Zašto nisi

 Malopre mi postaviše pitanje koje su mi verovatno i pre postavljali, samo što nešto ne pamtim.

Naime, upitaše me što nisam feministkinja.

Zašto nisam? A što vi jeste?

Feministkinje su se borile za pravo glasa (koje u tom momentu -  doduše, onda se i nisu zvale feministkinjama, već sifražetkinjama - nisu imali ni mnogi muškarci, mada se danas o tome ćuti), borile su se za pravo da imaju i drugi posao osim brige o kući i porodici, borile su se za pravo da idu na univerzitete... Razumete.

To su sve bili logični zahtevi. U to je vreme feminizam imao određenog smisla.

Danas?

Danas kad su žene, generalno, zastupljenije po univezitetima od muškaraca; kad muškarci moraju hodati oko njih po jajima ne bi li ih tužile za seksualno zlostavljanje; kad moraju plaćati alimentaciju čak i za decu za koju se dokaže da nisu njihova; kad u Kaliforniji istoriju budale više ne zove history, već HERstory - nekako mislim da je ceo pokret izgubio na verodostojnosti.

I mozgu.

Ne gledam tv, ali poprilično sam verna yt. Čega sam se sve nagledala i naslušala na tom vašaru nakaza, to nije za priču. Monstruozno debele crnkinje od kojih bi se prepao na ulici, kako galame da su debele zbog bele supremacije. Na marinac šiljato ošišane i u modro obojene, s obaveznim očalima, žene bez sisa i kukova, izgledajući ko emo dečaci od 12 godina, kako kukaju da beli muški šovinisti neće da izlaze s njima. Mada bi im one inače odsekle muda, jer su beli muški šovinisti. Ali svejedno. Oni moraju da žele da izlaze s njima.

Besprekorno našminkani muškarci koji me pokušavaju ubediti da sam seksista i rasista (?) ukoliko me ne privlače besprekorno našminkani muškarci. U haljinama.

Urlanje na onog nesretnika Trampa kao da je lično ubio Melaniju, isekao  je na delove i svesno ih pogrešno opet povezao. I onda sve dao novinarima da slikaju. Što je inače uradio Idi Amin sa jednom od svojih žena. Ali, o kulturama drukčim od evropske se ništa loše ne sme reć. Pssst.

Urlanje na narcisa Trampa koji je skeč po sebi, ali nikakve ratove nije započinjao, nikakvu staljinističku diktaturu uveo; kako tvrde da je gori od svih predsednika pre njega koji su im redovno slali sinove i muževe u ratove (i počesto ih vraćali mrtve); i suroviji od Staljina mada za veka nisu imali prazan frižider, ili im se desilo da uopšte žive u kući koja nema frižider. Ili da nemaju kuću uopšte. 

Idolopoklonisanje trendovima i cancel culture, da bi bio "fancy". Napadi, strvljenja, pretnje smrću ljudima koji su se usudili da izjave bilo šta mimo rezona nametnutog ovcama. Čovek koji kaže da je sloboda govora ustavom zagarantovana (što je tačno) proglašen za rasistu i belog bigota. Svako ko ima pitanje, ko nešto zatraži da mu se pojasni, momentalno strpan u fašistu, nacistu i rasistu.

Vešticu za paljenje.

Gledala sam klipove potpuno normalnih ljudi koji pitaju zašto je ovo ovako a ono onako, i to ne u vezi žena ili manjina, već prosto načina funkcionisanja društva ili kakvog konkretnog problema; koje se proglasilo ultra-desničarima i bio im banovan nalog.  Čak i ne pominjem one kontroverznije. Govorim o potpuno uobičajenim ljudima, koji su govorili o porezima, o životu, i sutra im kanali bili banovani.

Kao, šire "hate speech."

