Uvek sam osećala neprijatnost u prisustvu drugih ljudi, naročito nepoznatih. Ili je tako barem otkad znam za sebe. Postoje opravdani razlozi u koje neću sad da ulazim, mada mi je drago što sam ih, posle više od pola života, u jednom trenutku prepoznala i razumela. Uz mnoštvo preispitivanja i profesionalnu pomoć koja mi je, zapravo, potvrdila rezultate samoispitivanja.
Nekad i perači mozgova odrade stvari kako treba.
Elem, a kao što je poznato, razumevanje srži problema ne dovodi automatski do rešenja istoga. Zapravo, razumevanje je tek prvi korak - neizbežan, jer bez spoznaje ništa nećete biti u stanju započeti - ali u isto vreme je samo to, početak. Treba dugo i mukotrpno raditi, u sredini koja je puna podrške i nikad vas ne osuđuje - a što je sve vrlo teško uklopiti - kako god. Razumete.
Moja se socijalna anksioznost ogleda u nekoliko primera:
-mrzim voditi telefonske razgovore, naročito s nepoznatim ljudima
-mrzim odlaziti na mesta na kojima nikoga ne poznajem (niti znam šta od ljudi mogu da očekujem)
-ne volim goste
-na ulici mogu proći pored poznanika bez pozdrava jer uopšte u druge ljude ne gledam niti na njih obraćam pažnju
-mrzim poslove koji uključuju kontakt s ljudima, team work, team building, obuke, treninge, korporacijske proslave itd.
Ono što, u stvari, želim reći, jeste da sam dobar deo svog života smatrala kako sam vrlo usamljena po pitanju svog nedostatka, jer ga niko drugi nema, ponajmanje razume. Međutim, to nije baš tačno. Kad sam počela da uviđam obrasce, shvatila sam koliko zapravo ljudi ima sličan, ako ne i isti problem.
U isto sam vreme svoj sopstveni počela posmatrati malo drukče.
Možda mi nekad treba par sati (u zavisnosti od teškoće "problema") da okrenem neki broj, ali na kraju ću to uraditi. Možda mrzim da idem među nepoznate ljude, ali ako postoji dobar razlog, uradiću to. Možda mrzim poslove pri kojima ste u kontaktu s ljudima, međutim ako je posao čisto mehanički i ne zahteva od mene angažovanje da neprestano tražim i pronalazim nove, nepoznate ljude - uradiću to. Naprimer, biti kasirka u prodavnici je jedno, ali raditi u salesu i non stop lupati na vrata nepoznatim ljudima je nešto sasvim drugo. U prvom slučaju ljudi dolaze tebi, i tvoj je odnos s njima čista mehanika. U drugom slučaju ti samoinicijativno moraš da tražiš ljude, da ih gnjaviš i uznemiravaš, i posao zahteva ogromne socijalne veštine (u slučaju salesa: vrlo kreativnu manipulaciju, besramno laganje i debelu kožu).
Uviđate razliku?
To nije uzrok moje anksioznosti, ali moja odbojnost spram uznemiravanja ljudi na bilo koji način i dovođenja sebe u situacije iz kojih može da se izrodi konflikt (koje, mislim konflikte, mrzim) definitivno čini dobar deo iste. Da budem skroz plastična: ja sam osoba koja neće otvoriti vrata ako ne očekuje posetioce, koja spušta slušalicu sales osobama kad me nazovu i monentalno odjebe svakog Jehovinog svedoka s praga pre nego on i reč uspe progovoriti.
Meni su sve to upadi bez dozvole u tuđ privatni prostor, čega se grozim, i onda ne bi trebalo biti nikakvo čudo kad se grozim da iste takve upade radim lično.
