Ko se boji svinje još?

Uzite se u pamet. (Ne, nije pravopisna greška, u pitanju je moj banaCki).  

Koliko ste spremni da trpite?

Većina će reći, ma ni za jotu, ali većina laže. U životu se i svetu volimo predstavljati drugima kao veliki i moćni, i nedodirljivi. Kao, nas ništa ne dotiče. Mi ne odstupamo ni za crtu. Iznad smo takvih stvari.

Postojalo je vreme kad sam i sama to mislila o sebi. Bila sam sigurna da sam dovoljno jaka da se oduprem ma čemu se život na mene bacio. Na kraju se ispostavilo kiselo grožđe, da sam samo mislila da jesam. A misliti i cveće brati... Znate već.

Ima toliko sitacija iznad kojih pokušavamo da budemo, i raspolažemo sa hiljade izgovora. Čovek ni u čemu nije bolji nego u nalaženju izgovora. Ne mogu sad, nije pravo vreme, moglo bi bit i gore... Ovih dana vlast nas je - a u skladu s globalističkim idejama koje se svetom šire ko požar - naterala da se setimo da nas je već jednom pre obukla u uniforme, ko da smo u Severnoj Koreji, zatvoru ili, naravno, kod Orwell-a. 

Kod Orwell-a smo, odavno. Čovek nije bio pisac, bio  je prorok. (Ili zviždač, ali nećemo se sad ođe baviti teorijama zavere!)

Elem, pričala sam s nekim ljudima odonda, i od svakog, ali bukvalno svakog sam dobila komentar: a šta mi tu možemo. Svakom, bukvalno svakom sam rekla: baš zato što tako misliš, sad nosiš tu masku koja ti je na glavu stavljena bez ikakvog realnog razloga, i sutra, ako na tv kažu da treba i lonac na nju da staviš, ti ćeš i lonac na glavi nositi. 

Zato i mogu da te vozaju ko malog majmuna jer "mi tu ništa ne možemo." Danas uniforma, sutra ko zna šta?

Uzite se u pamet!

Mi možemo svašta. Svako od nas ima kuku i motiku u šupi. Samo smo zaboravili da se to može rabiti u još koju svrhu osim plevljenja bašte.

E, Srbijo moja pod šljivama.

Imam porekla ko cigan kumova, al' samo ovu zemlju osećam svojom. Možda vuče neki gen još od Čarnojevića, ko bi ga znao. 

Srbi nekad nisu trpeli makaršta i sve što im se proba uvaliti. Znam da su dizali bune i ustanke i bez pardona na mačeve nabadali kraljeve. Danas se ljudi smeju Vikinzima - priznajem, i sama sam kriva - ne znajući da je "Viking" bilo zanimanje, ne ceo jedan narod koji su uglavnom bili farmeri. Smejemo im se jer su svoje zemlje izvrgli ruglu, dozvolili da padnu bez kapi prosute krvi, da je na tacni daju uzurpatorima. Ali, retko se koji Srbin smeje - Srbima. Možda zato što Srbin nikad nije bio posao - osim možda po K. und K. granicama jedno vreme - već narod, i taj narod se u brk smejao velikim silama i nepravdi, ne pitajući koliku će cenu za drskost platiti. I, baš zato što nikad za cenu nisu pitali, kroz istoriju su mnogi put bili nagrađeni: slobodom, pobedom u ratu, istinom.

Nekada, Srbi nisu nalazili izgovore. 

Danas imam utisak da je to sve što rade. I, dokle god se budemo frljali izgovorima, ima da nam bude sve gore, dok na kraju ne završimo u blatu s ostalim svinjama.

Ali pa dobro, reći će mnogi leftičari, politički korektni, feminazi, vegani, napredni i osvešćeni: svinja je plemenita životinja. Nema se potrebe stideti - biti svinja.

Slažem se. Evo ruke: vi ostanite u blatu s njima.

Mi bi se makli. Malo, onako, znate, zaudara.

Istorija ružnoće

Kaldrma zadnji put popravljana još kad su Turci lelekali krajinom. Gadne rečice iz kojih zure mrtve bele ovčije oči. Deponija usred grada. Krivo, jalovo drvo u betonu; zavijorene najlonske kose. Izvaljena klupa u parku. Ispljuvak na stepeništu. Lice šljama na predizbornom plakatu.

Preko njega nakrivo nalepljeno lice šljama.

