Moje zašto

Sećam se da pre nisam. Mislim, mrzela neke stvari.
Ili ne, mržnja je prejaka reč - recimo, trpljenje.

Pre više od 5 godina, otišla sam na (danas nepostojeći) G+. Moglo bi se reći da je to bio moj prvi pravi kontakt s ljudima van "regiona". Inače, a zbogradi teme, morate znati da ćete biti slepi, gluvi i posprdni u vezi stvari koje mrčim ovde, ako imate malo ili nimalo kontakata ili interesovanja van zemlje Srbije i ostalih zlosretnih naslednica SFRJ. Mnogo šta što govorim, ovde je praktički nepoznanica, a čak i ako nije, od toliko je malog uticaja na društvo u celini da možete poverovati kako od muve pravim slona.

Nažalost, svet nije Srbija, i Srbija je toliko iza sveta da živeti ovde, predstavlja život u oazi blažene ignorancije. Ljudi ovde veruju da imaju muke sa Strankom, ne znajući da je Stranaka uvek bilo u zemlji Srbiji, i da su sve najposle nesretno (ali zaslužno) skončale. Stranka je, zapravo, tek sićušna crtica u istoriji - čak i Srbije, kamoli sveta. 

Strančina će dogoreti. Hoće li nekima drugima?

U početku, nisam imala nikakav stav. Sve mi je bilo isto, jer nisam ni uviđala da postoje razlike. Neko bi rekao da je to bio prst sudbine koji me je naveo da obratim pažnju na određene stvari, ali nije tačno. Nikako nije tačno da bih, slučajem, izabrala drugu stranu. Jer, u početku sam slušala sve strane, i uvažavala sve šta je koja imala za reći. 

Šta me je navelo da ne odem u neonacizam i ekstremnu desnicu (mada svakako ima onih koji će reći da sam verovatno na toj strani ionako)? To što sam razgovala s ekstremnom desnicom. Njihovi argumenti su mi, u najboljem slučaju, delovali labavo, a u najgorem kao najobičnije lupetanje. Iz potpuno istih razloga  nisam prihvatila ni ekstremnu levicu. Labavo u najboljem, i najobičnije lupetanje u najgorem slučaju.

Mislim da je problem u ekstremno.

Zahvaljujući svom nasleđu, koje me je sačuvalo državnog jednoumlja u određenim stvarima, bila sam otvorena za svaku vrstu diskusije i imala dovoljno volje da svačiji argument uzmem u razmatranje. Obe strane u ovom okršaju koji se vodi već godinama, a o kojem blaženi stanovnici zemlje Srbije uglavnom ni pojma nemaju; imaju validnih stavova. Verujem da nije problem kad uvažite argumentovan stav s ma koje strane dolazio. Problem nastaje kad jednu ideologiju, jedno verovanje, jedan stav i jedan koloplet argumenata prihvatite ko slovo u kamenu, ne želeći da saslušate ništa što dolazi od neistomišljenika.

To je bio manir nacista. Znate?

I da, čak i levičari mogu biti nacisti. Štaviše!

Onda, ako sam bila otvorena za obe strane, šta je presudilo? Mislim da sam to već ranije pominjala: uterivanje ideologije u glavu motkom i pesnicom. Ekstrem. Ispostavilo se da vam državom ne moraju vladati krajnji desničari da bi ista bila diktatura. Jer to je upravo ono što su danas zapadne zemlje: diktature. Ne verujete?

Skroz sam ok ako je u državi zakonom kažnjivo crtanje nacističkih simbola, propagiranje bele supremacije, KKK i vešanje svakog Židova o drvo. Skroz sam ok ako država insistira da muškarci i žene moraju biti jednaki pred zakonom. Više sam nego za da države propišu rigorozne kazne za silovanje. Što rigoroznije, to bolje.

Jer, to su sve normalne (mada mrzim tu reč) stvari. To je nešto što svako s iole mozga u glavi prosto mora podržati. 

Ono što mi nije bilo jasno, jeste da ne smem govoriti o svojoj tradiciji da ne bih bila javno napadnuta. Ono što mi nije bilo  jasno, jeste da ne smem govoriti o biološkim razlikama između muškaraca i žena (inače, "nauka" iz osnovne škole), da ne bih bila javno prozvana. Obratite pažnju, ja nisam zagovarala nacističke teorije, simbole, belu supremaciju itd. Da jesam, opšte neodobravanje društva bilo bi mi potpuno jasno. 

