Govori srpski da te niko ne razume, iliti Kako Sam Prevremeno Napustila Hrvatsku

Ovo zvuči kao najbolje napisani desničarski pamflet protiv letovanja u bratskoj nam Hrvatskoj koji ćete ikad više pročitati. Ali nije. Ili jeste. Zavisi koliko ste desno. Nema toga što određena politička frakcija nije u stanju upotrebiti u svrhu koja joj odgovara.

Tako da je ovo možda ipak pamflet. Desničarski. Jer nakon njega možda odlučite da su teoretičari zavera u pravu. Pa nikad ne odete na taj Krk ili Hvar.  

Pitati me o mojim političkim ubeđenjima, bilo bi ko i pitati me za religiju, i godine. U principu, prestara sam da bi se osećali ugodno. Ali ja sam žensko, pa bi prvo morali da vidite mog muža. Mislim, da biste uopšte bili u stanju shvatiti da sam starija. Nego izgledam. A i da bi vam moji politički stavovi postali očigledniji. Jer je to kod žena sve povezano. Moja je baba glasala onako kako bi joj deda rekao da treba. Moja je majka mislila da je politika glupost (moja je majka mislila da je sve na svetu, osim okopavanja njene baštice s cvećem, preispoljna budalaština) pa se u to ič nije razumela, nit je zanimalo, i glasala je onako kako bi glasao moj otac. Jer se on tu nešto kao petlja, pa valjda zna. Moj muž je apolitičan pa ja biram stranu koja najbolje odgovara našim zajedničim stavovima o svetu i društvu. Mada ne biram, ne zaista. Ne u smislu da idem da glasam. Već u smislu čije ću kanale na yt pratiti, i čiju filozofiju smatrati palamuđenjem manje. 
Zanima vas, a?

E pa možete pod prozor da mi pljunete.

Prošle godine, krajem zime, živeći u onom već pomenutom opskurnom vojvođanskom gradiću, bez posla i perspektive da ikoji nađem, s dugom za režije i kredite i u depresiji težoj nego sam dala da se primeti, fizički nedovoljno zdrava čak ni za operaciju, pre nego mi se veštački ne podigne imunitet i krvna slika - dozvolila sam da me krivica natera da odem na sezonski rad u Hrvatsku.

Hrvatska je zemlja u kojoj sam se rodila i rasla. Ne živim u njoj više od 20 godina, ali njen mi je mentalitet još uvek bliži nego će srpski ikada biti. Jebiga, prokleto rođeno. Uzevši sve to u obzir, o Hrvatskoj nemam nikakvih iluzija, ma šta moja tetka iz Istre mislila (ne misli tačno). Zbog svojih sam specifičnih hrvatskih veza upoznata s mnogim stvarima o kojima neki prosečan Vranjanac ili Nišlija ni pojma nemaju. Naprimer, znam da to što je Hrvatska u Uniji ne znači apsolutno ništa, osim da je sve u njoj rasprodano onako kako nije ni u zemlji Srbiji. Znam da su plate za kojih stotinu eura veće, ali ćete zato cigare u Konzumu platiti koliko i kutiju i osamdeset u Idei (u pitanju su trgovinski lanci istog vlasnika, samo što posluju u različitim državama i drugačije se zovu).  Znam da je Hrvatsku, koja ima nekih 4 miliona stanovnika, nasuprot 6 ili 7 srpskih, od 2011.godine napustio milion, što je za njenu demografiju nešto kao genocid bez prosute kapi krvi. Hrvatski holokaust. Znam da Hrvatska nema nijednu funckionišuću privrednu granu osim turizma, koji joj, na papiru, donosi tri ili pet ili koliko već srpska bdp-a godišnje, ali koja bi, bez te zarade, pa makar i na papiru, zauvek oduzela mesto Albaniji na evropskoj lestvi sirotinje i beznađa. Znam i da vam ni jedan Hrvat neće priznati ništa od toga, makar ga vezali konjima za repove. I mada iste stvari svaki dan otplače s društvom u bircuzu. Jer njima priznati sme. Oni su njegovi. Pred Srbima mora ostati nobles. 