Pretila, masna pevaljka koja najzad dnevnicu ne zarađuje klečeći. Sjajnobleštavi, luxuzni papir skupog časopisa u kojem se drolje, opasni ludaci i polupismeni džeparoši razmeću panoramskim prozorima; odajama krcatih cipela s platformom i lažnim baroknim ukrasima po tavanici. Pet metara dugački lordovski stolovi; stolice pozlaćenih naslona prevučene tkaninom boje vina i minijaturni, nervozni psi-ukrasi u dvorcima tromesečnih milionera što se potpisuju uz profesionalnu pomoć. Matori, senilni prdavci koji su proveli život bez brige i pameti studirajući po Sorbonnama apstraktne akrobacije i pijuckajući dvadeset godina star gorštački whiskey po ambasadama; a koji danas neopozivo zahtevaju da tvoj jedva obrkatili brat ide u pravi, krvavi rat. Ili čak i ti. Kafansko-stranačke tuče u sitne sate kad ponestane para i cigara, i kad se jezik, jedino oružje za kojim nemaš straha posegnuti; raspojasa. Posle povraćanje uza zid pokrajnje uličice, teturanje kući u kakav suteren ili potkrovlje u kojem prokišnjava i u kojem bazdi na vlagu, prepržen pasulj od prekjuče a bledunjavo dete kašlje. Precvala, nekad lepa žena koju si sinoć išamarao a jutros balaviš kako se to nikad više neće ponoviti, tako mi slave... Skotski gazda kod kojeg radiš neprijavljen dve godine za sto evra mesečno dvanaest sati na dan i kod kojeg su zabranjene bogohulne reči kao bolovanje ili godišnji odmor; a zbog kojeg si sinoć išamarao ženu.

Jer njega ne smeš.

Ljigavo poslušničko uvijanje pred korumpiranom uniformom; popom što vozi hiljade i hiljade evra skupa kola slepih stakala i bez stida i srama se vitla po hramovima sa svojom braćom u bogu zbog politikanskih malverzacija; baš kako u Bibiliji piše a Hrist propovedao; pred doktorom koji neće da ti pogleda bolesno dete dok prvo ne vidi kovertu ili bar kesu; pred narodnim poslanikom sa osam razreda pučke škole upletenim u organizovani kriminal; napola retardiranom otvaračicom usta kojoj venama kola plastika; pod nogama bilo koga ko se na jednoj bizarnoj društvenoj lestvici okrunjenoj profesijama kao što su „maneken“, „starleta“ i „ex-devojka poznatog pevača“; našao za prečku iznad tebe.

Aga je aga.

Ti ćeš otići kući i izbiti ženu i dete; i bar se za pola trena svog bednog života osetiti jak.

 

Ako baš popizdiš; uvek možeš naći na ulici kakvo siroto pseto i sekirom mu odseći šape.

Kad ga pogledaš u oči; nećeš videti nakazni, mutirani otpadak od vrste i prirode kojem bi metak u čelo bio nezaslužena milost.

Sa njim ćeš biti jak.

 

 

 

Znaš?

Woke i "woke"

Zadnjih sam dana primetila jedan fenomen koji me je naljutio ponajviše iz razloga što sam mislila da me više ništa na Internetu ne može naljutiti. Ali, ako ima bogova, onda su vilenjaci, i važite svaki ugovor koji s njima potpišete. Jer će vas uhvatiti na ona sitna slova.

Na yt su počeli nicati kanali raznoraznih dijagnostikovanih (ako ne lažu, ali čak i da lažu, to ne utiče na temu) poremećaja ličnosti. Narcisi, sociopate itd. Te stvari. Lepo seli ljudi, otvorili kanal i počeli govoriti o svojem poremećaju (?). 

Ajd' sad pročitajte još jednom tu rečenicu.

Ne verujem u tabue, ali  ne verujem ni u isključivo pravo govora. Sećam se kako sam se pre par godina smijala i nazivala teoretičarom zavere svakog ko je govorio da će uskoro pedofilija postati društveno prihvaćena. Sad, nakon što sam čula da postoje udruženja pedofila; najradije bih samu sebe ugrizla za dupe. Postoje ljudi koji ne bi smeli imati pravo na "free speech." Serijske ubice, silovatelji male dece (silovatelji uopšte), kanibali. Ja se izvinjavam, ali stvarno me ne zanimaju ljudska prava ma koga ko je oteo, silovao i onda pojeo petogodišnje dete. Njegov mu je čin oduzeo ma koja i kakva ljudska prava - ljudska prava postoje za one koji nisu ugrozili tuđa. Tako što su nekog pojeli. Naprimer.

Godinama već serem kvake kako ovo što se dešava danas ne vodi u dobrom smeru, i uglavnom se (čast izuzecima) srećem sa, u najboljem slučaju čuđenjem, a u najgorem otvorenim napadima. Rečeno mi je da paranoišem, da "opštemestarim", da mešam babe i žabe, da ne razumem - a dobijala sam pljuske i od imbecila koji bi pročitali samo naslov ili dve rečenice, i smesta me napali zbog stvari koje su oni mislili da pišem (iako nisu ništa pročitali). Ali, neću sad o imbecilima. Nije ni njima lako. 

Međutim. Nek' mi neko od oponenata logički i razgovetno objasni kako je moguće dati platformu jednom psihopati, kako je moguće da isti ima sledbenike i, najbitnije, odakle tim kretenima od sledbenika ideja da seru okolo kako je "sramota što napadamo te ljude koji su samo bolesni" (?) kako "njima treba jedino ljubav, ne napadanje, jer ljubav (naravno) sve pobeđuje", kako sam "rasista (?) i bigot ako kažem da su to opasne osobe, jer ne, oni nisu opasni, i nije tačno da ne mogu da vole, to je zastarela nauka (?) danas se zna da (naravno!) ljubav sve pobeđuje i ako im samo ukažemo ljubav, to će ih izlečiti" (?)  kako...