S druge strane, gledala sam i rođenim ušima slušala nabrijane žene kako vrište da se svi muškarci trebaju pobiti - ili nabrijane crnkinje i crnce kako vrište da se svi belci trebaju pobiti - i njihove kanale niko nije banovao. Oni vrište i dalje. 

Slušala sam James-a Lindsay-a, i s filoSofskog su mi gledišta neke stvari možda jasnije (triger: ne slušajte ga ako ste feminista, pripadnik antife, sjw i slično - em ćete biti trigovani, em nećete ništa razumeti, em ćete biti trigovani jer ništa niste razumeli), ali to mi ne pomaže u rl. Mislim, još uvek donekle pomaže ovde. Ne da živim u Americi ili nedajbože Švedskoj.

Pomaže mi dovoljno da znam da nisam feministkinja. 

Ko god jeste, želim mu sretno lečenje. 

Jer, sve su bolesne. 

Neke su morbidno debele što im se više ne sme reći zbog body positivity pokreta; a postoji i pravac koji im govori da su debele jer nisu ni svesne da su žrtve bele supremacije a zbog čega se moraju opirati svakom pokušaju mršavljenja, obzirom da je to samo kolonijalistička retorika. Htela bi da se zezam, ali ne. Ovo stvarno govore debelim crnim ženama po Americi.

Neke su razočarane muškarcima u svom životu (mnoge, u stvari) jer su imale pogrešna očekivanja: htele su da im partner bude najbolja drugarica, da ide s njima u šoping, da mogu pred njim da imaju histerične napade i da dobiju razumevanje, da mogu da nose pocepane trenerke, ne briju pazuhe i, verovatno, ne peru onu stvar danima - a da se njihov partner svejedno na ulici ne okreće za ženama koje su se oprale. Kad ih je on prevario ili ostavio, počele su da mrze ceo muški rod, i u svakom pripadniku tog spola da vide supremaciju, opresiju (po pravilu belu, neobično kako se skoro niko ne žali na crne muškarce - što ne znači da su bolji, inače bi ostajali s decom koju naprave, već samo da se o crncima ništa loše ne sme reći), ošišale se na kratko i/ili ofarbale u modro ili zeleno, sočiva zamenila očalima i postale vatrene zagovornice feminizma. 

Dvadesetogodišnje majke imaju šestoro dece od različitih očeva, obično su morbidno debele, nemaju posao i veruju da im država duguje nešto samo zato što imaju bingo polni organ. Niko se ne usuđuje da im ne plaća za njihovo budalasanje jer se plaši da će ga proglasiti za seksistu i belog supremacistu.

Nevinim se muškarcima uništavaju život i karijera jer su ih besne bivše devojke i žene prijavile za zlostavljanje i silovanje. Kad se pokaže da su lagale, nikom ništa, osim što je muškarčev život i dalje uništen. Volela bih da lažem, ali svi imate Google. Koristite ga, jebemu život.

To više nije borba za jednakost. To je odavno prestala borba za jednakost biti. To su sad sasvim neke druge priče.

I, zato nisam feministkinja.

Hvala na pitanju.

Ko se boji svinje još?

Uzite se u pamet. (Ne, nije pravopisna greška, u pitanju je moj banaCki).  

Koliko ste spremni da trpite?

Većina će reći, ma ni za jotu, ali većina laže. U životu se i svetu volimo predstavljati drugima kao veliki i moćni, i nedodirljivi. Kao, nas ništa ne dotiče. Mi ne odstupamo ni za crtu. Iznad smo takvih stvari.

Postojalo je vreme kad sam i sama to mislila o sebi. Bila sam sigurna da sam dovoljno jaka da se oduprem ma čemu se život na mene bacio. Na kraju se ispostavilo kiselo grožđe, da sam samo mislila da jesam. A misliti i cveće brati... Znate već.

