Prokleta je... Da.

Postoje zemlje koje sam uvek htela da posetim. Znam da je detinjasto, ali nikad neću prežaliti što nisam otišla na krstarenje Nilom. Ili što nisam bila u Irskoj. Imala sam običaj govoriti da mi je srce u Irskoj, ali da ću, posle smrti, otići na Island. 

S druge strane, ima zemalja u koje nikad nisam imala ni najdalju želju otići, čak ni kad bi mi neko platio kompletan put i boravak, i pride dodao džeparac.  Šta znam, naprimer Španija. Ili Rusija. Ili Kina. Zašto? Zato što nikad nisam nalazila išta u tim zemljama što bi me stvarno zainteresovalo, a po pitanju čega me nije mogao zadovoljiti Google. Prosto nikad nisam imala želju, nit me zanimalo da odem lično.

Međutim, postoji zemlja koju zaista ne volim, i u koju bih otišla samo pod izuzetnim okolnostima - kad ne bih imala nikakav drugi izbor, naprimer, a ticalo se života i smrti. Čak i tada, gledala bih da se što pre vratim, pa makar i u ovu nesretnu zemlju suza. Nebitno. Sve je bolje od te zemlje. 

Nisam je gledala blagonaklono ni pre interneta. Internet je prosto potvrdio sve što sam mislila, i dodao još. Poenta: ako želite zadržati svoje dobro mišljenje o ovoj državi, nikada, ali apsolutno nikada ne idite na internet. Pogotovo yt. Internet uopšte. 

Razlog je prost. U pitanju je država koja vlada svetom, pa tako i internetom, i možete se kladiti u svoju desnu ruku da je najmanje dve trećine ljudi na internetu - iz iste. Količina gluposti na koju ćete nabasati nije opisiva pukim rečima. Počevši od trailera za infantilne, teletabis-filmove u kojem svakom drugom neki mamlaz spašava ceo svet, ili u najmanju ruku razbuca leglo internacionalne mafije golim rukama, sam-samcat, pa sve do zastava koje će na sebe okačiti svaka white trash prikolica u južnjačkoj pripizdini. Ne terajte me da počinjem s idolopoklonstvom spram vojske kojoj je jedino hrabro što čini zadnjih maltene sto godina, to što drka đojstik s bezbedne udaljenosti bacajući bombe na kakav jad i bedu na Blistom Istoku. Žvačući žvaku. Maltene kompletna ta retardirana nacija ubeđena je (još uvek!) kako su njihovi veterani bili tamo da bi pobedili neprijatelje. Ako se iko od tih demi-gods-a udostoji pojaviti bilo gde na internetu, svi ostali somovi koji slučajno veterani nisu, počeće da im govore kako im se zahvaljuju na službi.

Na službi?

Neverovatni imbecilizam nacije koja je tu negde mutno svesna da ih maltene ceo svet mrzi - ili im se u najbolju ruku podsmeva; nemajući pojma, ni dan danas, zašto. Nemajući blage veze da nijedan veteran nije išao da ratuje da bi kretene branio od neprijatelja (koji su potpuno imaginarna tvorevina) već da bi se kolonizovala još jedna zemlja nesretna što ima naftu, i da bi se opravdao blesavo monumentalan vojni budžet koji Senat svake godine izglasava poslušno ko stado ovaca. 


Ne, mulci glupavi. Niste išli da bi "branili" svoju zemlju - ko vam je, koji moj, uopšte objavio rat? - niti ste još manje išli da bi tamo nekim zvekanima doneli "demokratiju i slobodu". Išli ste u osvajački rat. Vi ste najobičnija govna, i sve dok vas bude na ovoj planeti, ljudski rod je osuđen na propast.


Ne bih imala ništa protiv da oni  propadnu. Da Yellowstone sutra eksplodira, ne bih ni prstom makla. Od toga bi ova planeta (sabravši se posle incidenta) mogla imati samo koristi. Kad bi od cele te kvazi-nacije ostala samo rupa, možda bi još i bilo neke šanse za ljudski rod.


Država u kojoj je segregacija postojala do pre četrest godina (službeno) a neslužbeno traje i dan danas, ima muda da bilo kome govori o ljudskim pravima, i smatra se svetlonošom slobode i jednakosti. Neki dan čitam komentar nekog idiota koji kaže: ".... (naziv države) je najmanje rasistička država na svetu. Čikam svakom da mi dokaže suprotno."


Kako nemam ovde onaj smajli za facepalm? 


Mogu veoma dobro da razumem engleski. Poznavanje mi skače za bar 20% ukoliko ga čitam, ne samo slušam. Međutim, mada me na polju mojeg jezika retko ko može nadmašiti u elokventnosti i debati, ne mogu se u to upuštati na engleskom. A i zašto bi, pitaćete?


Šta tebe boli neka stvar za njih? Šta te briga šta prde po internetu? Kakve to veze ima s tobom?


Kao prvo, ako mislite da oni nemaju nikakve veze s vama, razmislite ponovo. Pogledajte šta sami radite. Razmislite koliko vam je bitno da dograbite što bolji telefon. Razmislite koliko vam se dopadaju njihovi filmovi i muzika. Razmislite koliko njihovih javnih ličnosti, iz bilo kojeg polja, poznajete. (Ne brinite, oni ne znaju ni jednu vašu. Tačnije, ne znaju ni gde ste, osim što ste u Sibiru) Razmislite koliko sami razumete engleski. Razmislite koliko ste puta pomislili: da bar moja deca mogu otić tamo!...  


Šta, ne tiču vas se? Nikako na vas ne utiču? Ma da.



Kao drugo, muka mi je. Muka mi je od količine proseravanja i debiliteta. Muka mi je od trcanja o zemlji meda i mleka u kojoj duga sija nad svakom kućom (i zastavom). 


Jedino vezani za srednjevekovne sprave španske Inkvizicije eventualno bi priznali da su im ulice prazne jer se niko od njih ne usuđuje ulicama da hoda. 


Jedino mučeni, priznali bi vam da nijednom detetu nije dozvoljeno da bude u parku ili igralištu bez pratnje odraslih. 


Jedino kad bi ih vezali konjima za repove, priznali bi da imaju najvišu stopu kriminala na planeti, da su svetu dali najviše serijskih ubica, da njihova policija vodi rasne ratove, da imaju koledže na kojima se predaje nešto što se zove "Lezbejski ples" - parafraziram, ali "lezbejski" i "ples" je sigurno.  