Srbi  i srpsko mišljenje, glavno je pokretačko gorivo Hrvata. Da nema Srba, Hrvati bi ih morali izmisliti, iz stoijednog razloga. 

Ne verujte Obrazu ili 1389. Verujte kad vam to kaže osoba čiji su se nemački i mađarski preci godinama pobožno u crkvene knjige uvodili ko "Hrvati." Mada je njih bolelo uvo kako ih vode kad oni znaju ko su i šta su. Pa valjda je moj kredibilitet neupitniji. Ko iz Obraza je ikad bio na sezonskom radu u Cro? Pa makar i da bi sproveo anketu koliko hiljada Srba svake godine tamo odlazi iz istog razloga? Pa makar i da bi, oduševljen, sagledao sve lepote one EU koju zove demonskom i papističkom zaverom protivu Srbalja. Pa makar i da bi imao, konačno, crno na belo dokaz kako EU uništava jednu malu, beznačajnu slavensku zemlju, kojim bi onda tek mogao natrljati nos svakom domaćem pro-Europljaninu. Jer tačno je, mogao bi. Potpuno argumentovano.

Onaj odlazak milion Hrvata u Irsku, doveo je braću u čudnu i neprijatnu situaciju da im niti u jedinoj više preostaloj privrednoj grani (barem na papiru) nema ko da radi. Pa moraju da, u gađenju nabranog nosa, pogledaju južnije i istočnije od svojih tisućljeće čekanih granica. U Srbe. I to ne tek da ih pogledaju (jer, gledaju ih oni i slušaju prilježnije nego im je za njihov centralno-europski duh zdravo, a naročito kad se tiče užičkih kola i trubača) već i da, stidljivo plaćajući prevod na srpski, po srbijanskim glasilima počMu obećavati kule i gradove, samo ne bi li nazad dozvali one koje su s tolikim guštom onomad i konačno proterali. Ali ne lezi vraže, što bi reko moj pokojni dida. Ko što već spomenuh, Srbi su glavno pokretačko gorivo Hrvata, danas i u bukvalnom smislu. U najbukvanijem mogućem, da ih danas nema zaista (onako kako su sanjali da ih neće biti), od blata bi ih pravili. Pazi šta želiš, karma is a bitch i tako to.

Ne zovu braća Srbe zato što su im, posle dvjast godina, počeli nedostajati. Niti im se u srcima najzad (jer nikad pre nije) probudila lepota bratstvo-jedinstvo fenomena. Ne zovu braća zato što su, konačno, shvatili da nikakav nobles nisu, niti su bili, niti će ikada biti. Ne zovu braća jer su im povjesničari stavili prst posred čela, pa u disertacijama počeli objavjivati kako je najjužniji deo Centralne Europe - Balkan. Onaj Balkan na kojem već iljadu i po godina žive. I kojeg boli neka stvar zovete li ga Austro-Ugarskom, ili Centralnom Europom. Ko i mog dedu Nemca kako je bolela, znajući šta, zapravo, jeste.

Braća zovu jer svim onim debelim Nemcima i Austrijancima neko treba prat usrane wc šolje i prazniti im kante za đubre po sobama koje su, čini se, onaki pijani, pobrkali s kupatilom. Braća zovu zato što neko treba paziti na svu tu bezobraznu i nevaspitanu germansku dečurliju koja bacaju hranu po zidovima restorana (mada su skoro obrkatili) dok im se roditelji blaženo smeše, znajući da će sve to već neki gologuzi domorodac počistiti (Nemac ne vidi razliku između Hrvatske i Ugande, ko ni Amerikanac. Još jedna od onih stvari koje braća ne bi priznala ni da ih vežete za već poslovične repove.) Braća zovu jer se za prljavim Talijankama, a sem jednog azijatskog, valjda na kugli zemaljskoj nema prljavijeg naroda od Talijana; trebaju sklanjati krvavi ulošci bačeni po podovima apartmana, i svakog im jutra menjati jastučnice skroz zabalavljene spermom i od sinoćnje šminke neopranim licem. Nikada više nećete pomisliti isto kad na ulici vidite besprekorno očešljane i po svim pravilima našminkane Talijanke u njihovim tesnim, lakim, cvetnim haljinama, ogromnim, šik letnjim šeširima, tamnim naočarama i nalakiranim golim nožnim prstima utaknutim u sandale vrtoglavo visokih štikli - jednom kad uđete u svinjac koji su za sobom ostavile a od čijeg vam se smrada urina i povraćke podiže želudac. 