Ima toliko sitacija iznad kojih pokušavamo da budemo, i raspolažemo sa hiljade izgovora. Čovek ni u čemu nije bolji nego u nalaženju izgovora. Ne mogu sad, nije pravo vreme, moglo bi bit i gore... Ovih dana vlast nas je - a u skladu s globalističkim idejama koje se svetom šire ko požar - naterala da se setimo da nas je već jednom pre obukla u uniforme, ko da smo u Severnoj Koreji, zatvoru ili, naravno, kod Orwell-a. 

Kod Orwell-a smo, odavno. Čovek nije bio pisac, bio  je prorok. (Ili zviždač, ali nećemo se sad ođe baviti teorijama zavere!)

Elem, pričala sam s nekim ljudima odonda, i od svakog, ali bukvalno svakog sam dobila komentar: a šta mi tu možemo. Svakom, bukvalno svakom sam rekla: baš zato što tako misliš, sad nosiš tu masku koja ti je na glavu stavljena bez ikakvog realnog razloga, i sutra, ako na tv kažu da treba i lonac na nju da staviš, ti ćeš i lonac na glavi nositi. 

Zato i mogu da te vozaju ko malog majmuna jer "mi tu ništa ne možemo." Danas uniforma, sutra ko zna šta?

Uzite se u pamet!

Mi možemo svašta. Svako od nas ima kuku i motiku u šupi. Samo smo zaboravili da se to može rabiti u još koju svrhu osim plevljenja bašte.

E, Srbijo moja pod šljivama.

Imam porekla ko cigan kumova, al' samo ovu zemlju osećam svojom. Možda vuče neki gen još od Čarnojevića, ko bi ga znao. 

Srbi nekad nisu trpeli makaršta i sve što im se proba uvaliti. Znam da su dizali bune i ustanke i bez pardona na mačeve nabadali kraljeve. Danas se ljudi smeju Vikinzima - priznajem, i sama sam kriva - ne znajući da je "Viking" bilo zanimanje, ne ceo jedan narod koji su uglavnom bili farmeri. Smejemo im se jer su svoje zemlje izvrgli ruglu, dozvolili da padnu bez kapi prosute krvi, da je na tacni daju uzurpatorima. Ali, retko se koji Srbin smeje - Srbima. Možda zato što Srbin nikad nije bio posao - osim možda po K. und K. granicama jedno vreme - već narod, i taj narod se u brk smejao velikim silama i nepravdi, ne pitajući koliku će cenu za drskost platiti. I, baš zato što nikad za cenu nisu pitali, kroz istoriju su mnogi put bili nagrađeni: slobodom, pobedom u ratu, istinom.

Nekada, Srbi nisu nalazili izgovore. 

Danas imam utisak da je to sve što rade. I, dokle god se budemo frljali izgovorima, ima da nam bude sve gore, dok na kraju ne završimo u blatu s ostalim svinjama.

Ali pa dobro, reći će mnogi leftičari, politički korektni, feminazi, vegani, napredni i osvešćeni: svinja je plemenita životinja. Nema se potrebe stideti - biti svinja.

Slažem se. Evo ruke: vi ostanite u blatu s njima.

Mi bi se makli. Malo, onako, znate, zaudara.

Istorija ružnoće

Kaldrma zadnji put popravljana još kad su Turci lelekali krajinom. Gadne rečice iz kojih zure mrtve bele ovčije oči. Deponija usred grada. Krivo, jalovo drvo u betonu; zavijorene najlonske kose. Izvaljena klupa u parku. Ispljuvak na stepeništu. Lice šljama na predizbornom plakatu.

Preko njega nakrivo nalepljeno lice šljama.