Ali, ja sam govorila o stvarima toliko nevinim, da mi nije bilo jasno zašto ih ljudi uzimaju ko opasne. Istorija? Opasno. Tradicija? Opasno. Biologija? Opasno. 

?

Mislim da su mi se kola slomila na primeru Švedske, koju sam dugo godina uzimala kao predvodnika civilizacije (barem evropske). Bila sam ubeđena da Švedska prosto ne može da pogreši - sve što je radila zadnjih par vekova, donosilo je dobrobit njenim ljudima, i zajednici u celini. Međutim, onda je ta ista Švedska počela govoriti neke stvari koje mi nisu bile jasne, i ponašati se ko da je bez glave. Štaviše, posledice koje je usled toga snosila, konstantno je negirala - štaviše, zabranila da se o istima diskutuje, ili da ih se čak i pominje.

Švedska i zabrane, to mi nikako nije ulazilo u glavu. Mislim, onda.

Po prvi put sam, sa žaljenjem, morala priznati da model koji je usvojila moja model-zemlja jednostavno nije dobar. I, nije mi išlo u glavu kako jedna država poput Švedske to ne uviđa. Čak i kad ima ozbiljne argumente koji je pobijaju, ona prosto odbija da pogleda.

To nije ponašanje države, društva, naroda koji pretenduje na mesto lučonoše Evrope. U demokratiji ne postoje zabranjene teme. U demokratiji se ne odbija diskusija. U demokratiji se ne žmuri na negativne posledice akcija. 

Demokratija ne cenzuriše, ne zabranjuje, ne naređuje ljudima kako i šta da govore i kako i šta ne, ne propisuje im kako i šta da misle. Ili bar ne bi trebala.

To radi diktatura.

Da se razumemo, potpuno bih isti stav imala i da je Švedska - i ostale zemlje skupa s njom - usvojila nacistički stav. Da je uvela rasne zakone, da propagira belu supremaciju itd. S apsolutno istim žarom i gnusobom bi ih napadala.

Međutim, oni su usvojili drugu vrstu ekstremizma. Leftičarsku diktaturu.

Stoga moj napad. 

Moj napad na ekstremizam leftičarske diktature. 

Možda bi svi trebali postat vešci

Uvek sam osećala neprijatnost u prisustvu drugih ljudi, naročito nepoznatih. Ili je tako barem otkad znam za sebe. Postoje opravdani razlozi u koje neću sad da ulazim, mada mi je drago što sam ih, posle više od pola života, u jednom trenutku prepoznala i razumela. Uz mnoštvo preispitivanja i profesionalnu pomoć koja mi je, zapravo, potvrdila rezultate samoispitivanja. 
Nekad i perači mozgova odrade stvari kako treba.

Elem, a kao što je poznato, razumevanje srži problema ne dovodi automatski do rešenja istoga. Zapravo, razumevanje je tek prvi korak - neizbežan, jer bez spoznaje ništa nećete biti u stanju započeti - ali u isto vreme je samo to, početak. Treba dugo i mukotrpno raditi, u sredini koja je puna podrške i nikad vas ne osuđuje - a što je sve vrlo teško uklopiti - kako god. Razumete.

Moja se socijalna anksioznost ogleda u nekoliko primera:

 -mrzim voditi telefonske razgovore, naročito s nepoznatim ljudima
-mrzim odlaziti na mesta na kojima nikoga ne poznajem (niti znam šta od ljudi mogu da očekujem)
-ne volim goste
-na ulici mogu proći pored poznanika bez pozdrava jer uopšte u druge ljude ne gledam niti na njih obraćam pažnju
-mrzim poslove koji uključuju kontakt s ljudima, team work, team building, obuke, treninge, korporacijske proslave itd.

Ono što, u stvari, želim reći, jeste da sam dobar deo svog života smatrala kako sam vrlo usamljena po pitanju svog nedostatka, jer ga niko drugi nema, ponajmanje razume. Međutim, to nije baš tačno. Kad sam počela da uviđam obrasce, shvatila sam koliko zapravo ljudi ima sličan, ako ne i isti problem. 

U isto sam vreme svoj sopstveni počela posmatrati malo drukče.