Jedino da ih tučete po ušima priznali bi da je još i dobro što ne izlaze na ulice, jer ih je dve trećine monstruozno debelo, i uplašili bi svakog ko bi ih ugledao na ulici kakvog evropskog grada. 


Jedino da ih razapnete, priznali bi da sopstvenu decu tove ko svinje za klanje odvratnom tzv. brzom hranom koja se "hranom" može zvati samo zato što su iznašli formulu koja dobro podražava ukus hrane, dok zapravo jedu isto ono što bi i alhemičar u Srednjem veku napravio - s tim što to niko ne bi jeo. Ne ovde. Niti bilo gde. 


Jedino da im stavite pištolj na čelo priznali bi da iz srednjih škola izlaze nepismeni, poznavajući spelovanje svog jezika manje od mene, kao i da su zemlja koja je izmislila tv-evangeliste za koje bi, da ga ima, postojala posebna vrsta pakla.



Ali, ni da ih naterate, ne bi priznali koliko su retardirana, fabrička, veštačka nacija bez kulture, bez istorije, bez identiteta. To su ljudi koji se identifikuju s Transformersima, o čemu više pričamo? To je država u kojoj je 80% stanovništva religiozno, a bar pola od toga je religiozno extremno. Uvek se smejem kad pominju svoje "starine" pa kažu: Oooo, ova je kuća stara, izgrađena je ranih tridesetih. Kad bi takvu glupost izjavio Evropljanin, umočili bi ga u katran i proneli ulicama ko strašilo da mu se sav svet smeje. 


Oh, pa ne može svako imati evropsku kulturu, nije fer! Tačno, ne može. Onda bi možda mogli poznavati sopstvenu istoriju, a što nije tačno. Kreteni ne znaju ni kad su se odcepili od UK. To je početak vaše državnosti, idioti! Pre toga niste ni postojali! To ja znam, a nemam (na sreću) nikakve veze s vama! Bogovi!


Nacija koja danas vlada svetom ima - ili joj je od strane vlade nametnuta - životno bitnu potrebu da neprestano živi u strahu. Prvo su to bili Rusi. Onda Satanisti (ko se seća masovne histerije osamdesetih koja je upropastila nebrojene živote i karijere, temeljena na sramotno jadnoj izmišljenoj fikciji, lažnim svdočanstvima i navođenju dece da daju lažna priznanja?) To su čak i oni, mulci, deset godina kasnije priznali. Ne, nisam čitala te knjige i novinske kolumne danas kad već svi znaju da je cela stvar bila izmišljena. Čitala sam ih onda, osamdesetih, dok se sve to dešavalo. Bila sam dete, ali je moja reakcija bila: ko, jebote, može da poveruje u ove gluposti??! 


Pa. Oni su svi poverovali. 


Odrasli, obrazovani ljudi. Neverovatno.


Nakon Satanista, došli su teroristi. Jel uviđate obrazac? Taj narod mora neprestano nečeg da se plaši. Vanredno zanimljiv fenomen za istoričare ako se ikada desi najbolji scenario, to jest oni propadnu u ambis i ostave budućim naraštajima da ih temeljno proučava.


 Ne bi li sprečili ponovno dizanje jednog takvog čudovišta. 


Ne zanima me mnogo onaj mizeran procenat u toj državi koji misli drugačije, koji je svestan, i koji se kaje, stidi i plaši za sopstveni narod (s pravom). Njih je toliko malo da su kolateralna šteta. Ponekad moraš, da bi sačuvao obraz, ostat uz svoj narod ma koliko retardiran bio. I s njim umreti. Tih da se na prste ruku izbroje mi je žao, ali jebi ga. Karma! Istorija! Sve se ponavlja. Sad je došao red na vas (nadam se). Žalite se upravi vodovoda. 



Kad bi ovo ikad pročitao jedan od njih, kao što nema šanse, rekao bi mi (samo citiram, zapravo, ono što i inače govore po internetu): a šta bi svet  bez nas???



Ne bih da zvučim ko blesavi nacionalista, ali mogu odgovoriti: a šta bi bilo od sveta da nikad nije bilo Edisona koji je tipičan izdanak vaše nacije: ogavni, lažljivi oportunista koji gazi sve pred sobom i zabija nož u leđa svakom na kog naiđe, operisan od stida i srama, glumeći Hrišćanina a klanjajući se zlatnom teletu zapravo, profitu? Psihopata? Bila sam oduševljena kad ste izabrali današnjeg predsednika, jer je to prvi predsednik u vašoj istoriji koji vas autentično prezentuje, koji je pravi izdanak vaše nacije. Kad se pogledate u ogledalo, vi možete videti njega. Što se žalite? Pa to ste vi!



Ne, niste vi izmislili internet. Izmislili su ga Englezi. Vi ste u stanju izmisliti jedino FB, i manijaka koji vas špijunira preko istoga. Pomenuh li ogledalo? Ajde se pogledajte još jednom. I to ste vi. 



Bitno je da znate koliko je ljudi Staljin ubio - da se zna, nisam nikakav poštovalac Staljina, nit Rusije, daleko bilo! - al žmurite na Nixona i McCarthy-ja. O onom debilu s pola mozga (majmunskog), Bushu, neću ni da pričam. On i nije bio dovoljno pametan da špijunira i lažno optužuje i trpa u zatvor rođeni narod. 


Zato je znao kako da vodi osvajačke ratove po svetu - ali ne uzimajte me za ozbiljno kad ovo kažem! Svi su ratovi osvajački. Kad bi bar bili pošteni ko Hića pa priznali zašto ih vodite, umesto da mi u lice mašete zastavama i veteranima. Samo se o tome radi. 


Kad bi iko ovo čitao, možda bi ostao zgrožen takvom netrpeljivošću spram nacije s kojom (kao) nikakvih dodira nema. Neko bi me nazvao nacionalistom i rasistom (? ne vidim zašto, većina je njih bela). Ali smučilo mi se više da ćutim jer se iznerviram svaki put kad odem na internet. Bar pet puta u danu neka me budala s one strane bare iznervira svojim imbecilizmom. Pa ne mogu da vežem oči, i ignorišem bukvalno sve što na mreži nađem, a verujte mi da, gde god na mreži odete, definitivno ćete naleteti na nekog od njih. Svugde su. Prosto im ne možete pobeći. Pa šta što me nerviraju?