Pretila, masna pevaljka koja najzad dnevnicu ne zarađuje klečeći. Sjajnobleštavi, luxuzni papir skupog časopisa u kojem se drolje, opasni ludaci i polupismeni džeparoši razmeću panoramskim prozorima; odajama krcatih cipela s platformom i lažnim baroknim ukrasima po tavanici. Pet metara dugački lordovski stolovi; stolice pozlaćenih naslona prevučene tkaninom boje vina i minijaturni, nervozni psi-ukrasi u dvorcima tromesečnih milionera što se potpisuju uz profesionalnu pomoć. Matori, senilni prdavci koji su proveli život bez brige i pameti studirajući po Sorbonnama apstraktne akrobacije i pijuckajući dvadeset godina star gorštački whiskey po ambasadama; a koji danas neopozivo zahtevaju da tvoj jedva obrkatili brat ide u pravi, krvavi rat. Ili čak i ti. Kafansko-stranačke tuče u sitne sate kad ponestane para i cigara, i kad se jezik, jedino oružje za kojim nemaš straha posegnuti; raspojasa. Posle povraćanje uza zid pokrajnje uličice, teturanje kući u kakav suteren ili potkrovlje u kojem prokišnjava i u kojem bazdi na vlagu, prepržen pasulj od prekjuče a bledunjavo dete kašlje. Precvala, nekad lepa žena koju si sinoć išamarao a jutros balaviš kako se to nikad više neće ponoviti, tako mi slave... Skotski gazda kod kojeg radiš neprijavljen dve godine za sto evra mesečno dvanaest sati na dan i kod kojeg su zabranjene bogohulne reči kao bolovanje ili godišnji odmor; a zbog kojeg si sinoć išamarao ženu.

Jer njega ne smeš.

Ljigavo poslušničko uvijanje pred korumpiranom uniformom; popom što vozi hiljade i hiljade evra skupa kola slepih stakala i bez stida i srama se vitla po hramovima sa svojom braćom u bogu zbog politikanskih malverzacija; baš kako u Bibiliji piše a Hrist propovedao; pred doktorom koji neće da ti pogleda bolesno dete dok prvo ne vidi kovertu ili bar kesu; pred narodnim poslanikom sa osam razreda pučke škole upletenim u organizovani kriminal; napola retardiranom otvaračicom usta kojoj venama kola plastika; pod nogama bilo koga ko se na jednoj bizarnoj društvenoj lestvici okrunjenoj profesijama kao što su „maneken“, „starleta“ i „ex-devojka poznatog pevača“; našao za prečku iznad tebe.

Aga je aga.

Ti ćeš otići kući i izbiti ženu i dete; i bar se za pola trena svog bednog života osetiti jak.

 

Ako baš popizdiš; uvek možeš naći na ulici kakvo siroto pseto i sekirom mu odseći šape.

Kad ga pogledaš u oči; nećeš videti nakazni, mutirani otpadak od vrste i prirode kojem bi metak u čelo bio nezaslužena milost.

Sa njim ćeš biti jak.

 

 

 

Znaš?

Woke i "woke"

Zadnjih sam dana primetila jedan fenomen koji me je naljutio ponajviše iz razloga što sam mislila da me više ništa na Internetu ne može naljutiti. Ali, ako ima bogova, onda su vilenjaci, i važite svaki ugovor koji s njima potpišete. Jer će vas uhvatiti na ona sitna slova.

Na yt su počeli nicati kanali raznoraznih dijagnostikovanih (ako ne lažu, ali čak i da lažu, to ne utiče na temu) poremećaja ličnosti. Narcisi, sociopate itd. Te stvari. Lepo seli ljudi, otvorili kanal i počeli govoriti o svojem poremećaju (?). 

Ajd' sad pročitajte još jednom tu rečenicu.

Ne verujem u tabue, ali  ne verujem ni u isključivo pravo govora. Sećam se kako sam se pre par godina smijala i nazivala teoretičarom zavere svakog ko je govorio da će uskoro pedofilija postati društveno prihvaćena. Sad, nakon što sam čula da postoje udruženja pedofila; najradije bih samu sebe ugrizla za dupe. Postoje ljudi koji ne bi smeli imati pravo na "free speech." Serijske ubice, silovatelji male dece (silovatelji uopšte), kanibali. Ja se izvinjavam, ali stvarno me ne zanimaju ljudska prava ma koga ko je oteo, silovao i onda pojeo petogodišnje dete. Njegov mu je čin oduzeo ma koja i kakva ljudska prava - ljudska prava postoje za one koji nisu ugrozili tuđa. Tako što su nekog pojeli. Naprimer.