 Gadi mi se da nastavim. Imate sliku, pretpostavljam. 

Kao prvo, mada je psihopata defektan, isto kao i neko ko je autističan ili ima Daunov sindrom; razlika je ko nebo i zemlja. Psihopate nisu ljudi sa "specijalnim potrebama", osim ako njihovu urođenu želju da vas izmanipulišu, povrede, uživaju u vašem bolu i posle odbace ko zadnju krpu; evntualno ne smatrate specijalnim potrebama.  Onda se slažem, obzirom da većina ljudi stvarno nema takve potrebe; pa ih komotno i možemo zvati specijalnim. Međutim.

Čovek bez savesti, empatije i sposobnosti za emocije; nije isto što i čovek rođen bez ruku ili nogu. Autistični ljudi nisu zli. Psihopata jeste. Nikakva količina ukazane ljubavi, podrške ili ma kakvog sličnog budalasanja, neće ga izlečiti, niti učiniti da zao ne bude. Ti kreteni koji ih brane su od iste vrste ko one kokoške koje su pisale ljubavna pisma Tedu Bandiju. S jednom razlikom: u to vreme, znalo se da su kokoške. 

 

Danas se one zovu woke, osvešćenima.

 

Pre dvajst, trijest i više godina svet je imao mnoge probleme, naravno. Homoseksualci su morali kriti svoje seksualne preferencije ko zmija noge, naprimer. Ne moram dalje da nabrajam, svi znate. Ali neke su stvari ipak delovale normalnije nego danas. U to vreme nije bilo šanse da kakav psihopata javno izjavi kako psihopata jeste, počne da misionari o svojem pogledu na svet i osnuje sopstveni klub obožavatelja koji će ga ostrašćeno braniti. Nije bilo šanse da se ljudi od svoje volje (izuzimajući kokoši) približe ma kome od te vrste, kamoli ga puste u svoj život i pride imaju razumevanja. Za manipulisanje, iskorištavanje, zlostavljanje i nedobog ko zna još šta - nema  razumevanja.

Ja stvarno više nemam pojma šta je sa svetom danas. Mislim, znam, znam da je ovo kraj civilizacije, i otud toliko degenerika, perverzija i gluparija, ali opet. Teorija je jedno, međutim, gledati to rođenim očima - recimo da sad shvatam kako se osećao onaj Rimljanin kad je car proizveo konja za senatora. Pre je to uvek bila samo priča, anegdota, opomena ljudima da je istorija majka i da se uvek ponavlja. Ali, nikad to nisam stvarno razumela.

Eto, sad razumem. Jer to upravo lično doživljavam.

Čitajući sve te debilne komentare, priznajem da sam počela osećati jednu nimalo lepu želju. Počela sam želeti svim tim budaletinama da uskoro uživo sretnu jednog psihopatu i da mu onda ukažu ljubav nakon što ih on prevari sa svakim ko prođe ulicom, ne progovori ni jednu reč koja nije laž, iskoristi ih da idu da rade dok on sedi kući i pije pivo, isprazni im bankovni račun, založi im kuću i proćerda sve pare, rastera im sve prijatelje, nagovori ih da preseku veze s porodicom, emotivno ih izmaltretira i možda još udari par šamara. I kad budu mentalno urnisani, bez para i na ulici, nasmije im se u lice pa ode za sledećom prilikom, ne okrečući se i nikad više na njih ne pomislivši osim kao na samo još jednu budalu koju je u svom životu preveslao.

Jer, to je ono što će vam psihopata uraditi. A vi sad idite pa mu ukazujte ljubav. Idite pa ga probajte izlečiti svojom ljubavlju koja (naravno!) sve pobeđuje. Jer su moje predrasude samo zastarela i odbačena nauka. Ajte idite i dokažite mi verodostojnost te nove, vaše.

Uskoro očekujem da vidim prvi pedofilski kanal na yt, i mase kretena koji galame kako su to samo nesretni ljudi koje će ljubav izlečiti. Svaki čas to očekujem da vidim. I da onda potražim sve one kojima sam se pre par godina smijala i zvala ih teoretičarima zavere kad su govorili da će uskoro do tog doći. I ispričam im se.

Ali ono što najnestrpljivije očekujem, jesu prve budale koje će, u želji da dokažu koliko su woke, dati svoju rođenu decu da im pedofili budu bebisiteri. Jedva čekam da vidim na šta će to izaći. 

 

Sram me bilo, reći ćete, želiš zlo deci jer su im roditelji kreteni. 

 

Ponekad čovek ne postane stvarno woke sve dok ga u glavu ne tresneš maljem. Sve dok ne oseti na svojoj koži. 

Današnji "woke" je agenda; leglo gluparija, ignorancija, zabluda i frustrirane želje ovaca da ne odskaču od stada. I, neko se dobro omastio time.

Ali, kad ljudi počnu da krvare, kad im razbiješ glavu toljagom, onda će se zaista osvestiti. I to će biti pravi woke.

 

Ko doživi, pričaće.