Možda bi bilo dobro da nerviraju i vas. Hm?



p.s. Ima ih još. Zemalja. Ovo nije jedina, mada je najgora. O drugima ću govoriti u sledećim postovima. 

Le Macabre

Koliko ste mračni?

I ne, ne pitam vas koliko ste gore. Pitam koliko ste, i da li uopšte, mračni, macabre. Nisu bila potrebna skorija istraživanja da objasne zašto se u ljudskoj vrsti serijske ubice tretiraju ko naopake rok zvezde, celebritiji, zašto se kuće u kojima su živeli po pravilu moraju sravniti sa zemljom - ne toliko iz poštovanje prema žrtvama, već da bi se sprečili lovci na memorabilije, krvave suvenire. Ljudi će platiti (i plaćali su, uvek) da poseduju čašu iz koje je neki kanibal pio, ma šta, čak i da makar sednu na kauč na kojem je isti nekad sedeo (vidi:  Jeffrey Dahmer). Iako u korenu uznemirujuća, (u težim slučajevima zabrinjavajuća i potencijalno opasna), ta opsesija nikad nije bila naročit tabu, nit su ljudi zbog nje potpadali pod zakone ili podozrenje komšija (uglavnom). To je zato što je ljudska vrsta toliko sviknuta na gore da bi se moglo reći da nam je ta navika dosad već odavno postala sastavni deo genoma. Krvave borbe za opstanak, neprestani ratovi, javna pogubljenja. Te su stvari hiljadama godina išle s čovekom ruku pod ruku. Poslednje javno pogubljenje izvršeno je pre manje od sto godina. Vekovima pre toga, to je bila uobičajena, ponekad i jedina, zabava za celu porodicu - i, verujte, porodice su se oduševljeno spremale na nju kao što su, u drugačijim okolnostima, za pozorište ili operu. Još i danas stoji čuvena rečenica iz Tom-a Sawyer-a: "Proveli se ko na vešanju."

Naravno, Twain je bio ironičan i zgađen napisavši tu rečenicu, ali poenta ostaje. 

Međutim, ne morate nužno biti neko ko žali što je profesija dželata ukinuta, i što više ne možete nedeljom popodne decu odvesti na jedno dobro javno mučenje s pogubljenjem. Čak i ako žalite, osim što bi bilo dobro da odradite neke testove kod psihijatra, svoj fetiš možete zadovoljiti obiljem filmova. Hollywood je zgrožen ako, zbog scenarija, u film mora staviti ženske grudi, ali nema nikakav problem da vam na najeksplicitniji a kreativan način prikaže bilo koju vrstu sakaćenja i torture. Totalno uvrnuta logika, ali šta drugo da očekujete od Amerikanaca koji, po pravilu, logiku i nemaju.

Naravno, postoji i blaža varijanta te bolesti, koja bi se, naprimer, mogla nazvati Tim Burton & Johnny Depp Virus. Da, upravo sam izmislila to, i mislim da, kao dugogodišnji i težak bolesnik od istog virusa, imam puno pravo imenovati ga kako želim. 

Mene ne zanima gore. Nemam ništa protiv njega, jer gore može biti - ako mu pravilno pristupite - čak i umetnost. (Sve može biti umetnost, ako znate kako to da uradite, što još dodatno degradira mistifikovanu i idealizovanu ideju o umetnosti kojoj najveći deo planete robuje. Umetnost nije metafizika, to je zanat ko i svaki drugi, i danas je, kao i mnogi današnji zanati, uglavnom obesmišljen.) Ne da mi ne smeta, već dobro i vešto zanatski odrađen gore može biti prava poslastica za svakog s iole mašte i, da, osećaja za estetiku. 

S druge strane, vulgaran, prostački gore mi je odbojan ne zato što ga se plašim (upravo obratno, ja ne vidim ništa strašno u tome, nit mi je jasno kako se ljudi od tog uopšte mogu uplašiti) već što ga se gadim isto koliko i krajnje debilnih romantičnih komedija, a posle frtalj sata gledanja istoga, zapravo mi postaje dosadan. Onda ga se čak više i ne gadim, prosto se počnem dosađivati. Moja čula naprosto otupe na svu tu količinu krvi koja zaliva zidove i odsečenih organa, pa izgubim bukvalni svaki oset spram toga, i počnem da prevrćem očima od dosade i repetitivnosti. 

Ono što me retko može smoriti, zapravo je macabre. U stvari je atmosfera. 

Zapravo, Japanci su po tom pitanju nenadmašni, ali nisam dovoljno ohola da bih - i pored dugotrajnog istraživanja tematike - imala obraza da o tome govorim. Kao belac, i ipak pripadnik Zapadnjačkog sveta, mnogo sam više hrabrija ako trebam govoriti o nečemu što je, da tako kažemo, tekovina moje rase. Macabre nije najbolja reč, s druge strane nije ni Gotika. Možda bi se moglo raditi o kombinaciji te dve stvari, s ogromnim naglaskom na atmosferu. Ja, naprosto, obožavam dobro urađen psihološki (?) horor od one vrste u kojima su stvari samo ovlaš dotaknute a nikad (ili skoro nikad) eksplicitno prikazane. Potpuna tišina kakve kuće na osami, senka na pravom mestu, naoko uobičajenost ispod koje blesne trenutak uznemiravajućeg osećaja neuobičajenog, stranog, uvrnutog, bolesnog, potencijalno opasnog - sve vas je to, verovali ili ne, u stanju prestraviti do kostiju. Tim Burton i Del Toro su majstori toga, naprimer. Ako ste ikad gledali bilo šta iz njihovog opusa, znaćete o čemu govorim. 

Ali, zašto sam mračna?

Ma šta istraživanja govorila o tome kako svako od nas ima mračnu stranu i u njoj potajno (i grešno) uživa pokatkad, isto je tako tačno da postoje ljudi koji nemaju nikakvih afiniteta prema takvim stvarima, ili ih se čak i groze. E sad, da li se pretvaraju? Ili se pretvaramo mi, ostali? I ako je tačno, zašto bi, kog vraga?

Da li zaista svako ima mračnu stranu, i oni koji otvoreno priznaju da je imaju - jesu li oni svesniji sebe, sposobniji priznati istinu o sebi (i preživeti da posle pričaju) - ljudi koji su se izlečili od najveće zablude čoveka: samoiluzije, i, po toj logici, ujedno i još mnogo drugih stvari? A da li izgubiti iluziju o sebi, kao temeljna stvar od koje sve počinje, znači izgubiti i iluzije o svemu ostalom na svetu, i da li je to uvek dobro ili čak nije uopšte? 

