Ne znam zašto mi to pričaš

Ne znam ni ja.

Ali, ovo je zgodno mesto da se govori u vetar.

U životu sam sretala dve vrste ljudi. Sretala sam još par vrsta, ali zbogradi teme. Da. Jedni su me gledali kao objekt. Obično obožavanja, ali objekt. Nije važno da li vam ljudi prinose žrtve i klanjaju vam se, objekt je objekt. On je ljuštura bez sadržaja, kip. Barbika. Svi znaju da Barbika nema genitalije, ni mozga. 

Drugi su smatrali da imam mozak, ali se s njim nisu slagali, i po pravilu su hteli da ga promene. Oni su želeli da čuju šta imam za reći, ali su u isto vreme želeli da više tako ne govorim, nit mislim to što govorim. Želeli su da mislim i govorim drugačije.

Ne smatram da sam veliki mislilac (štaviše, grozim se takvih epiteta), ali ne mislim ni da sam budala. Uvek sam imala svoje stavove, i retko kad problem da ih iznesem. Mnoge sam promenila tokom godina, neki koji su preostali, danas su modifikovani. Neki su preživeli svo ovo vreme, bez obzira na vanjske uticaje i okolnosti. Stekla sam i neke nove. Kako god, uvek sam ih imala.

Imati stav, mišljenje, nije nešto što bih svakom dozvolila, da se za nešto pitam, a ne pitam se. Kako kažu Američani, mišljenje ko i šupak, svako ima jedan. To što ga imate, ne znači da treba da mašete golim dupetom ljudima u lice. Čmar baš i nije nešto čemu svet treba da svedoči, i bolje bi bilo po neke (i po svet) da ga zadrže gde mu je mesto. U gaćama. Da ne izaziva javnu sablazan. I mučninu.

Ima dosta ljudi koji misle dupetom umesto glavom. Da se za nešto pitam, niko od njih ne bi smeo javno da se izjašnjava. 

Može zvučati ko samoreklama, ali nikad za veka nisam srela čoveka koji mi je rekao da mislim dupetom. Srela sam stotine koji se sa mnom nisu slagali, i koji su ukopavali pete u zemlju da mi dokažu kako grešim, ali čak ni oni nisu mislili da sam glupača. I nije bilo potrebe da mi oni to potvrde. Ja nisam glupača. Preduslov da ljudi svedoče vašem mišljenju, jeste da ne mislite dupetom. 

Kako nisam doživela - a mogla sam i te kako - da mi se ljudi po tom pitanju usprotive, moglo bi se reći da nije puka sujeta ta koja izmišlja besne gliste i pod čijim uticajem verujem da ne mislim dupetom. Mada nikad nisam ni verovala da tako postupam, niti mi je ikad trebala tuđa potvrda. Govorim samo u smislu samoreklame. Odnosno, da završimo s njom, da je pojasnimo.

Šta bi vas vređalo više? To što nekog ne zanima vaš mozak (čak i ako priznaje da ga imate), ili to što neko želi da vas natera (na bilo koji način, uključujući manipulaciju, psihološke gadarije pa čak i otvorene pretnje) da vam mozak drukče kalibriše? 

Jer, čak i oni ljudi koji su me doživljavali kao objekt, znali su da, za razliku od Barbike, imam mozak. On im prosto nije bio bitan. Što se njih ticalo, nije mi ni trebao. Bilo je dovoljno to što sam Barbika. Oni koji nisu mislili da sam Barbika, hteli su da prestanem da razmišljam kako razmišljam, i da se uklopim u šablone koji su njima odgovarali. Ponavljam, šta bi vas vređalo više?

I da li bi uopšte trebali da se vređate. 

U principu, sasvim je dovoljno da čovek sam za sebe zna da nije budala. Masa razloga za celoživotnu depresiju može se ukloniti svešću da niste budala. (Naravno, uvek preostaju drugi razlozi, ali to nije tema sad.) Šta drugi misle, to je njihov problem. 

Zaista? 

Svi bi mi hteli da verujemo da smo samosvojni i nikom ne polažemo račune. Da imamo svoje principe oko kojih nema pregovora. Muda labudova. Uvek ima razloga da se pregovara oko principa. Život nije bajka, život je gadan. I retko ko dobije sve što očekuje. U principu, moramo se zadovoljiti onim čega se uspemo dočepati, i to je to. U životu morate raditi kompromise. Morate vagati. Proceniti rizik i dobit. Vrlo često u životu morate pognuti glavu. 

Kad god u životu nisam pognula glavu našla sam se u nebranom grožđu. Kako god moj mozak bio kalibrisan, za ovaj i ovakav svet definitivno nije. To je osnovni razlog što sam fantast. I što ne volim ljude, ni ovaj svet. Zvuči ko jeftino američansko budalasanje, ali ja to živim na svojoj koži oduvek. Zato marš. Znam da moj mozak nije kalibrisan za ovaj svet (državu?  Hm.) i da je to nužno zlo s kojim se moram pomiriti. 

Jer, to jeste nužno zlo. Neki ljudi moraju progovoriti pa makar ih to koštalo glave (ko što mene košta, maltene, kad god sam progovorila). Ako ih niko ne želi čuti, onda nađu ovakva mesta i laju na zvezde. I to bi trebalo biti to. To bi moralo da vas zadovolji. Da sam mlađa, ili da još uvek imam snage, možda ne bih odustajala. Možda bih naterala sebe da po ko zna koji put, usprkos svim očiglednim, celoživotnim razlozima protiv, još jednom skupim svoje prnje, svoje krvavo srce, svoje izneverene nade, svoja neosnovana očekivanja, svoju jebenu (i višestruko jebenu) nadu; i probam ponovo. Drugačije. Ali, kako da to uradim sada?

Svet je kakav jeste, gadan. I ljudi su kakvi jesu, i dele se u dve grupe.  I nikog živog ne zanima šta ja mislim, i čak i kad misle da imam mozga, žele da ga drukče kalibrišu. Ja, prosto, nisam dovoljno dobra da bih dobila i jedno i drugo. 

Koji vam još razlog za depresiju treba?