Braća zovu jer su ih 2011. ona njihova mnogo bliža braća iz Slavonije oterala u tri lepe, i to po državnim novinama, rekavši im: e sad si dajte dovest Srbijance da vam rade svinjarije za tu mizeriju, a mi odosmo u Irsku. Pa ih onda ode milion. 

Braća zovu jer je milion puno za jednu zemlju u kojoj ni da kamen iscede ne bi prikupili više od četiri, a nemačke se i talijanske svinjarije moraju prat. Jer ako se ne operu, sutra će Nemci i Talijani i ono nešto malo Kineza i Rusa, otić u Grčku. Ili čak i Crnu Goru. A to bi za državu čiji je jedini prihod (pa makar i na papiru) ničim zaslužena okolnost to što ih osralo pa imaju more, i turizam - bilo ravno genocidu bez prolivene kapi krvi. Hrvatski holokaust. 

 

 end of part one

Moj dida

Deda je bio čudan čovek.

Sramota ga je stavljat u ovakve sirotinjske okvire, jer je bio čovek veći od života, kamoli kakvog provincijalskog bloga u pokušaju - danas kad više niko ne čita blogove. Moj je dida razlog zašto se uvek, zapenjena, zagrcnem čitajući (ili bar pokušavajući) maloletne nesretnike po internetu (nekad sam ih zvala budalama i evolutivnim anomalijama, al već neko vreme me zabole baš, osim što bih s istog banovala svakog ko "ne znam" piše zajedno - a takvih je, nažalost, većina) elem, svakom svoje. I akcija i reakcija. Moj je dida bio car. 

Bio je čovek koji me je navukao na Bečki novogodišnji - saharin, znam, ali sretna sam imajući njega no da sam imala kakvog koji bi me navukao na Sinana Sakića - koji mi je kupio moje prve knjige iz istorije i uz kog sam, ne razumevajući ni reči, pobožno sedela dok je na radiu vrteo šušketave i ko s Marsa vesti na nemačkom. Obožavala sam svog didu. Bio je na sto metara visokoj astralnoj udaljenosti od sitnih seoskih razbibriga: tračeva, ogovaranja, zagledanja u tuđ tanjir, etiketiranja ljudi, zatucanosti i gluparije. Imao je svoj poso, više nego dobro plaćen, jer ih je osim njega u fabrici s deset hiljada zaposlenih, takovih bilo još samo da se na prste jedne ruke nabroje: zvali su ih Majstori, s velikim m, a značilo je: Ljudi Koji Jedini Znaju Kako Opravit Ove Švapske Mašine Jednom Kad Zacrknu A Norma Se Mora Terat. Sve je bilo oprošteno mom didi: i to što uglavnom na poslu spava, obzirom da se "švapske mašine" vrlo retko kvare, do tog da tadašnjoj revolucionarnoj vladi nikako nije odgovarao, bivajući pripadnik pogane nacije protivu koje je revolucionarna ratovala koliko juče, ali su ga ostavljali s mirom jer je bio jedan od onih nekoliko Na Prste Ruke Nabrojivih... 
Do tog da se retko kopistio zbogradi pripadanja toj naciji, bivajući čovek širih okvira, osim, eventualno, kad bi neko napisao "ne znam" zajedno.... 

Moj dida nije imao nikakve diplome, pa ni bečke. Bio je, prosto, vanredno pametan čovek. Koji se gnuša malograđanštine onako kako je tada retko ko u ovoj zemlji seljaka razumevao.