Možda mi nekad treba par sati (u zavisnosti od teškoće "problema") da okrenem neki broj, ali na kraju ću to uraditi. Možda mrzim da idem među nepoznate ljude, ali ako postoji dobar razlog, uradiću to. Možda mrzim poslove pri kojima ste u kontaktu s ljudima, međutim ako je posao čisto mehanički i ne zahteva od mene angažovanje da neprestano tražim i pronalazim nove, nepoznate ljude - uradiću to. Naprimer, biti kasirka u prodavnici je jedno, ali raditi u salesu i non stop lupati na vrata nepoznatim ljudima je nešto sasvim drugo. U prvom slučaju ljudi dolaze tebi, i tvoj je odnos s njima čista mehanika. U drugom slučaju ti samoinicijativno moraš da tražiš ljude, da ih gnjaviš i uznemiravaš, i posao zahteva ogromne socijalne veštine (u slučaju salesa: vrlo kreativnu manipulaciju, besramno laganje i debelu kožu).

Uviđate razliku?

To nije uzrok moje anksioznosti, ali moja odbojnost spram uznemiravanja ljudi na bilo koji način i dovođenja sebe u situacije iz kojih može da se izrodi konflikt (koje, mislim konflikte, mrzim) definitivno čini dobar deo iste. Da budem skroz plastična: ja sam osoba koja neće otvoriti vrata ako ne očekuje posetioce, koja spušta slušalicu sales osobama kad me nazovu i monentalno odjebe svakog Jehovinog svedoka s praga pre nego on i reč uspe progovoriti. 

Meni su sve to upadi bez dozvole u tuđ privatni prostor, čega se grozim, i onda ne bi trebalo biti nikakvo čudo kad se grozim da iste takve upade radim lično.

Inače, nisu svi socijalno nespretni u isto vreme i introverti i usamljenici. Naravno, masa jeste, ali ne svi. S iznenađenjem sam svedočila napadima socijalne anksioznosti i kod ljudi za koje sam znala da imaju vrlo bogat društveni život, nisu tremaroši a jesu vrlo samouvereni i samopouzdani. Na čudan način, to mi je olakšalo, jer sam shvatila kako nisam izričiti bolesnik od te kuge, i da slične probleme ima mnogo ljudi na svetu. I ne, ne pričam o ljudima koji prosto ne vole team building (mislim, a ko to pa jebote voli??), već ljudima koji se ustručavaju uzeti slušalicu u ruke i razgovarati s nekim nepoznatim ili oko potencijalno neprijatne teme - mada u globalu nemaju nikakav problem ni sa čim od toga. Barem na prvi pogled.

Kad smo kod prvog pogleda.


Ispada da ljudi mnogo više glume nego sam kao vrlo mlada osoba shvatala. Počela sam to da uviđam krečući, naravno, od sebe. Godinama me je zbunjivala tuđa procena od strane ljudi koji me vide prvi put u životu, ili posle samo par razmenjenih opštih mesta. Svi su ti ljudi, bez izuzetka - a kad smo se kasnije stvarno upoznali - rekli kako su imali samo jednu ideju o meni kad su me ugledali: kučka. Rekli su mi da su me se uplašili, da ih je bilo strah da ulaze sa mnom u bilo kakvu korelaciju jer su verovali kako ću ih pojesti za doručak. 

Godinama sam se smejala tome, jer sam mislila da pričaju koješta - ono kako sam se ja osećala pri prvom susretu s njima, bilo je tri miliona milja daleko od bilo koje i kakve kučkosti.  Ono što sam ja tada, zapravo, mislila, bilo je da želim propasti u zemlju i da sam manja od miša dok su oni svi divovi oko mene, i bila sam stoprocentno sigurna da mi se to jasno vidi na licu, iz mojeg ponašanja i reči.

Nije. Štaviše, obrnuto.

Odavno se više ne čudim tome, jer sam naučila da postoji nešto što se zove "bitch resting face", kao i da sam sama u posedu istoga. I da je moje bitch resting face moj odbrambeni mehanizam. Ja ne želim da mi ljudi prilaze i obraćaju mi se, ne u stvari. Stav koji sam nesvesno usvojila, jeste odbrambeni mehanizam koji bi trebao da me sačuva od takvih užasa kao što su ljudi s kojima moram da pričam. Iz bilo kojeg razloga.