Racio ili osećajnost? Jane Austen najsposle nije bila stoposto sigurna. Ali šta je pa ona znala.

Ko se boji vuka još

Da li se plašite, i zašto?

Moj izgled zna da zavara, obzirom da ljudi po defaultu misle kako me ništa ne plaši. I priznajem da kad se nađem pred svršenim činom, strah zaista gubim. Moj je strah u isključivoj vezi s razmišljanjem.

Uvek sam se mnogo više plašila razmišljajući o stvari, nego stvari same po sebi. Naročito sam se plašila nakon što se stvar dogodi. Vidite, problem je u tome što ja ne umem iskopčati glavu, nikada, a sve moje misli po pravilu su negativne, ili najposle do negativnog dođu. Oni koji veruju u bedastoće tipa "dešava ti se ono što misliš/privlačiš", rekli bi: ah! Pa da. Ja ne verujem u zakon privlačenja ili kako se god već glupost zove. Ako bi me ko naterao da se izjasnim, onda bih pre rekla da sam fatalista. Da verujem kako su stvari odavno i unapred predodređene. Međutim, kako nisam budala (svašta sam, osim budale) i mada moju posvećenost nekim totalno fantastičnim stvarima neko može (pogrešno) protumačiti u smislu da sam premaštovita i fantast; moje su noge uvek na zemlji. Verujem da ti se u životu događa ono što si sam napraviš,  ali i da je to samo osnova. Samo Američani veruju kako su gospodari univerzuma. Iole normalni (?) ljudi znaju da nije sve pod njihovom kontrolom, i da postoje stvari za koje bi bilo prosto kretenski preuzimati odgovornost, jer na njih nikakav uticaj nemamo. Ja mogu istinski i svim srcem želeti da pišem, i živim od toga, ali na fakt da živim u zemlji Srbiji, definitivno nemam uticaja. Ono, mogla sam da odem iz nje, ali ne pričam sad o tome. Pričam kako sam pre neki dan na Amazonu čitala recenzije neke grozote pod nazivom "My Serbian Wolf". Nemam ništa protiv novela, pa čak ni romantičnih, i ima jedna gospođa koja se time bavi a da su mi njene knjige urnebesno zanimljive - ne radi se o Jane Austen. Jane nije pisala romantične novele, ona se sprdala s društvom. 

Elem, nemam ništa protivu petparačke literature, ali i to ima svoje granice. Grozota koju, naravno, nisam čitala, nit mi na pamet pada da čitam; nešto je što bi trebalo ne zapaliti, već zakopati, jer je od one vrste gluposti koja je radioaktivna. Usprkos tome, i usprkos što je dobrim delom na Amazonu ispljuvano, to govno je našlo izdavača, i prodaje se. I žena koja piše ta sranja uredno ih objavljuje godinama i od njih živi. Žena živi u Americi. Ne živi u Srbiji. 
Razumete?

Za svaku se stvar u vašem životu moraju poklopiti određeni uslovi. Želja po sebi, ma koliko jaka bila, ne znači mnogo ukoliko se uslovi ne poklope. Ono, biti u pravo vreme na pravom mestu itd. 

Zašto se onda plašim? Ako postoje stvari koje su van moje moći uticaja? Koja je svrha plašiti ih se? Tako se isto možeš plašiti izać na ulicu jer postoji relativna verovatnoća da te zgazi kamion. To je prosto besmisleno. Budisti su u pravu. 

Caka je odmaći se od sopstvenih loših misli, reći će vam svaki motivacioni govornik, mada ja nešto nisam sklona verovati u profesiju koja je tu negde u rangu profesije psihoanalitičara za mačke (da, to stvarno postoji). To pali donekle, u smislu da se svojih negativnih misli i strahova možete otresti na neko vreme, staviti ih na led. Možete se preokupirati nečim, čitati, blejati po netu (to je ono što ja radim), izbegavati situacije koje vas mogu skenjati (do neke mere, ne možeš izbeći da ideš na posao, naprimer, ali možeš prestati da se svađaš s imbecilima po internetu - veruj mi, preživećeš i bez toga).  Mislim, znači postojim, ili kako već bajalica ide, ali u mojem slučaju misliti znači početi se plašiti postojanja. 

Najveći deo ljudi na svetu užasava se biti sam, jer biti sam neizostavno dovodi do toga da u nekom trenutku počnete da mislite. To je razlog što je toliko mnogo nas "socijalno i ekstrovertno", ne zato što to jesu već jer se užasavaju mogućnosti da će ostati sami sa sobom. Ako malo razmislite, ne možete pukom ekstrovertnošću pravdati ponašanje nekih ljudi koji uvek i neprestano moraju biti u društvu, koji nikad ne sastave nasamo kući ni ceo sat već moraju izaći, pomešati se s drugima. Koji imaju 2568 bliskih prijatelja i kumova, znaju sve tračeve i koja je kobila u kom rijalitiju nabila veće silikone. Takvo ponašanje nije normalno (?) To se ne zove biti društven.

To se zove plašiti se ostati sam sa sobom.

Ne sećam se da sam se u životu plašila ostati sama sa sobom, mada priznajem da moj isposnički način totalne izolacije nije naročito pametan. Nemojte to da radite čak i ako nemate problem da to radite. Čisto tako, nemojte. Čovek mora da misli, jer ima glavu koju mu bogovi nisu dali samo za ukras, i jer nije ovca. (Govorim teoretski, zbogradi teme. Većina ljudi su ovce.) Ne možete se ceo dan zajebavati s društvom i ostaviti nekom drugom da misli za vas. Postoje odluke koje samo vi možete doneti, i postoje odluke koje samo vi morate doneti, jer ako usvojite tuđe, to retko na dobro izlazi. 

Ali, šta ako se plašite? Šta ako, poput mene, nemate nikakav problem da budete sami i počnete da mislite, ali su vam sve misli negativne? Šta ako uglavnom, poput mene, vidite samo crne ishode, s ma koliko pažnje posmatrali stvari, ma koliko dugo ih sagledavali iz svih mogući uglova, ma koliko uzimali u obzir računicu, uzroke i posledice?  

Možda je odgovor u okolnostima. Možda se stvari moraju poklopiti tako da se resetujete, i da vam u glavu počnu dolaziti i drugačiji odgovori. Možda morate sačekati da budete u pravo vreme na pravom mestu. 