Godinama već serem kvake kako ovo što se dešava danas ne vodi u dobrom smeru, i uglavnom se (čast izuzecima) srećem sa, u najboljem slučaju čuđenjem, a u najgorem otvorenim napadima. Rečeno mi je da paranoišem, da "opštemestarim", da mešam babe i žabe, da ne razumem - a dobijala sam pljuske i od imbecila koji bi pročitali samo naslov ili dve rečenice, i smesta me napali zbog stvari koje su oni mislili da pišem (iako nisu ništa pročitali). Ali, neću sad o imbecilima. Nije ni njima lako. 

Međutim. Nek' mi neko od oponenata logički i razgovetno objasni kako je moguće dati platformu jednom psihopati, kako je moguće da isti ima sledbenike i, najbitnije, odakle tim kretenima od sledbenika ideja da seru okolo kako je "sramota što napadamo te ljude koji su samo bolesni" (?) kako "njima treba jedino ljubav, ne napadanje, jer ljubav (naravno) sve pobeđuje", kako sam "rasista (?) i bigot ako kažem da su to opasne osobe, jer ne, oni nisu opasni, i nije tačno da ne mogu da vole, to je zastarela nauka (?) danas se zna da (naravno!) ljubav sve pobeđuje i ako im samo ukažemo ljubav, to će ih izlečiti" (?)  kako...

 Gadi mi se da nastavim. Imate sliku, pretpostavljam. 

Kao prvo, mada je psihopata defektan, isto kao i neko ko je autističan ili ima Daunov sindrom; razlika je ko nebo i zemlja. Psihopate nisu ljudi sa "specijalnim potrebama", osim ako njihovu urođenu želju da vas izmanipulišu, povrede, uživaju u vašem bolu i posle odbace ko zadnju krpu; evntualno ne smatrate specijalnim potrebama.  Onda se slažem, obzirom da većina ljudi stvarno nema takve potrebe; pa ih komotno i možemo zvati specijalnim. Međutim.

Čovek bez savesti, empatije i sposobnosti za emocije; nije isto što i čovek rođen bez ruku ili nogu. Autistični ljudi nisu zli. Psihopata jeste. Nikakva količina ukazane ljubavi, podrške ili ma kakvog sličnog budalasanja, neće ga izlečiti, niti učiniti da zao ne bude. Ti kreteni koji ih brane su od iste vrste ko one kokoške koje su pisale ljubavna pisma Tedu Bandiju. S jednom razlikom: u to vreme, znalo se da su kokoške. 

 

Danas se one zovu woke, osvešćenima.

 

Pre dvajst, trijest i više godina svet je imao mnoge probleme, naravno. Homoseksualci su morali kriti svoje seksualne preferencije ko zmija noge, naprimer. Ne moram dalje da nabrajam, svi znate. Ali neke su stvari ipak delovale normalnije nego danas. U to vreme nije bilo šanse da kakav psihopata javno izjavi kako psihopata jeste, počne da misionari o svojem pogledu na svet i osnuje sopstveni klub obožavatelja koji će ga ostrašćeno braniti. Nije bilo šanse da se ljudi od svoje volje (izuzimajući kokoši) približe ma kome od te vrste, kamoli ga puste u svoj život i pride imaju razumevanja. Za manipulisanje, iskorištavanje, zlostavljanje i nedobog ko zna još šta - nema  razumevanja.