S druge strane, koja je verovatnoća da sam jedina takvog odbrambenog mehanizma? Koja je verovatnoća da su svi ljudi upravo ono što o njima u startu zaključite? Oh, velika, jer je prva impresija vrlo bitna, ali koliko nas, zapravo, ima autentičnu prvu impresiju o nekome?

U gimnaziji će vam reći da je to lako, jer mozak donosi zaključak za delić sekunde itd, ali više nismo u gimnaziji i ne pričamo o teoriji već o praksi.  Da li je vaš mozak vešt da donese pravi zaključak za sekundu? 

Sad će mi neko reći: naravno da nije, ali to nije tačno. Ima mozgova koji vide istinu i za delić sekunde. Ne pozu koju smo usvojili ko odbrambeni mehanizam, ne "bitch resting face", ne naše "odelo za vani". Naše pravo ja.

I ne, to u stvari uopšte nije komplikovano kao što zvuči. Jedino što zahteva, jeste celoživotno posmatranje ljudi. Ne razgovor s ljudima, posmatranje ljudi. Kad ljude posmatrate nekoliko desetleća, uvidećete par stvari: postoje obrasci, i u stvari ih se može na prste jedne ruke pobrojati. Zatim, ljudi se nikad ne uspeju maskirati dovoljno dobro - ne zaista. Istini vrišti iz njih šta god oni svesno ili podsvesno pokušavali, ili veruju da su uspeli. 

Inače, to svaka dobra vračara zna. To je i osnova njenog uspeha. 

Kad bi bilo više veštaca na svetu, sigurno bi bilo manje nesporazuma a više razumevanja i tolerancije. Jer bi onda u tuđem licu videli deo svog sopstvenog, i sasvim bi drukčije nastupali.

Međutim, vešci se, ko i sveci, rađaju jednom u veku. Tako da, ništa. Zaboravite. 

Marš!

Ne, ajd više stvarno.

Pokušavala sam biti politički korektna koliko god mi moja politički nekorektna svest dopuštala. Trudila sam se da budem razumna i puna razumevanja, da ispoštujem itd.

Ali sad je dosta.

Koji je to virus majke vam koji se pali i gasi kako mu naiđe?? Koji to virus ispoštuje izbore u nekoj državi pre nego se ponovo aktivira?? Kakve su to maske koje se nose zbog smrtonosnog virusa, a da ne postoji procedura uništavanja maski i odeće koju je čovek nosio pri kontaktu s istim?? 

Zašto su oni engleski retardi prognozirali da će u Švedskoj biti koliko? 70 hiljada mrtvih ako ne ispoštuju mere, mada je koliko danas mrtvih u Švedskoj, 5 hiljada?? Bez ikakvih mera, bez policijskog časa, bez širenja paranoje, bez ovaca koje gutaju svaku medijsku ludoriju koja im se servira??


Vau, 5000 mrtvih, sram te bilo, pa jel vidiš kako je virus smrtonosan???


Ne vidim.


Ono što vidim, to su ovce, paranoici i hipohondri koji gutaju sve što im se servira ko ker s maslom, i kojima mozak služi samo toliko da su u stanju da prate stado. Jer koji će ti moj mozak inače?? Mozak ti treba tek toliko da si u stanju da pratiš ostale ovce i blejiš u prazno! Nedobog da uzmeš da ga koristiš za nešto drugo!


Svi vi, sere mi se od vas. Toliko mi je zlo i fizički mučno kad vas slušam kako serete gluposti, da nemam više ni okrajke živaca da se s vama raspravljam. Mislite šta hoćete. Nosite gas maske i čadore i  zaključajte se u podrum i pratite ko retardirani mamlazi svaku naredbu koju vam globalistički Big Brother pošalje s ekrana i boli me kurac više za vas i ceo ovaj imbecilni svet i planetu. 


Svake minute u svetu umire koliko ono hiljada ljudi od gladi, žeđi, nedostatka osnovne higijene, ratova - ali ne, ajmo se zajebavat ovim ptičjim gripom 2.0. jer je to očito najsmrtonosnija stvar ikada. I ne zna joj se kraj. 


Pre sam mislila: koji vam je kurac?? Dal ste normalni??


Sad znam: ne, niste. 


