Jedne - koliko pamtim - kasnoletnje noći, dok je oko mene spavalo nikad zavoljeno naselje ispranocrvenih zgrada - naselje u malom vojvođanskom gradu čuveno po usijanim glavama, raspuštenim maloletnicima i epicentru i van-lokalnog rasparčavanja droge; naselje u kom su živele i "tetke" i "snaše"koje su vredno održavale zasade cveća pred svojim zgradama isto kako su i pred maaaminom (vojvođansko a)) kućom onomad dok su još devojke bile - i u kojem su istovremeno lokalni narkomani spavali u (nezaključanim, oh, lepote za(pre)ostalog socijalizma) podrumima istih a policija redovno čučala u busijama po celu bogovetnu noć, kao nigde drugde u gradu - elem, te kasne letnje večeri pre sad već dosta vremena, pogledala sam sa ekrana svog laptopa kroz prozor i pomislila: jednoga dana. Nikad nisam imala ruku za cveće, kako se to ovde kaže, ali retko mi je ma šta od tog roda i umiralo, i tako sam gledala iznad zelenog žbuna u saksiji na simsu, kroz mat crno staklo istačkano uličnom rasvetom, u posvemašnjem miru (te se noći niko nije svađao, nije bilo klinčadije opijenih s ona famozna jedanipol, dva piva dovoljnih da ih nateraju na histerični smeh i pesmu dok se vraćaju kući) i, gledajući a zapravo ne videći, pomislila: jednog dana biću na nekom drugačijem mestu, i stvari će biti drugačije, i, možda, imaću sličan jedan ovakav sims sa sličnim jednim žbunom u saksiji jer ja ne volim cveće koje daje cveta već jedino ono što je non stop zeleno, grmasto, i sedeću evo ovako za istim ovim laptopom, i možda ću, najzad, biti malo sretna.
Mnogo je vode poteklo ispod onog famoznog mosta otada (uvek sam se pitala gde je taj most? Ko je bio prvi koji je izrekao tu narodnu doskočicu i o kakvom je tačno mostu pričao, je li se radilo o nekom sasma specifičnom mostu u sasma specifičnom selu/gradu/polju ili je mudrac mislio na bilo koji most igde, kakav imaginarni?). Mnogo se toga izdešavalo, uglavnom mojom voljom i postupanjem, više nedobrog nego dobrog, ili bolje reći vrlo malo dobrog - naročito ako se posmatra s visine kakvog moralnog repera dobrote i zla. Bilo je suza, i krivice, i nemogućnosti viđenja ma kakvog svetla u sveopštem crnilu i beznađu, bilo je pogrešnih reči u besu izgovorenih pravim ljudima isto koliko i onih tačnih izgovorenih upravo onim ljudima koji su i zaslužili da ih (najzad) čuju; postupanja ishitrenih, zamagljenih bolešću i lekovima od posledica kojih su naoko trpeli svi drugi a zapravo najvećma lično ja; bilo je straha sve dok strah nije umro a sve što preostalo beše - kako se činilo - tek hladno pomirenje sa zlehudom sudbom i iščekivanje kraja pa kakav god bio.
Bilo je svašta.
Došavši sinoć na vikend iz prestonice koju nikad volela nisam uglavnom zato što ništa o njoj nisam znala (Vojvođani imaju samo jednu prestonicu, i slepi su za sve joj mane; i ne, ne pričam sad o njoj), jutros mnogo pametnija, razumevajući da čak i u prestonici žive sasma obični ljudi i to uopšte ne loši, štaviše, prosto ljudi ko i svi ljudi ma gde; probudila sam se u čudno hladno avgustovsko praskozorje, i pogledala kroz prozor.
Vrelina netom skuvane kafe lenjo se meša s dimom cigarete dok razmišljam: ne, to nije isto ono naselje mada je u istom malom gradu. Moje jadno, krhko žbunasto cveće u saksiji koje ko magarac uporno sadim gde god da živim prkoseći faktu da ruku za cveće nemam, nije baš na simsu ali je uz sam prozor i sad me široki zeleni listovi od prethodne posete nezaliveni prekorno gledaju, gladni vode i pažnje, i mada je laptop isti, napolju je tipični mrak vojvođanske jeseni iako je avgust, s mokrim krovovima, drvećem otežalim od vlage, tipičnim mirom malog ravničarskog mesta vikendom u rano jutro, mesta koje ne poznaje velike gužve čak ni tokom gradske slave - glavnog godišnjeg event-a, a vikendima je najvećma ko izumro usled kakve epidemije, mir je, elem, mir svud oko mene, i ja razmišljam kako sam, na neki čudan i tuđem oku verovatno ne baš najjasniji način, i usprkos svemu, ipak - malo sretna.
Razmišljam kako bih se trebala zahvaliti.
Nema komentara:
Objavi komentar