Tribute

Mislim da bi bilo krajnje vreme da probam da objasnim. Zato što me je stotinu ljudi pitalo, i nikad niko nije bio ni blizu da pogodi. 

Gospodara prstenova sam kupila tokom jednog školskog izleta, sad već vrlo davno, na Sajmu knjiga. Pre toga sam čula za Profesora, ali sve što sam o njemu znala bili su pokušaji onog indijskog (?) režisera da snimi animiranu verziju, posle koje je (dve) odustao. Priča nikad nije imala kraj. Međutim, sam crtani nije bio ono što me je naročito ponelo, uostalom, viđala sam mnogo bolje. Tako da mislim da crtani nema nikakve veze sa svim što se posle izdešavalo, i svakako niju uticao na moju odluku da tog dana kupim knjige. Pre je odlučio povez, korice, način na koji su sve tri knjige bile zgodno upakovane u kutiju, i, pride, sadržavale mapu. (Da, znam da zvuči glupavo, zainteresovati se na osnovu korica.) Međutim, danas to nije nikakva atrakcija. I najgluplji ljubići prodaju se u fantastičnom izdanju, dok su korice postale čitava nauka. Ali, onda, osamdesetih, to nije bilo uobičajeno. Štaviše, bilo je poprilično retko. Egzotično.

Kupila sam knjige davši za njih sve novce koje sam kod sebe imala (a kojima sam planirala da kupim bar tuce - to nije bilo jeftino), počela da čitam još u autobusu na povratku kući, i nekako verujem da nikad nisam izašla iz tog autobusa, zapravo.

Ja još uvek sedim tamo negde, i po prvi put čitam Tolkiena, zapanjena. Omađijana.

Otkad znam za sebe, ja čitam. Najveći deo svog života čitala sam knjigu dnevno.  Slagala sam bibliotekarku da imam više godina nego sam imala, kako bi mi dozvolila pristup "literaturi za odrasle." (Mislim da mi nije poverovala, ali znajući moju čitalačku istoriju, kao i da sam u bibilioteci inventar, napravila se luda i pustila me.) Ne, nisam bila nastrana, nit sam s 13 godina htela da čitam o socijalnim problemima i sexu. Radilo se prosto o tome da sam bukvalno sve knjige u dečjoj biblioteci već znala napamet. Htela sam nešto novo. Govorim to zato što bih htela da bude jasno da knjige za mene nisu bile nikakav wau, u momentu kad sam srela Profesora. Dotad sam već bila jako dobro izverzirana. Čitati, za mene je bilo podjednako prirodno kao i disati. 

Nikad ne napustivši onaj autobus, ja još uvek imam Tolkiena u malom mozgu kad god čitam bilo šta drugo, i njega kao reper na osnovu kojeg sve drugo upoređujem. 

Čak i vrlo zagriženi Tolkienisti ponekad se žale na njegove duge opise, elaborirane bitke koje se protežu čitava poglavlja, isuviše komplikovanu mitologiju. (Dobro, po pitanju ovog zadnjeg zagriženi Tolkienisti se zapravo ne žale.) Što se mene tiče, ja nikad nisam osetila ni najudaljeniji dašak dosade čitajući bilo šta što je Profesor ikada napisao. Ono što sam osećala, u stvari, bilo je: još. Još! Masa ljudi bi pala u nesvest, ali, za mene, Tolkien naprosto nije napisao dovoljno. 

Profesor je jedina osoba koju mogu da čitam i da mi ne smetaju hrišćanske natuknice, mada po pravilu odbacujem svaku knjigu koja bilo kako aludira na Hrišćanstvo. To je razlog što nikad nisam čitala Narniju. Mesijanska poruka Narnije za mene je preterano blatantna, a čak i u slučajevima u kojima nije, imam prokleti nos za hrišćanske/religiozne reference, i naprosto ne mogu to da trpim. Lewis i Tolkien su zajedno studirali na Oxfordu, bili jedni od osnivača Inklinga, i izuzetno bliski prijatelji. Veruje se da je Lewis bio prvi koji je ikada pročitao začetke Gospodara prstenova, ili onoga što će to postati, isto kao što je Tolkien bio prvi koji je ikad čuo začetke Lewisovog životnog dela, Narnije. Isto tako znam da su imali velike rasprave, jer je Lewis, iako ne Katolik, bio vernik takođe, i stalno je zamerao Tolkienu što u svojim delima ne čini veru očiglednijom. Nikad se oko toga nisu složili, jer je Tolkien smatrao da otvorenoj veri nije mesto u fantastici. Kao ni bilo kojoj drugoj otvoreno propagiranoj ideji takođe. Tolkien je mrzeo propagiranje ideja u svojim delima, i u knjigama uopšte.