Vi ste najobičnije ovce i kreteni, poslušnička masa koja ili nema mozga ili joj je mozak toliko ispran raznoraznim rijalitijima, kim kardašijan, najnovijim telefonima i netfliksovim sitkomima, brendiranim tašnama i gaćama, imbecilnim fabrikovanim izmišljenim "problemima" Prvog sveta po pitanju tzv. "borbe polova", "seksualnog opredeljenja", "instituisanog rasizma", "belog muškog patrijarhalizma", "društvenog konstrukta pola" itd itd - da je svaka realnost od vas milijardu milja udaljena. Vi živite u sopstvenom mehuru udobnosti, komfora i zaštićenosti, frižider vam je pun, idete redovno kod kozmetičarki, plaćeni ste dovoljno da imate volje i vremena mrčiti budalaštine po Tviteru (znači niste gladni i imate krov nad glavom i jebemvassve retardirane niko nad vama ne vrši opresiju jer da vrši itekako biste znali šta je opresija zaista.

Dabogda svi završili u nekom gulagu u kojem ćete na minus 40, bosi, premeštati neko kamenje levo desno, za jedini obrok u danu dobijati crvljivo meso i naveče vas njih 14 silovati u dupe, za laku noć.

I, ako neko sazna da ste homoseksualni, dabogda vam glavu odsekli, uz službeni tv prenos.

I, ako ste žensko, dabogda vas neko obrezao.

I, dabogda vam američanski avioni došli noću, bombardovali vam selo i ubili dete iz njihovih sopstvenih egoističkih razloga o kojima vi ni pojma nemate a kamoli ste im nešto skrivili.

I, dabogda umrli u Africi vode žedni.

Jer ništa drugo, stoko privilegovana i ignorantska, i ne zaslužujete. Samo vi nosite svoje gas maske, samo se klanjajte agi, samo se ko Rimljani onomad bavite "igrom" dok vas imperatori jebu u šupak kako im se ćefne. 

 Marš od mene. Marš od mene, retardi! 

Ako ste vi ljudi, onda ljudska vrsta više ne zaslužuje da postoji. Budale kretenske, imbecili, izrodi, degenerici. Marš.

Kad će više taj jebeni Ragnarok???
 
p.s. Ne izvinjavam se nikome! Marš stoko u svoj safe place, marš! 

Znate?

Meni su sve to gluposti.

Stvari u trendu, najnoviji modeli telefona, skupe torbe, cičanje "Draga moja!" uz cmakanje vazduha, biti fensi, biti popularan. Glupavi, šuplji razgovori ni o čemu. Uvek u svakom trenutku znati koji je novi film izašao, koja je najgledanija serija, šta je rekla bivša devojka poznatog pevača. Šta je ma koji popularni mulac izjavio o bilo čemu. "Kako je, komšinice?" (Ja, možda bolesna, možda na samrti): "Moglo bi bolje, komšija." "Neka, hvala bogu, nećemo kvariti! A i nešto ko da će kiša danas, jel, e baš smo lepo ispričali, ajde pozdravi kući, vidimo se!"

Nisam popila svu pamet sveta (daleko od toga), samo kažem da su meni sve to gluposti.

Internet lagano postaje "thought police", ali još uvek tu i tamo možete natrčati na koje zrno logike i razuma. Ako vas ne plaši da vas opljuju kako slušate teoretičare zavera, pa ste i sami, sledstveno, isti. Ne postoji efikasniji način da se neka misao ili ideja diskriminišu, nego ih proglasiti teorijom zavere, po principu car-je-obučen. Ako kažete ne, go je, onda morate biti spremni na podsmeh, zamenu teza, optužbe kako se bavite bespotrebnim i idiotskim stvarima i kako ste dokoni i blesavi. To u slučaju ako vam odmah ne nalepe aktuelnu etiketu politički nekorektnog i ostalo.

Ne smeta mi da me zovu teoretičarom zavera. Zvali su me i ranije, pa posle došli i ispričali se. Sve pet. Ne smeta mi ni kad mi se podsmevaju da se bavim glupostima, dok oni sami brinu jel su im telefon, torba ili cipele naskuplji trenutno na tržištu. Dok sami vode opskurne razgovore koje soli najbolje u kupki opuštaju.

Ne smeta mi rasprava koji je smajli bolji od kojega. Svakom svoje.

