Erica Y. je bila jedan od mojih omiljenih "mislilaca" (?) tokom gimnazije. Nikad mi nije bila idol, jer u ne verujem u instituciju idola i nikad za veka nisam imala jednog. E.Yong je fantastičan medijum za nedozrele (da ne upotrebim kakav gori izraz) ženske mozgove. Osim ako niste odrasli pod kamenom, u manastiru ili kakvom sličnom religijskom kultu, teško da će biti mnogo toga što vam se kod gospođe Y. neće dopasti čak i danas. Podrazumevajući, naravno, da ste žensko, i srednjoškolka.
Gospođa je Y. imala mnoge zanimljive teorije (naglašavam da se radi o Strahu od letenja, ostale njene knjige ne volim naročito), međutim, nije mi namera da razglabam o svima njima sada. Bio bi ovo jedan mnogo duži blog nego ih ionako pišem.
Ja nisam dovoljno mlada da bih bila radikalni feminista, niti, kad smo već kod toga, politički korektna. U vreme dok sam odrastala, glumci u filmovima su psovali bez da ih se bipuje, pušili, deca su se igrala po ulici bez nadzora odraslih (i niko nije zvao socijalnu službu zbog toga), određen nivo nasilja (u cilju i smislu priče) kao i gole ženske grudi nisu bile naročit tabu na filmskom platnu. Verovatno sam pristrasna (svi smo pristrasni kad se tiče našeg detinjstva) ali ne sećam se da je iko dizao galamu oko crnog humora ili čak "uvredljivog" humora. Čini mi se da je malo šta u ono vreme smatrano svetom kravom u koju se ne sme dirati. Ja ne verujem u svete krave, i mislim da je sve podložno diskusiji, sučeljavanju suprotnih mišljenja, slobodno, bez da se iko s bilo koje strane debate automatski etiketira nazadnim, rasistom i fašistom. Naročito sam mišljenja da, kad se tiče humora, ništa ne treba da bude sveta krava, tabu. Tu ne bi smele postojati teme koje "nije politički korektno" pominjati.
Još uvek se s oduševljenjem sećam određenih britanskih humorističkih serija kojih bi realizatori danas bili bukvalno spaljeni na lomači.
Dosad ste shvatili da ne volim politički korektnost.
Elem, da se vratimo fabuli radnje. Erica Y. je imala teoriju da su žene snaga iza prestola. Njoj se to nije dopadalo, jer je, bivajući rani feminista, (i posve u skladu sa današnjim femkinističkim trendom), smatrala da bi žena trebala bit snaga po sebi, i da se ne bi trebala služiti trikovima i manipulacijom da bi postigla šta hoće. Za razliku od današnjih feminista, međutim, Erica, kao raniji egzemplar te vrste, nije poricala biologiju. Ona je govorila da je to biološki uslovljeno i prirodno u ljudskoj vrsti. Primedbe koje je iznosila, odnosile su se na to da se takav rezon treba menjati, ma koji razlozi (i)za njega postoje.
Time je, naravno, samu sebe pljunila u lice, jer, ako je nešto biološki uslovljeno i prirođeno ljudskoj vrsti, sve što pokušava da promeni taj tok, automatski bi značilo devijaciju i, shodno tome, bilo unapred osuđeno na propast. Možda zato Erica nikad nije ponudila konkretno rešenje, konkretne korake koji bi bili potrebiti da se njena ideja ostvari. Možda zato što nije znala kako.
Možda zato što ne treba?
Prošlo je dosta godina od moje gimnazije, međutim, nekako sam propustila da shvatim zašto bi se snaga iza prestola tumačila kao manipulacija i trikovi - po defaultu. Ako su i muškarac i žena svesni o čemu se radi, kako to može biti prevara i manipulacija? Sasvim sam sigurna da ima brdo budalastih muškaraca koji ne prepoznaju manipulaciju čak ni kad im vrišti u lice (svaki dan gledam žene koje to rade, na opšte veselje njihovih partnera (kao i usputnih svedoka) koji ostaju blaženo nesvesni). S druge strane, poznajem bar isto toliko muškaraca koji su potpuno svesni kad njihove bolje polovine glume ludilo, i ne daju se prevariti. Problem je u tome što izraz "snaga iza prestola" automatski podrazumeva neku kučku koja šapće svom čoveku u uvo, radi mu iza leđa i gura svoje sopstvene ciljeve ne mareći za njega uopšte - osim kao sredstvo.
Što se mene tiče, isti sam izraz uvek tumačila kroz savet, ne manipulaciju i laži, kamoli rovarenje iza leđa. Ma šta se o tom izrazu misli, ja imam svoje lično tumačenje njega, koje možda zaslužuje čak i drugo ime, ne bi li ga se prestalo brkati s prethodno navedenim. Ako su čovek i žena posvećeni jedno drugom, onda niko ne manipuliše, niko nikome ne radi iza leđa, niko nikog ne laže i oboje imaju iste ciljeve u životu.
Ako je muško u toj priči neko ko je isturen napred, simbolički rečeno, neko ko će se potruditi da se stvari realizuju (u mom ličnom kanonu, to je jedna od stvari koje muškarci rade, odnosno trebalo bi), zašto je problem ako upita ženu za mišljenje (ne bi li to trebalo bit normalno?), posluša njen savet, uradi kako mu je ona savetovala?
Koji je problem u tome?
Problem je ako sama veza nije zdrava, ali onda je ljudima u njoj, i ženi i muškarcu, ovo o čemu pišem najmanja briga.
Naravno, reći će mi, a što žena ne bi trebala bit ta koja se brine da se stvari realizuju, dok je muško snaga iza prestola, i savetnik?
Ne znam drugi odgovor na to osim ličnog: zato što se meni lično takva dinamika u braku/vezi ne bi dopala.
Kamoli takav jedan muškarac.