Nemam njegove oči. Ko i majka, boju sam očiju potegla s druge strane geneCke bare - od onih što su u ravnicu pristigli s Arpadom, danas se zaklinjući kako je Arpad bio potomak Atile. Što ima istorijskog nasleđa koliko vetar s opaklijom. Odnosno, nema. Ali, prokletstvo uzdizanja u nebeske narode nisu izmislili Srbi. Ma šta braća Hrvati govorili.

Nemam njegove oči, elem. Imam koečega drugog.

U isto vreme, moj je dida bio pogan koju je mrzela cela kuća. Pravio je probleme svakom u njoj. Bio je teški, nikad (ni uz nekoliko pokušaja) izlečen alkoholičar, i mrzela su ga i rođena deca, s pravom. Da sam mu bila dete, mrzela bih ga i ja. Ovako, spašena razmakom od jedne generacije, i nikad na svojoj koži iskušavši šta, u stvari, znači dete notornog alkoholičara bit; ja sam ga volela. O mene se nikad ogrešio nije. Sa mnom je gledao istorijske dokumentarce, meni je puštao ploče s klasičnom i volk muzikom, meni je jednom, nakon ružne svađe s majkom (tokom koje je i ruka poletela) rekao: slušaj me sad. Moraš da ih(ju) slušaš sad, dete si, ali jednom ćeš porasti. I onda. Nikad nikom ne dozvoli da ti bude diktator.

Imala sam možda šest, sedam, osam godina. Ni znala nisam šta "diktator" znači, ali sam intuitivno razumela šta je hteo da mi kaže. Razumela sam između redova. Razumela sam neizgovoreno značenje. I verujem u njeg i trijest  godina kasnije. Uz zavist.

Jer, moj dida nikad nije morao da sluša ma kakve "diktatore". On je imao svoj hleb u svojim rukama i bio čovek od čijeg su novca svi u kući zavisili. Bio je čovek: my way, or highway. I ako se odlučiš za highway, sretno ti bilo, i vamo više ne svraćaj.

Zbog svog je celoživotnog rezona proveo vek pod istim krovom s rođenom majkom s kojom nije razgovarao. Zbog njegovog rezona rođena mu kći ni jednom nije došla na postelju u kojoj je, trunući u najgorim mukama,  umirao. A ni na sahranu. Zbog tog rezona celo je selo mislilo da je uvrnuti čudak, i svi su od njeg sklanjali pogled kad se na ulici mimoiđu, ko da je veštac. Zbog tog kakav je bio, moja je baka dobila mesto u raju, ako raj postoji. Jer takvo se mučenje samo svetiteljstvom nagrađuje.

Sve to znam, danas, kad već odavno dete nisam i kad sam odavno izlečena od detinjeg idealisanja. Danas znam da moj dida nije bio dobar čovek. 

Pa?

Retko mu na grob idem, ne zbog lenjosti, već zato što leži u drugoj državi a ja vozač nisam. Čak i tako, jedna je od dve osobe čiji grob posećujem najčešće. Ili jedino, ako ćemo pošteno. Genetski sam uslovljena (od druge strane genske bare) ko i naučena da cenim red i odgovornost spram sebe, a onda i drugih, i s te strane gledajući otvoreno priznajem i kažem da moj dida nije bio dobar čovek.

Ako se desi pa potonem u onaj plićak s ove strane bare, onda kažem da je bio proizvod niza okolnosti (jer ne verujem u američansko bulažnjene o tome kako "svi sve možemo samo ako se odlučimo"), da je bio čovek nikad shvaćen i van svog vremena i života, van svih okvira. Popljuvao je mnoga lica, ali to ide u isti paket. Niko nije bio iznad svog sela a da se neizbežno po istom selu nije posrao.  Jer to ide u isti paket. Jer ne možeš milim okom gledat sitnu malograđanštinu, skorojeviće i dogmatike ako ti rezon dodiruje oblake. Ne možeš duvat u istu tikvu s bezubima i nepismenima, ako si zubat i pismen a imaš obraza. To nije lak izbor, ne najmanje zato što te niko nije pitao da tu išta biraš, već ti (u)rođeno gađenje izbor određuje, hteo ti ili ne. Neki od nas, prosto, ne mogu s budalama. Ne mogu da žive po njihovim normama, ne mogu se molit njihovim bogovima, ne mogu im aminovati pa ma koliko im o tom ugled ili čak i život zavisio. I onda neretko odu u extrem: povuku se i zatvore, posvađaju s celim selom, postanu teški ovisnici o opijatima. Postanu loši ljudi.