Pišem ceo svoj život, i do pre nekih 15-ak godina, završavala sam sve svoje radove. Ima već izvesno vreme kako ne mogu. Ali na stranu to. Htedoh reći, a da citiram samu sebe iz jedne svoje stvari koju sam napisala poodavno: naturena pomoć je silovanje. Ne zanimaju me nikakvi krstaški ratovi. To znači da ne živim da prosvetljujem ma koga, niti mi je to čak i želja, jer je naturena pomoć silovanje. Slep kod očiju će progledati sam od sebe, ili neće. To je sva priča. To svakom na samo njegovu dušu.

Dugo sam mislila da sam luda, jer me je svet gledao ispod oka, u svakom sam društvu štrčala i po difoltu niko nije razumeo šta govorim. Onda sam sa obazrela oko sebe, i uvidela sav haos, zbunjenost, besmisao traganja za besmislom, kontradikcije, misliti jedno a govoriti drugo i govoriti drugo a raditi treće, mizeriju nekih fetiša, opsednutost infantilnostima, odbijanje sluha za ma koga osim sebe, krajnji egoizam. Pa sam pomislila: ne, u stvari je obrnuto. Svet je lud.

I šta se ja tu koji moj uopšte jedim.

Jer, čak i kad se jedim - što zidovi koji me slušaju ovde jako dobro znaju - ne jedim se zapravo. Ja samo kažem da se izduvam. Istresem se da bih to skinula s pleća. Ne pokušavam ubediti nikoga ni u šta, ne propagiram nikakvu ideologiju ili agendu, nemam nameru da se svađam. Ovo je bus gde svako ima pravo reći: majstore, ima izać.

Pa da izađe. I zaobiđe.

Verujem da me je samo jednom neko pitao, stvarno iskreno, zašto mislim to što mislim. Rekla sam: zbog mora duboko nesretnih ljudi koje vidim oko sebe. I, pazite, ne zato što sam filantrop i čovekoljubac, već prosto logički zaključujući.

Da je sa svetom sve u redu, da sam ja jedina luda na tom mestu a svet apsolutno u pravu, onda mislim da bi tu bilo mnogo više sretnih i zadovoljnih ljudi. Pretpostavljam da onda ne bih na svakom koraku videla toliko nesretnih veza, toliko propalih porodica, toliko gneva na poslu, toliko podmuklosti, ismevanja, licemerja i otvorenih laži. Sad će mi neko reći čekaj, a ko kaže da je svet savršen? Niko. Ne razumete. (Opet.) Svet nije savršen. Sa svetom nešto nije u redu. I upravo se o tome radi.

Prati li me iko? Nekako sumnjam.

Teško je ostati dosledan ideji da si ludi teoretičar zavere u svetu u kojem ništa ne funkcioniše, a mnoge su stvari otvoreno i neprikriveno poremećene ili čak i lude. Mislim, možeš, ako si deo tog sveta. Ali, ako nisi, počećeš se pitati određene stvari. Počećeš se pitati šta je to što svet čini ludim. Prevelika očekivanja? Izneverena poverenja? Previše loših ljudi? Previše ludih ljudi?

Lude agende?

Na svakom se koraku srećemo s nečim što nije baš kako smo očekivali, i to celog života, ali mislim da prevelika a izneverena očekivanja trebaju - ako ste zdravi - prestati tamo negde do 25-e u vrh glave. Ako imaš prevelika a izneverena i s 40, onda si deo problema, ne rešenja. Tokom gimnazije možeš se kleti u Če Gevaru, ali do 40-e bi ipak trebao da shvatiš da cela priča nije baš tako idealna. Možeš pozivati u ratove kad ti je 12 u pauzama dok te mama ne pozove na ručak, ali ne i ako si neki rat preturio preko leđa i već ti je 40. Jer onda ipak imaš iskustvo koje ti daje prednost nad maminim sinom od 12, znate?

Možeš da se zajebavaš s Transformersima i najnovijim telefonima ako ti ne plaćaš račune. Možeš voditi rasprave o seksualnom životu glista Južne Afrike ako ti država svaki mesec daje 900 franaka da bi sedeo kući i vodio rasprave o seksualnom životu glista. Možeš ići okolo i govoriti kako te je neko silovao pogledom, ako nikad nisi doživeo pravo silovanje. 

Znate?