Profesor je bio Katolik, i pobožan, i mada to možete samo izdaleka primetiti u Gospodaru prstenova, u nekim drugim stvarima koje je pisao, poruka je mnogo jasnija. Čuvena rasprava između Finroda i Andreth zapravo je Profesorova filozofija, njegov pogled na Hrišćanstvo i boga. Bez obzira, to je nešto najbolje što je ikada napisao, bez razmišljanja, esej neverovatne dubine i smisla. Sasvim mi je jasno da govori o bogu i religiji, ali ne marim. 

Ne radi se o tome da bih Profesoru oprostila ma šta. Radi se o tome da je bio čovek takvog talenta da je umeo napisati čak i propovedničko delo - nešto što inače zaista ne trpim da čitam, mislim, ne podnosim da  mi ljudi propovedaju u svojim knjigama/slikama/muzici/čemu god - ali da isto možete čitati i razumeti čak i ako potpuno odbacite srž. Profesor je mrzeo alegorije, i kad god je pisao, čak i kad je pisao onako jedino kako je moguće (pisci u svoja dela po pravilu unose svoja lična shvatanja i misli i ideje o svetu), čitaocu je uvek ostavljao prostora da stvar potpuno drukče protumači, ili čak i samu ideju odbaci. I sagleda je na način kako njemu, čitaocu, zapravo odgovara. 

Tako da, ne. Ne radi se o poruci. Ima ih koji bi rekli da knjiga fantastike ne može imati nikakvu poruku, ali to su budale. Knjige fantastike se temelje na bajkama (Profesor je lično napisao tomove o tome), i slede pravac koji svaka bajka sledi. (Svaka bajka ima jasno utvrđen pravac kojim ide, jeste li to znali? Nijedan mit u ljudskoj vrsti ne iskače iz tog šablona, što su stručnjaci zaključili davnih dana, i debelo dokumentovali.) Tako da se i Gospodar prstenova drži istog obrasca, i sledi potpuno isti put. I upravo je to poruka bajki, pa tako i fantastike. Put je poruka. 

Ko razume, shvatiće.

Međutim, ono što je mene vezalo za Profesora, i što će me držati omađijanom do kraja života, jeste nostalgija. Žal za prošlošću, stvarima koje su bile i propale, i nikada se više neće vratiti. Ideja o mladosti sveta koji je degradirao i pao sa svojih vrhunaca, da se danas valja u kaljugama materijalizma, nemorala, nečasti i pogani. Ideja o neumitnoj prolaznosti i propadanju svega, i najposle smrti. I neizvesnoj nadi koje nakon toga možda ima, a možda i ne. Najverovatnije ne. U mojoj duši, Profesor je čvrsto isprepleten s mojim detinjstvom, mojom mladošću, mojim tugama, razočaranjima, izneverenima nadama, ljubavlju, tugom, starenjem i neizbežnom na kraju puta. Sve što sam ikada osećala, Profesor je objasnio i pre nego sam znala da ću to jednog dana osećati. Za mene, Profesor je prorok. 

Nije stvar u Visokim Kraljevima i Visokim Vilenjacima. Nije stvar o priči samoj po sebi (bez obzira što mislim da joj ni dan danas ništa nije ni za prineti). Stvar je u atmosferi. Stvar je u žalosti. Profesor je najžalosnija, najnesretnija stvar koju možete sresti. Njegove priče, njegova filozofija, njegova mitologija - sve to ima jednu zajedničku crtu, a to je beskrajna tuga. Tek kad pročitate toliko Profesorovih stvari kao ja, razumećete da on nikad nije pisao o nadi, ili čak i kad jeste, uvek ju je ostavljao ambivalentnom. Nejasnom. Jednom koja se najverovatnije nikad neće ostvariti. 