Da li su?

Puk vidi samo ono što mu date da vidi, a tu nikako ne spada i vaša duša. Puk uvek misli da zna sve, mada zna samo posledice a nikad uzroke, što će reći da ne zna ništa. Ja sam okađena mišlju kako sam ostavila sjajnog, obrazovanog, dobrostojećeg muža - što je posledica - a kako razloge ne znaju, izmišljaju ih. Jer čoveku uvek mora sve bit objašnjeno, čovek mrzi nedorečene stvari. Pa ako odgovore nema, on će ih izmislit. On će verovat u ono što njemu izgleda logično i jedino moguće, a to šta je čoveku jedino moguće da zamisli, govori samo o tome koliko je u stanju da zamisli. Ne o istini, nikad o istini. Jer je istina naša i mi je znamo, a komšija vidi samo posledice. Odnosno ništa.

Komšija vam nikad nije sveću držao. Znate? Nikad nije s vama u bračnu postelju legao. Znate? 

Kog zabole šta komšija veruje da zna?

Mog didu nikad nije. Bolelo. Osim pred smrt, mada je i onda više viđao svoju pokojnu sestru umrlu ko novorođenče, nego ga je bolelo. Bolelo ga je u smislu da je, posle celog života zamagljenog uma, najzad progledao, pa je hteo da se izvine onima koji su zbog njegove zaslepljenosti najviše trpeli - ali! Ne da bi im rekao: pogrešio sam i nisam bio u pravu. Već: praštajte što vas je istina bolela. Praštajte što ste ostali kraj mene kad nisam bio čovek kraj kojeg je iko trebao ostajati, a nisam vam ni tražio.

Loš? 

Isto koliko je loša istina. Koja to nikad nije, isto ko što ni magija nije ni crna ni bela. Već je poenta u tome šta njome radite. Koliko ćete i da li ćete i zašto opstajavati uz ljude koji vam naopako čine. Ne pitam  vas za izgovore, jer je svaki argument koji bi mi tu mogli iznet samo i jedino izgovor. 
Znate?

Moj je dida definitivno bio loš čovek. Ali mnogi su samo kukavci, slepci koji sopstveno pogrešno rasuđivanje pravdaju višim moralom (jel uopšte ima neki koji nije "viši"?) i krivicom svih ostalih.

Dok je istina da smo, uglavnom, krivi sebi. Ko što je moj dida kriv prvenstveno sebi. Ili odgovoran, obzirom da krivicu nikad nije priznavao ko ideju. 

Šta bi bilo s ovim svetom kad bi najzad počeli preuzimat odgovornost za sopstvena (ne)dela? Kad više ne bi krivili didu-lošeg čoveka, već sebe koji smo dobrovoljno pristali da s didom delimo astal, postelju i krov, ni zbog čeg drugog osim što je to bilo visoko moralno. Osim što su se komšije slagale da to tako treba.

Sad idite pa se žalite vodovodu. I komšijama. 

I ostavite didu na miru.