Možda još nije pravo vreme ni pravo mesto. Hm?

Govori srpski da te niko ne razume, iliti Kako Sam Prevremeno Napustila Hrvatsku

Kao dete, ništa nisam volela više od mora.

Uopšte se ne sećam kad sam naučila da plivam ni ko me je naučio (verovatno moj otac, jer se to uklapalo u njegove deluzije "imaj-sina-vojnika-kojeg-ništa-ne-sme-iznenaditi") i miris mora i borovine čak su mi i danas, kad imam alergiju na sunce i takoreći se na plaži ne smem pojavljivati; jedni od najlepših mirisa na svetu. Zbog svega sam toga (infantilnog) verovatno pomislila da će mi na moru bit bar malo bolje nego na Plitvicama.

Jeste, bolje je, u smislu da nije u pitanju porodična firma, već ogromni hotel (nemam nikakav strah da mu ime napišem: Materada, Plava Laguna, Poreč)  koji jeste u privatnom vlasništvu (a šta na hrvatskom primorju pa nije, osim malih konoba i sličnih gluparija?) ali je još uvek velik, ne ko u Titino doba ali recimo, da bi se stekao utisak kako nije u privatnim rukama.

Prvo i osnovno: nemojte ić u hotele. Bar ne hrvatske. Il bar ne u Istri. Ružna izjava jer ja Istru obožavam. Istra je posebno mesto, drugačije od cele Hrvatske. Pa onda ajde da budem velikodušna: nemojte ići u Materadu u Poreču. Jer sam tamo radila i znam kako sobe izgledaju od one strane koju gost retko vidi - čak i onaj koji misli da vidi sve. Gost se može žaliti na mali prostor, na to da mu se nisu na vreme zamenili peškiri, na kamenac u wc šolji i tuš kabini, na prljavu a staklenu (nemam pojma koja je budala pomislila da to treba bit stakleno) ogradu balkona. 

Gost nema pojma da mu se sve u kupatilu, uključujući i čaše za odlaganje četkica za zube, pere četkom za wc. Naprimer. Gost nema pojma da mu zavese u sobi nisu oprane od zadnje sezone. (Koliko su naše prljave bile, sumnjam i da su onda oprane.) Naprimer. Gost nema pojma da hotel nije renoviran još od Titine smrti i da se kamenac, a i onda jedva, čisti izbeljivačem. Od kojeg će mu otpasti nožni prsti kad u tuš kabinu uđe a ja slučajno nisam imala dovoljno vremena da isperem kako treba. Jer! Vreme! To je ono.

Hoteli po Istri plaćaju toliko malo i toliko su škrti da očekuju da im jedna sobarica vodi računa o dvadeset i kusur soba, a sve od 10 am do 2 pm. Pričala sam tamo sa starim radnicima (onim još iz doba Tite) i oni su mi rekli ne samo da od svakih 100 EUR koliko Hrvatska zaradi leti, u istoj ostaje nekih 20 (ostalo sve ide pravim gazdama  i vasnicima u Austriju i Nemačku) već i da je nekada bilo uobičajeno da u hotelu radi armija sobarica, uključujući i armiju onih koji su radili posao koji s poslom sobarice veze nema. A koji danas rade sobarice. Kao što je, ne znam, održavanje hotelskog bazena. Ili čišćenje parkinga i prilaznih puteva (što zvuči smešno, ali prvo bi trebali videti koliki je taj parking i koliki su ti putevi i staze). Da prilikom traženja ovakvih poslova obavezno zaobilazite porodične firme objasniću vam prostim faktom da me ovde nisu mnogo slagali. Nešto su lupili pa ostali živi, nešto su mi besramno prećutali, ali ništa mi otvoreno nisu lagali. Sad, što ja nisam imala iskustva i nisam umela čitati između redova, isključivo je moj problem.

Meni su uvek najveći problem ljudi, bez obzira koji posao radim, pa su tako i ovde bili. Međutim, kako su Istrijani u principu jedan kulturan svet, malo sam problema imala s njima. Imala sam problem sa smeštajem. Ne u smislu da sam očekivala dvorce i zamkove, već da nisam znala - mada sam bila ubeđena da sam već sve videla - s kakvim se ludacima i manijacima možete u sobi naći. 

Moj (i ne samo moj, već sveopšti, a čula sam da je rešeno da joj se više ne dozvoli da dolazi tamo da radi, baš zbog sveopštih pritužbi a i jer je niko iz uprave hotela ne voli) privatni đavo se zvao Katarina.  Ajd što je bila matora i luda. Ajd što je arogantna. Ajd što je bezobrazna. Njen joj nacionalizam neću oprostiti.

Ženi (babi) koja na sav glas peva (dere se) Thompsona nije mesto u hotelu u, prvo, Istri, koja nikad nacionalistička nije bila, i pod dva, u hotelu u Istri koji ne bi mogao da funkcioniše bez radnika Srba. 


Ako ovo ikada vidi uprava Materade, Plava Laguna, Poreč, ponoviću: ustašama nije mesto u vašem hotelu, osim ako niste sigurni da ste u stanju sve radnike naći među Hrvatima. A niste. Hoćete da vam ponovim? Hm?


Izgovori kao što su "da, Katarina je luda i niko je ne voli al je dobar radnik" ne drže vodu. Kao prvo, ona nije toliko dobar radnik. Lično sam prisustvovala sceni kad su se njeni gosti derali na nju jer im nije kako treba pospremala sobu. Ništa strašno, svakom se dešava, ali prosto ako imate kakvih iluzija o Katarini Idealnom Radniku.  Kao drugo, vodite računa da na jednom mestu držite stotinjak žena koje će se se poklat međusobno pa i kad su sve od zlata pravljene, kamoli ako im tu stavite i neku Katarinu zbog koje će svaki dan dolaziti do tuča i nervnih slomova. Jel vam trebaju radnici koji idu na posao s nervnim slomom? Njih sto, samo da bi se sačuvala jedna Katarina? Kome je Katarina tako dobro popušila da još uvek ima svoje mesto u vašem hotelu, ha? I ako jeste, odvratni ste, žena ima jedno 150 godina. I luda je.


Ja sam polutanka. Meni lično ne smeta Thompson. Mene lično baš briga kad vam se tu jedna matora krava dernja posred soba o tome kako sve Srbe (ili kako ih ona zove: cigane) treba oterat iz Cro, i da joj je od istih (Srba/cigana) muka. Sve ovo govorim prosto da bi znali šta možete očekivati odete li na sezonski rad u Materadu u Poreč. Pa vi sad vidite. Kako želite. 