Inače, nisu svi socijalno nespretni u isto vreme i introverti i usamljenici. Naravno, masa jeste, ali ne svi. S iznenađenjem sam svedočila napadima socijalne anksioznosti i kod ljudi za koje sam znala da imaju vrlo bogat društveni život, nisu tremaroši a jesu vrlo samouvereni i samopouzdani. Na čudan način, to mi je olakšalo, jer sam shvatila kako nisam izričiti bolesnik od te kuge, i da slične probleme ima mnogo ljudi na svetu. I ne, ne pričam o ljudima koji prosto ne vole team building (mislim, a ko to pa jebote voli??), već ljudima koji se ustručavaju uzeti slušalicu u ruke i razgovarati s nekim nepoznatim ili oko potencijalno neprijatne teme - mada u globalu nemaju nikakav problem ni sa čim od toga. Barem na prvi pogled.
Kad smo kod prvog pogleda.
Ispada da ljudi mnogo više glume nego sam kao vrlo mlada osoba shvatala. Počela sam to da uviđam krečući, naravno, od sebe. Godinama me je zbunjivala tuđa procena od strane ljudi koji me vide prvi put u životu, ili posle samo par razmenjenih opštih mesta. Svi su ti ljudi, bez izuzetka - a kad smo se kasnije stvarno upoznali - rekli kako su imali samo jednu ideju o meni kad su me ugledali: kučka. Rekli su mi da su me se uplašili, da ih je bilo strah da ulaze sa mnom u bilo kakvu korelaciju jer su verovali kako ću ih pojesti za doručak.
Godinama sam se smejala tome, jer sam mislila da pričaju koješta - ono kako sam se ja osećala pri prvom susretu s njima, bilo je tri miliona milja daleko od bilo koje i kakve kučkosti. Ono što sam ja tada, zapravo, mislila, bilo je da želim propasti u zemlju i da sam manja od miša dok su oni svi divovi oko mene, i bila sam stoprocentno sigurna da mi se to jasno vidi na licu, iz mojeg ponašanja i reči.
Nije. Štaviše, obrnuto.
Odavno se više ne čudim tome, jer sam naučila da postoji nešto što se zove "bitch resting face", kao i da sam sama u posedu istoga. I da je moje bitch resting face moj odbrambeni mehanizam. Ja ne želim da mi ljudi prilaze i obraćaju mi se, ne u stvari. Stav koji sam nesvesno usvojila, jeste odbrambeni mehanizam koji bi trebao da me sačuva od takvih užasa kao što su ljudi s kojima moram da pričam. Iz bilo kojeg razloga.
S druge strane, koja je verovatnoća da sam jedina takvog odbrambenog mehanizma? Koja je verovatnoća da su svi ljudi upravo ono što o njima u startu zaključite? Oh, velika, jer je prva impresija vrlo bitna, ali koliko nas, zapravo, ima autentičnu prvu impresiju o nekome?
U gimnaziji će vam reći da je to lako, jer mozak donosi zaključak za delić sekunde itd, ali više nismo u gimnaziji i ne pričamo o teoriji već o praksi. Da li je vaš mozak vešt da donese pravi zaključak za sekundu?
Sad će mi neko reći: naravno da nije, ali to nije tačno. Ima mozgova koji vide istinu i za delić sekunde. Ne pozu koju smo usvojili ko odbrambeni mehanizam, ne "bitch resting face", ne naše "odelo za vani". Naše pravo ja.
I ne, to u stvari uopšte nije komplikovano kao što zvuči. Jedino što zahteva, jeste celoživotno posmatranje ljudi. Ne razgovor s ljudima, posmatranje ljudi. Kad ljude posmatrate nekoliko desetleća, uvidećete par stvari: postoje obrasci, i u stvari ih se može na prste jedne ruke pobrojati. Zatim, ljudi se nikad ne uspeju maskirati dovoljno dobro - ne zaista. Istini vrišti iz njih šta god oni svesno ili podsvesno pokušavali, ili veruju da su uspeli.
Inače, to svaka dobra vračara zna. To je i osnova njenog uspeha.
Kad bi bilo više veštaca na svetu, sigurno bi bilo manje nesporazuma a više razumevanja i tolerancije. Jer bi onda u tuđem licu videli deo svog sopstvenog, i sasvim bi drukčije nastupali.
Međutim, vešci se, ko i sveci, rađaju jednom u veku. Tako da, ništa. Zaboravite.
Nema komentara:
Objavi komentar