Ponekad se pitam da li je Profesor bio depresivan, mada znam da nije tačno, i da je imao lep život i sretnu porodicu oko sebe. 

Sve što je Profesor pisao, na kraju se svodi na doom. To nije lepa reč. To je, zapravo, jedna od najstrašnijih reči u engleskom jeziku. I vi ne možete a da se ne zapitate: i? Ako je sve tako crno, čega da se držim? Ako sam čovek, i smrtan, i ako je svet osuđen da propadne, i ako su čak i Vilenjaci, besmrtni i prelepi, osuđeni da propadnu - i to da propadnu mnogo gore nego smrtnik - ako čak i bogovi imaju rok trajanja - ako čak ni Zapad Besmrtni i Blagoslovljeni nije večan - šta mi preostaje, onda?

Ne nada. 

Poverenje. 

Ne za tebe. Poverenje za nešto drugo, i u nekoga drugoga. Boga? Možda. Đavola? Može i to. Paralelne univerzume? Možda! Kako ne shvatate? Nije bitno šta.

Bitno je stati, i opstojati. I verovati da nije bilo uzalud. Čak i kad vam sve govori da jeste. 

                           Ja sedim kraj vatre i mislim
                           na stvari što se zbiše, na cveće
                           livadsko i na leptire
                           u letima što ih nema više;

                           o žutom lišću i paučini;
                           jeseni davne ih nose,
                           sa jutarnjom maglom i srebrnim suncem
                           i vetrom svrh moje kose.

                          Ja sedim kraj vatre i mislim
                          o tome kakav će biti svet
                          kad dođe zima bez proleća
                          čiji ću ikad videti cvet.

                          Jer stvari kojih nisam video
                          toliko mnogo postoji:
                          svaka se šuma u svako proleće
                          u drugo zeleno boji.

                          Ja sedim kraj vatre i mislim,
                          davnih se ljudi mnoštvo jati,
                          i onih koji će videti svet
                          koji ja nikad neću znati. 

                          Ali svo vreme dok sedim i mislim
                          na sve te davne časove,
                          očekujem stope što se vraćaju
                          i da čujem kraj vrata glasove. 


RIP Profesore. Neka ti je slava, tamo na Zapadu.

Ne znam zašto mi to pričaš

Ne znam ni ja.

Ali, ovo je zgodno mesto da se govori u vetar.

U životu sam sretala dve vrste ljudi. Sretala sam još par vrsta, ali zbogradi teme. Da. Jedni su me gledali kao objekt. Obično obožavanja, ali objekt. Nije važno da li vam ljudi prinose žrtve i klanjaju vam se, objekt je objekt. On je ljuštura bez sadržaja, kip. Barbika. Svi znaju da Barbika nema genitalije, ni mozga. 

Drugi su smatrali da imam mozak, ali se s njim nisu slagali, i po pravilu su hteli da ga promene. Oni su želeli da čuju šta imam za reći, ali su u isto vreme želeli da više tako ne govorim, nit mislim to što govorim. Želeli su da mislim i govorim drugačije.

Ne smatram da sam veliki mislilac (štaviše, grozim se takvih epiteta), ali ne mislim ni da sam budala. Uvek sam imala svoje stavove, i retko kad problem da ih iznesem. Mnoge sam promenila tokom godina, neki koji su preostali, danas su modifikovani. Neki su preživeli svo ovo vreme, bez obzira na vanjske uticaje i okolnosti. Stekla sam i neke nove. Kako god, uvek sam ih imala.

Imati stav, mišljenje, nije nešto što bih svakom dozvolila, da se za nešto pitam, a ne pitam se. Kako kažu Američani, mišljenje ko i šupak, svako ima jedan. To što ga imate, ne znači da treba da mašete golim dupetom ljudima u lice. Čmar baš i nije nešto čemu svet treba da svedoči, i bolje bi bilo po neke (i po svet) da ga zadrže gde mu je mesto. U gaćama. Da ne izaziva javnu sablazan. I mučninu.

Ima dosta ljudi koji misle dupetom umesto glavom. Da se za nešto pitam, niko od njih ne bi smeo javno da se izjašnjava. 