Kad sve sagledam, situacija je mnogo, mnogo bolja nego na Plitvicama (naravoučenije: ne idite na Plitvice da radite). Vaše je slobodno vreme vaše slobodno vreme. Šeficama (ko ni vama) na pamet ne pada da se s vama "druže" tokom vašeg slobodnog vremena. Sama je Istra super. Niko vas krivo neće pogledat zbog vaše očiglede ekavice (izuzimajući Katarinu), kamoli šta drugo. Ponavljam, Istrijani nisu nacionalisti, nikad to nisu ni bili, čak ni tokom ratova. Tu vam se neće desiti da ko u Splitu dobijete batina od Torcide kad primete da ste Srbi, a ko što se sad skoro desilo onim nesretnicima na sezonskom radu. Šta onda nije u redu?

Smeštaj je očajan, ali na to morate bit spremni i ne izvoljevat mnogo. Kako očajan? Ko je moje generacije (rastao u Titino vreme) taj će razumeti. Smeštaj za radnike je onaj smeštaj u koje su vas pre po veka trpali kad idete sa školom na more.  I odonda nije renoviran. Uvlas je ko što ga pamtim iz vremena kad sam bila dete. Kapiš? Znači, očajan, i sa jednim kupatilom na vas stopedeset. Što nije problem kad ste dete, jer vas onda boli uvo i za sobe i za kupatilo (boli vas kurac za sve osim da vam se dozvoli da što duže ostanete na plaži, odnosno u moru) ali je problem ako ste odrasla žena sa svim što u taj opis spada. I kad se to jedino kupatilo ne čisti redovno.  Prosto rečeno, ko nije zapatio mokraćnu infekciju ili gljivice na nogama pre - sad definitivno jeste. 

Zatim, budite spremni da, slično mada ne isto ko na Plitvicama, radite i ono za šta se niste pogodili, i da vas u vezi toga slažu. Znači, pre nego se uopšte dočepate soba za koje ste se prijavili da u njima radite, prvo ćete od 6 ili 5 pa do 9 ujutro raditi sve drugo što sa sobama veze nema. Ribaćete bazen toliko da više u životu nećete poželeti doći na bazen. Pločice su bele i nisu glatke (zbog radi hodanja) što samo omogućava onoj crvenoj prašini s teniskih terena da se u pore uvuče bolje. Postoji jedno univerzalno sredstvo koje se u Materadi koristi za sve od ribanja wc šolja do pranja suđa (zaboravila sam ime, ali ako odete, saznaćete ga isto poslepodne) koje je, nerastvoreno, tamnoružičasto, a kojim treba zaliti sav prostor oko bazena i onda ga četkama ribati u znoju lica svoga (dručkčije se očistit ne da). Onda sve to treba sprat jer je sredstvo (ne lažem) otrovno. U isto vreme imate goste koji na bazen dolaze u pet ujutro (još i pre vas), i koji vam šetaju u patikama i cipelama tamo vamo, pa onda morate čistiti opet. Pa onda uzmite u obzir da su sve zaštitne ograde, uključujući i one na balkonima soba, staklene. Što lepo izgleda na slici ali je noćna mora kad trebate čistiti od masnih prstiju, kremi za sunčanje ili prosto sinoćnje kiše. Ponajviše zato jer nećete imati maltene nikakvog sredstva za rad. Radićete s koca i konopca. Rad u Materadi, Plava Laguna, Poreč, se zapravo zove: snađi se.  Za šta god da tražite a u vezi je konkretnog posla, odgovoriće vam: nema. Ko nije dobro izverziran u ovom poslu - i to ne mislim izverziran tako što godinama radi u Austriji naprimer - taj nek se ni ne upušta u ovakve egzibicije. Jer će, kad uspe ustat s onog dupeta na koje je, zaprepašten, pao, počet ubijat sve oko sebe. 

Ne verujući kolika ljudska glupost može biti. E pa, može. I veća.

Pre kojih mesec sam gledala urnebesan klip na yt žene koja sto godina radi ko sobarica u Austriji, kako je fore radi otišla u neki hrvatski hotel da se, kao, prijavi za posao - ne zato što joj posao treba, već da bi se uverila šta joj se o hrvatskim hotelima govori a s čim, blažena bila, nije imala iskustva. Pa čisto nije ni verovala. Već otišla da se lično uveri, glumeći da traži posao. Sad sam probala da joj nađem kanal, jebi ga, ne mogu, mislim da se preziva Popović. Neko bosansko ime, Sanela, Sabija, šta li, mada mislim da se vodi ko  Sanja. Nebitno. Urnebesna žena. Ali koja ima europska shvatanja o radu sobarice pa je ostala zaprepaštena i zgrožena onim što ju je dočekalo. Drago mi je što je bar bila toliko drčna da im u lice kaže da ih je zajebavala, da joj posao ne treba, i da ne bi dana sastavili u Europi s takvim načinom i ponašanjem prema radu i zaposlenima. U principu baš ih zabole dupe, al drago mi je što je narcističkoj kobili kojoj je to rekla bar pet minuta bilo neprijatno.


U principu, posao je: što brže možeš, i sve što možeš poguraj pod tepih al tako da se ne vidi. To vam niko neće reć al na to se svodi. Dok nisam otišla (ne uz obostranu ljubav, priznajem) važila sam za jednog od najboljih radnika. Ne zato što sam super radnik bila - i ja sam najveći deo stvari gurala pod tepih, figurativno - već što se na mene, koliko pamtim, niko od gostiju nije žalio (što je najbitnije, zajebite šefove, bitno je da se gosti na vas ne žale) i jer sam po pravilu završavala u 2, onda kad i treba. Što je, uzimajući u obzir da sam imala na dužnosti neke 23 sobe, praktički neverovatno (ko je ikad radio ovaj posao, razumeće zašto).  

Zašto sam otišla, osim što sam dobila alergiju na sunce (?) nešto što nisam ni znala da postoji pre nego sam istu zakačila? Mislim da sam prvenstveno otišla zbog Katarine. 