Bogovi imaju čudne načine, ili ko zna zašto je to dobro

Jedne - koliko pamtim - kasnoletnje noći, dok je oko mene spavalo nikad zavoljeno naselje ispranocrvenih zgrada - naselje u malom vojvođanskom gradu čuveno po  usijanim glavama, raspuštenim maloletnicima i epicentru i van-lokalnog rasparčavanja droge; naselje u kom su živele i "tetke" i "snaše"koje su vredno održavale zasade cveća pred svojim zgradama isto kako su i pred maaaminom (vojvođansko a)) kućom onomad dok su još devojke bile - i u kojem su istovremeno lokalni narkomani spavali u (nezaključanim, oh, lepote za(pre)ostalog socijalizma) podrumima istih a policija redovno čučala u busijama po celu bogovetnu noć, kao nigde drugde u gradu - elem, te kasne letnje večeri pre sad već dosta vremena, pogledala sam sa ekrana svog laptopa kroz prozor i pomislila: jednoga dana. Nikad nisam imala ruku za cveće, kako se to ovde kaže, ali retko mi je ma šta od tog roda i umiralo, i tako sam gledala iznad zelenog žbuna u saksiji na simsu, kroz mat crno staklo istačkano uličnom rasvetom, u posvemašnjem miru (te se noći niko nije svađao, nije bilo klinčadije opijenih s ona famozna jedanipol, dva piva dovoljnih da ih nateraju na histerični smeh i pesmu dok se vraćaju kući) i, gledajući a zapravo ne videći, pomislila: jednog dana biću na nekom drugačijem mestu, i stvari će biti drugačije, i, možda, imaću sličan jedan ovakav sims sa sličnim jednim žbunom u saksiji jer ja ne volim cveće koje daje cveta već jedino ono što je non stop zeleno, grmasto, i sedeću evo ovako za istim ovim laptopom, i možda ću, najzad, biti malo sretna.

Mnogo je vode poteklo ispod onog famoznog mosta otada (uvek sam se pitala gde je taj most? Ko je bio prvi koji je izrekao tu narodnu doskočicu i o kakvom je tačno mostu pričao, je li se radilo o nekom sasma specifičnom mostu u sasma specifičnom selu/gradu/polju ili je mudrac mislio na bilo koji most igde, kakav imaginarni?). Mnogo se toga izdešavalo, uglavnom mojom voljom i postupanjem, više nedobrog nego dobrog, ili bolje reći vrlo malo dobrog - naročito ako se posmatra s visine kakvog moralnog repera dobrote i zla. Bilo je suza, i krivice, i nemogućnosti viđenja ma kakvog svetla u sveopštem crnilu i beznađu, bilo je pogrešnih reči u besu izgovorenih pravim ljudima isto koliko i onih tačnih izgovorenih upravo onim ljudima koji su i zaslužili da ih (najzad) čuju; postupanja ishitrenih, zamagljenih bolešću i lekovima od posledica kojih su naoko trpeli svi drugi a zapravo najvećma lično ja; bilo je straha sve dok strah nije umro a sve što preostalo beše - kako se činilo - tek hladno pomirenje sa zlehudom sudbom i iščekivanje kraja pa kakav god bio.
Bilo je svašta.

Došavši sinoć na vikend iz prestonice koju nikad volela nisam uglavnom zato što ništa o njoj nisam znala (Vojvođani imaju samo jednu prestonicu, i slepi su za sve joj mane; i ne, ne pričam sad o njoj), jutros mnogo pametnija, razumevajući da čak i u prestonici žive sasma obični ljudi i to uopšte ne loši, štaviše,  prosto ljudi ko i svi ljudi ma gde; probudila sam se u čudno hladno avgustovsko praskozorje, i pogledala kroz prozor. 

Vrelina netom skuvane kafe lenjo se meša s dimom cigarete dok razmišljam: ne, to nije isto ono naselje mada je u istom malom gradu. Moje jadno, krhko žbunasto cveće u saksiji koje ko magarac uporno sadim gde god da živim prkoseći faktu da ruku za cveće nemam, nije baš na simsu ali je uz sam prozor i sad me široki zeleni listovi od prethodne posete nezaliveni prekorno gledaju, gladni vode i pažnje, i mada je laptop isti, napolju je tipični mrak vojvođanske jeseni iako je avgust, s mokrim krovovima, drvećem otežalim od vlage, tipičnim mirom malog ravničarskog mesta vikendom u rano jutro, mesta koje ne poznaje velike gužve čak ni tokom gradske slave - glavnog godišnjeg event-a, a vikendima je najvećma ko izumro usled kakve epidemije, mir je, elem, mir svud oko mene, i ja razmišljam kako sam, na neki čudan i tuđem oku verovatno ne baš najjasniji način, i usprkos svemu, ipak - malo sretna. 

Razmišljam kako bih se trebala zahvaliti.