Može zvučati ko samoreklama, ali nikad za veka nisam srela čoveka koji mi je rekao da mislim dupetom. Srela sam stotine koji se sa mnom nisu slagali, i koji su ukopavali pete u zemlju da mi dokažu kako grešim, ali čak ni oni nisu mislili da sam glupača. I nije bilo potrebe da mi oni to potvrde. Ja nisam glupača. Preduslov da ljudi svedoče vašem mišljenju, jeste da ne mislite dupetom. 

Kako nisam doživela - a mogla sam i te kako - da mi se ljudi po tom pitanju usprotive, moglo bi se reći da nije puka sujeta ta koja izmišlja besne gliste i pod čijim uticajem verujem da ne mislim dupetom. Mada nikad nisam ni verovala da tako postupam, niti mi je ikad trebala tuđa potvrda. Govorim samo u smislu samoreklame. Odnosno, da završimo s njom, da je pojasnimo.

Šta bi vas vređalo više? To što nekog ne zanima vaš mozak (čak i ako priznaje da ga imate), ili to što neko želi da vas natera (na bilo koji način, uključujući manipulaciju, psihološke gadarije pa čak i otvorene pretnje) da vam mozak drukče kalibriše? 

Jer, čak i oni ljudi koji su me doživljavali kao objekt, znali su da, za razliku od Barbike, imam mozak. On im prosto nije bio bitan. Što se njih ticalo, nije mi ni trebao. Bilo je dovoljno to što sam Barbika. Oni koji nisu mislili da sam Barbika, hteli su da prestanem da razmišljam kako razmišljam, i da se uklopim u šablone koji su njima odgovarali. Ponavljam, šta bi vas vređalo više?

I da li bi uopšte trebali da se vređate. 

U principu, sasvim je dovoljno da čovek sam za sebe zna da nije budala. Masa razloga za celoživotnu depresiju može se ukloniti svešću da niste budala. (Naravno, uvek preostaju drugi razlozi, ali to nije tema sad.) Šta drugi misle, to je njihov problem. 

Zaista? 

Svi bi mi hteli da verujemo da smo samosvojni i nikom ne polažemo račune. Da imamo svoje principe oko kojih nema pregovora. Muda labudova. Uvek ima razloga da se pregovara oko principa. Život nije bajka, život je gadan. I retko ko dobije sve što očekuje. U principu, moramo se zadovoljiti onim čega se uspemo dočepati, i to je to. U životu morate raditi kompromise. Morate vagati. Proceniti rizik i dobit. Vrlo često u životu morate pognuti glavu. 

Kad god u životu nisam pognula glavu našla sam se u nebranom grožđu. Kako god moj mozak bio kalibrisan, za ovaj i ovakav svet definitivno nije. To je osnovni razlog što sam fantast. I što ne volim ljude, ni ovaj svet. Zvuči ko jeftino američansko budalasanje, ali ja to živim na svojoj koži oduvek. Zato marš. Znam da moj mozak nije kalibrisan za ovaj svet (državu?  Hm.) i da je to nužno zlo s kojim se moram pomiriti. 

Jer, to jeste nužno zlo. Neki ljudi moraju progovoriti pa makar ih to koštalo glave (ko što mene košta, maltene, kad god sam progovorila). Ako ih niko ne želi čuti, onda nađu ovakva mesta i laju na zvezde. I to bi trebalo biti to. To bi moralo da vas zadovolji. Da sam mlađa, ili da još uvek imam snage, možda ne bih odustajala. Možda bih naterala sebe da po ko zna koji put, usprkos svim očiglednim, celoživotnim razlozima protiv, još jednom skupim svoje prnje, svoje krvavo srce, svoje izneverene nade, svoja neosnovana očekivanja, svoju jebenu (i višestruko jebenu) nadu; i probam ponovo. Drugačije. Ali, kako da to uradim sada?

Svet je kakav jeste, gadan. I ljudi su kakvi jesu, i dele se u dve grupe.  I nikog živog ne zanima šta ja mislim, i čak i kad misle da imam mozga, žele da ga drukče kalibrišu. Ja, prosto, nisam dovoljno dobra da bih dobila i jedno i drugo. 

Koji vam još razlog za depresiju treba?