Ko što sam već rekla, na poslu mogu trpet svakojaka govna, al nemojte me zajebavat tokom mog slobodnog vremena. Ovde nije bilo gazda koje bi da se druže i tokom pauze, ali je bila Katarina. Bila sam u Materadi, Plava Laguna, Poreč nekoliko meseci, ali nikad nisam naučila gde se u sobi koju nas je delilo 4 žene a od kojih je samo jedna bila normalna, nalazi prekidač za svetlo. Ne zezam vas. Nisam to naučila jer se svetlo nikad nije smelo paliti. Zašto? Oh, šta znam. Komarci. Videće me maloletni konobari iz sobe prekoputa (inače, maloletne konobare zabole neka stvar da gledaju matore babe od preko 60 u njihovim spavaćicama pa čak i gaćama, osim da bi im se, možda, smijali. Šta ti je ženska sujeta.) Vrućina. Ne mogu da spavam. Nešto. Ujutro i uveče oblačiš se i svlačiš napamet jer ne smeš svetlo da upališ. Inače, svo svoje slobodno vreme provodiš u šumarku iznad plaže, zato što ne možeš u sobi u kojoj pod a: nema klime (kakva crna klima nemojte me zajebavati) a pod dva, tu je Katarina koja nikad ne napušta sobu, i koja umesto toga, sve slobodne sate provodi na sav glas (ne preterujem, volela bih da preterujem) pevajući (dernjajući se) slavonske bećarce ili Thompsona. 

Pa se ti sad odmori. Ili odspavaj, ako si počela smenu u 5 jutros. Čak i ako ti ne smeta Thompson. Ajde junaci.


Naravno, ja jesam Jarac, al nisam koza. Tražila sam da me izmeste u drugu sobu (kakvu god, šupu, špajz, parking) samo da u njoj nema Katarine. Obećali su mi ali nikad to nisu uradili. Što je glavni razlog jer sam otišla pre nego mi je ugovor istekao. 

Ne toliko posao nit išta drugo. Katarina, ime joj se ne pominjalo. 

Nadam se da su glasine bile tačne, i da se Materada, Plava Laguna, Poreč, ove godine Katarine rešio. Mada nešto sumnjam. I, svakako, uzmite u obzir da ćete gde god odete jednu Katarinu srest, maltene pod obavezno. Kad sam ja našla jednu u Istri, koju sam proputovala uzuž i popreko, i za koju pouzdano znam da je, za Srbe, najbolje i najsigurnije mesto u Cro na koje mogu otić - šta onda reći za jedan Split, naprimer? 

Pitajte one koji su dobili batina letos. Jer su Srbi. Koji im rade tamo. Zato što više nema Hrvata koji bi radili. Al šta neo-ustaša zna o poslu. Il zdravom mozgu. 

Žao mi je što sam pogrešila misleći da Istrijani znaju.


Osim toga, zaboravite zaradu. O tome je sramota i pričati. Pa ne bi ih milion otišlo u Irsku da je posao na moru isplativ. Osim ako niste kuvar i/ili pizza majstor, ne nadajte se nikakvoj zaradi. Za iste pare sedite u Srbiji. Ne preterujem. Osim ako baš nemate nikakvog posla ko ja što nisam imala. Ali i onda računajte da ćete zaraditi tek toliko da se podmirite. Ne nasedajte na te gluposti o vanrednoj zaradi na Cro primorju. Ponavljam: da je toliko dobra, ne bi ih milion danas radio u Irskoj.


Jebote, mora bit da je ta Irska neka fenomenalna zemlja.

Govori srpski da te niko ne razume, iliti Kako Sam Prevremeno Napustila Hrvatsku

Elem, javim se ja tako na oglas.Traže sobaricu. Nije u pitanju more. Plata izvanredna. Javim se, odgovara mi mlad ženski glas. Med i mleko. Ma takoreći plaćaju ljude (žene) tek što su dobre duše, a ne jer se ima šta za radit. Nema veze kad kažem da nemam nikakvog pojma o tom poslu. Sve može, sve super. Naglašavaju (ko da  me za to zabole kurac): Srbi su, ne Hrvati. Najsumnjivije mi je kad mi kažu da su porodična firma, jer s tim nikad nisam imala dobra iskustva. 

I, bila sam u pravu. Ko što obično jesam, pogana ja.

Kao prvo, ništa nije tačno. Sobarica je samo deo vaših dužnosti. Glavni je deo kuhinja restorana, što je ogavan posao osim ako niste kuvar. Posao koji bih, eto, poželela najgorem neprijatelju. Prvih mesec dana dok još nije bilo gostiju radim ko konj: perem, ribam, presvlačim. Vučem nameštaj tamo vamo. Noge su mi u vodi do kolena maltene svaki dan. Žalosno, ali to mi je najlepše sećanje s Plitvica, izuzimajući ono kad sam milion puta ko dete na Plitvicama bila, a što je skroz druga priča jer su Plitvice jedno od najlepših mesta na planeti. 

Kako god, poznam Plitvice, itekako, mada ih nikad nisam upoznala s druge strane  - mislim, uvek sam ja bila gost. Sad nisam. Turističke lokacije po Plitvicama su kolateralna šteta rata. U smislu da je pre rata postojao Nacionalni park i par hotela i to je bilo to. Svi koji su u blizini žveli bili su teška sirotinja. Međutim, rat je nekom brat, pa je teška sirotinja nakon istog došla u situaciju da se obogati prostim faktom jer im je pradeda onomad napravio šupu tu negde blizu Plitvica. 

Moje su gazde tipičan da tipičniji ne može primer.

Nema ti gore kad se tikva pokondiri, i opanak potpapuči.

Sprdam  se s horoskopom al u jednom je u pravu: ko Jarac, poštujem red i disciplinu i hijerarhiju. Ako je hijerarhija argumentovana. Međutim, kad joj je jedini argument mesto rođenja, odjebite. Pa ja imam pravo na mađarski pasoš zato što Mađari, ko Indijanci, rade svinjariju koja se zove krvni procenat. Ljudi s mnogo manje mađarskih gena od mene imaju pravo na mađarsko državljanstvo. Ja sam u tom pogledu kraljica. Jedino što me jebe da državljanstvo dobijem, jeste što od mađarskog znam samo nekoliko reči, a morala bih (za papire) znat više. Što mi ne pada na pamet, zasad, da učim. Lajoš Zilahi, jedan od mojih omiljenih pisaca a Mađar, sam je rekao da je mađarski kreketanje. Jedan od retko ružnih jezika na planeti, izuzimajući skandinavske. Mesto rođenja, odnosno poreklo, ne znači ništa ako vam je to jedini argument.