Lako je smejati se ideji da Big Pharma radi na održavanju postojećeg bolesnog stanovništva, ako nemaš osnovnu predstavu o tome kako je Big Pharma koloplet korporacija taman ko i Coca Cola, i sve što je zanima jeste zarada na kraju kvartala. Ljudi imaju te lude ideje kako si nešto visoko moralan i etičan ako prodaješ lekove. Ne, budale. To je trgovina. Prodavao ti tikve ili lekove, u tome uopšte nije poenta. Jedina je poenta u tome da prodaješ.

Još uvek me ne pratite?

Ako si zbog sopstvenih frustracija iz detinjstva, naprimer, ceo vek birao neodgovarajuće partnere, lako je zamrzeti suprotni pol. Ako zamrziš suprotni pol, lako ćeš početi govoriti protiv svega što taj pol karakteriše, i tražiti da se isti izmeni. Ne jer s tim polom nešto generalno nije u redu. Već kao želju da napraviš taj pol onakvim kako ti imaš ideju da bi on trebao biti. Što je vrlo diskutabilno, mislim, tvoja procena, ako si ionako krenuo iz duboke a lične povređenosti. 
Ili prosto hoćeš da se svetiš. Toga ima mnogo više nego biste poverovali.

Sve je to skroz infantilno. Današnji je svet totalno infantilan. Promoviše se rana mladost, poslodavci ne žele zaposlenike starije od 25 mada do 25-e još teško da si naučio kako pravilno dupe da obrišeš. Najviše reklame dobijaju infantilni filmovi o superherojima koje bi normalan čovek trebao prerasti (mislim, superheroje) kad i uverenje da postoji Deda Mraz. Najviše udarnih vesti dobijaju igračke poput mobilnih telefona, mada bi normalan čovek trebao prestati da bude opsednut igračkama i pre srednje škole. 

Infantilnosti poput brendirane odeće i asesoara na vrhuncu su prioriteta, mada bi svak odrastao trebao znati da odeća postoji da te pokrije kad ti je hladno i da ne izazivaš javnu sablazan na ulici, a asesoari tipa torbi itd. samo su besmisleni ukrasi koji vam u rođenim očima podižu cenu, jer sami sebe ne cenite ko osobu. 

Sve će vam to vaš teraput objasnit, ako ubodete pravog. 

Pogrdno izražavanje o vašim partnerima ne smanjuje njegov/njen ugled - smanjuje vaš. Ako mi govoriš da ti je momak bezvredan, da si od njega pametnija i sposobnija, ako se ispradavaš s tim kako ga držiš kući vezanog za šporet ili peglu - ne podižeš svoju cenu u mojim očima. Govoriš mi da si se vezao/la za slabića jer si i sam/a slab/a, i boljeg se plašiš. Govoriš mi o tome koliko si ti patetična i slaba osoba. Ljudi sebi biraju parnjake. Ako si izabereš patetičnog parnjaka, onda si ti još i gora beda. 

Znaš?

Jer što bi neko kraj sebe trpeo bezvrednu osobu s kojom se javno sprda. 

I uostalom, sprdači, ajte majke vam prestanite s projekcijama.

Ali dokaz da je svet  zaista lud, jeste i taj što masa nas zaista ne vidi, nije svesna štagod, koliko sami sebe sopstvenom voljom i odlukom unizujemo. Koliko se dičimo onim čega bi se pametan stideo, koliko se bavimo trivijalnostima i infantilizmima, koliko smo poslušni kad nas na silu infantilizuju. Do koje mere nas je sramota da ispadnemo budale u društvu jer smo glasno rekli da je car go.

Evo: car je go.

Jel to stvarno toliko teško?

To je bilo retoričko. Znam da jeste. Jer zidovi me slušaju ovde i nemaju pojma o čemu govorim, ali nejasno osećaju da me trebaju nazvat ludom, i teoretičarom zavere.

Ne znaju zašto trebaju, ali znaju da trebaju.

Znate? Hm?

Onako, nekako duboko u sebi znate? 

Ili mislite da znate? Nekako, ko da ste čuli negde? Nekako, zvuči vam da tako treba? Nekako je ispravno? Red?

Ali nemate pojma odakle vam taj osećaj, jel? Zašto tako osećate, kad vam se prvi put ideja o tome rodila i zašto? Nekako niste u stanju reći kad ste prvi put to pomislili, a ni zašto?

Razumem. Ne jedite se, razumem. O tome i pričam.

Znate?