Elem. Red i disciplina su jedno, ali dva sata pauze na dan tokom kojeg se očekuje da radite 24  su nešto drugo. Pogotovo kad je u pitanju "porodična firma" odnosno manijaci koji su to zamislili tako da i tokom tih dva sata pauze provedete s njima. Zašto? E pa kontrol frikovi. Šta ja znam. Budale. Vole sebe toliko da bi bili sretni jedino kad bi sami sebi uspeli da popuše. Ja, kad radim, mogu pojest svakojaka govna, ali moje slobodno vreme je moje jebeno slobodno vreme. Ne pada mi na pamet da i tokom svog slobodnog vremena budem u društvu gazdarice, njenih retardiranih i razmaženih ćerki i unuka. 


Nauk za sve postojeće i buduće gazde, i bilo bi mi drago kad bi neko od njih ovo pročitao: nikad, apsolutno nikad ne terajte svoje radnike da svoje sate pauze provode s vama. Gazde i radnici su sukobljena plemena koja uvek imaju razloga da se žale jedni na druge. Vi, ko gazde, uvek imate prilike da kritikujete radnike. Radnici imaju pauzu da rade isto. To se tiče mentalnog zdravlja. Ako radnicima oduzmete i tu šansu, popizdeće i otići vam usred noći, ko ja što sam.

Ja nisam nesretnica iz Brusa koja će za pare pustit da je guzi ko god. Pričam o one dve koje su skupa sa mnom tamo radile. Volela bih da mi je obraz ko njihov, pa da se mogu guziti za pare ko što one rade. Al jebi ga. Svakom svoje. Njima nije smetalo da se guze, meni jeste. Njima nije smetalo što im se uvalio posao "sobarice" a očekivalo se da najviše rade u kuhinji restorana (što je ogavan posao). Meni jeste. Ja sam smatrala da sam bila prevarena. Jer mi se o kuhinji reklo da ću u njoj imati posla možda tek toliko da priskočim kad je najveća gužva, da napravim koju salatu, naprimer. A ispostavilo se da moram crnački robovati u istoj od 4 popodne pa do nebitno kad noću, naučiti kuvati jela (?) pored žive kuvarice, prati suđe dok ti jagodice ne puknu i počnu da krvare, pentrati se po lestvama da ribam pločice, naučiti šta znače brzometne dojave iz restorana (2 za 6, ppd, ppm, obv, šžljg) jer božemoj kuvarica ima bitnija posla osim da kuva. 

?

Zvučim ko najrazmeženija osoba ikada i tek ću zvučati ali baš me briga. Kad ti se proda posao "sobarice" i kad ti se kaže da ćeš imati dva dana slobodna mesečno, a svake nedelje jedno slobodno poslepodne, a onda se ispostavi da slobodno poslepodne u stvari znači "pauza od dva do šest, umesto uobičajene od dva do četiri" a na slobodne se dane gleda kao na bogohuljenje i svi te kolektivno mrze jer ih tražiš; i kad se ispostavi da imaš najmanje posla po sobama a najviše u kuhinji za koju se nisi ni javila da radiš, onda me pitajte o razmaženosti. Ili o gazdačkim lagarijama. Ili o njihovoj manijakalnosti i kontrolfrikovštini zbog radi koje žele da su im radnici 24 sata na očima, pa insistiraju da i onih bednih 2 sata pauze dnevno provode s njima. Ne, manijaci, to nije zato što ste "porodična firma koja svoje radnike gleda ko porodicu". To je zato što ste bolesni i paranoidni i morate uvek sve da nadgledate, pa i šta vam radnici rade i kako se ponašaju čak i tokom pauze. Upala vam je kašika u med s one dve krave iz Brusa koje bi pustile da ih naguzite i za manje pare. Nažalost, vašu, ja nisam iz Brusa. I nema  šanse da me guzite ni za mnogo više nego dajete.

Potpapučeni opanci, koje do pre par godina ker nije imao za šta da ujede, a onda ih sunce obasjalo jer ih osralo da im neki pradeda, slučajno, imao neko bezvredno parče zemlje u relativnoj blizini Plitvica. Što se u Titino vreme smatralo za tešku vukojebinu i nedođiju u kojoj samo golje žive, nesretnici koji nisu umeli ništa bolje u životu. Još jednom: ja sam iz Hrvatske. Ja znam kako se gleda na te pasivne krajeve i ljude iz njih (otprilike ko na cigane). Znači, vi ste cigani koji su se, sticajem čudnih i krajnje neočekivanih okolnosti, obogatili. Ali za doktora se uči a gospodin se rađa. Uvek ćete bit jad i beda pa ma koliko para potrpali u onu debelu guzicu. 

Kad više nisam mogla da trpim gazdaricu (jednu od, ako ne i najviše, nesnosnih ljudskih bića koje sam ikada srela) kako me prepada iza šupa da vidi šta radim tokom moje jebene pauze a to što sam radila bilo je da se krijem od njih između ostalog jer pušim a oni mrze pušače, umesto da probam da joj ko čoveku objasnim da je moje slobodno vreme moje slobodno vreme koje mogu provesti gde hoću pa makar i u najbližem selu ako mi se ćefne i da me boli neka stvar jer se vi bojite da se tamo neko ne zapita šta ja na Plitvicama radim a vama nijedan radnik nije prijavljen - što je isključivo vaš problem - umesto da joj pokušam objasnit da joj je ćerka prezahtevna ćurka koja misli da su radnici koje uzimate njene lične sluge, umesto da joj pokušam objasniti da bi svako razuman koji mrzi pušače insistirao da uzima samo radnike koji ne puše, umesto da pokušam da objasnim da mi se nije nabolje objasnilo šta "mala povremena pripomoć u kuhinji" u stvari znači, ko ni šta u vašem internom rečniku znači "slobodno poslepodne" - mala napomena: u normalnom svetu to znači da to poslepodne nećeš raditi - umesto svega toga, ja sam od njih otišla praktički noću, bez najave, bez otkaznog roka (kog otkaznog roka?) i treba da mi zahvale na one dve rečenice koje sam im ostavila napisane,  u smislu da ih neću prijavljivati inspekciji. 

Sad kad nešto razmišljam, skoro mi dođe da im ovo pošaljem.


Naravno, neću. Boli me neka stvar za njih, a oni će uvek imati telad iz Brusa i sličnih vukojebina koje će im se doći guziti čak i za manje pare. Kako god, jebale vas Plitvice. 

end of part 2