Ja stvarno više nemam pojma šta je sa svetom danas. Mislim, znam, znam da je ovo kraj civilizacije, i otud toliko degenerika, perverzija i gluparija, ali opet. Teorija je jedno, međutim, gledati to rođenim očima - recimo da sad shvatam kako se osećao onaj Rimljanin kad je car proizveo konja za senatora. Pre je to uvek bila samo priča, anegdota, opomena ljudima da je istorija majka i da se uvek ponavlja. Ali, nikad to nisam stvarno razumela.

Eto, sad razumem. Jer to upravo lično doživljavam.

Čitajući sve te debilne komentare, priznajem da sam počela osećati jednu nimalo lepu želju. Počela sam želeti svim tim budaletinama da uskoro uživo sretnu jednog psihopatu i da mu onda ukažu ljubav nakon što ih on prevari sa svakim ko prođe ulicom, ne progovori ni jednu reč koja nije laž, iskoristi ih da idu da rade dok on sedi kući i pije pivo, isprazni im bankovni račun, založi im kuću i proćerda sve pare, rastera im sve prijatelje, nagovori ih da preseku veze s porodicom, emotivno ih izmaltretira i možda još udari par šamara. I kad budu mentalno urnisani, bez para i na ulici, nasmije im se u lice pa ode za sledećom prilikom, ne okrečući se i nikad više na njih ne pomislivši osim kao na samo još jednu budalu koju je u svom životu preveslao.

Jer, to je ono što će vam psihopata uraditi. A vi sad idite pa mu ukazujte ljubav. Idite pa ga probajte izlečiti svojom ljubavlju koja (naravno!) sve pobeđuje. Jer su moje predrasude samo zastarela i odbačena nauka. Ajte idite i dokažite mi verodostojnost te nove, vaše.

Uskoro očekujem da vidim prvi pedofilski kanal na yt, i mase kretena koji galame kako su to samo nesretni ljudi koje će ljubav izlečiti. Svaki čas to očekujem da vidim. I da onda potražim sve one kojima sam se pre par godina smijala i zvala ih teoretičarima zavere kad su govorili da će uskoro do tog doći. I ispričam im se.

Ali ono što najnestrpljivije očekujem, jesu prve budale koje će, u želji da dokažu koliko su woke, dati svoju rođenu decu da im pedofili budu bebisiteri. Jedva čekam da vidim na šta će to izaći. 

 

Sram me bilo, reći ćete, želiš zlo deci jer su im roditelji kreteni. 

 

Ponekad čovek ne postane stvarno woke sve dok ga u glavu ne tresneš maljem. Sve dok ne oseti na svojoj koži. 

Današnji "woke" je agenda; leglo gluparija, ignorancija, zabluda i frustrirane želje ovaca da ne odskaču od stada. I, neko se dobro omastio time.

Ali, kad ljudi počnu da krvare, kad im razbiješ glavu toljagom, onda će se zaista osvestiti. I to će biti pravi woke.

 

Ko doživi, pričaće.

Ja sam možda lud, ali nisam blesav

Neko ko bi prvi put zabasao ovde, stekao bi utisak da sam ludi srpski šovinista i/ili teoretičar zavere; kao i da mi je prag tolerancije neverovatno nizak. Mnogi bi rekli da imam problem s besom.

Mislim da sam već probala objasniti zašto je to tako. Kao da se sećam da sam već ranije pisala da ovde uglavnom govorim o stvarima koje pronađem nelogičnim ili gadnim, i o ljudima čiji su mi postupci iracionalni; i otud moje počesto burne reakcije. Veoma retko, praktički nikad ne pišem ovde o ma čemu što mi je milo i drago ili u vezi čega sam bolećiva. Ovo sam mesto i napravila upravo da bih izražavala svoj revolt.

Po samom se Internetu nema vajde svađati, i tamo čak i ako napišem šta mislim, više se ne nastavljam s budalama, ma koliko oni burno reagovali. Kad imam više toga da kažem, umesto  besplodne svađe tamo, dođem i pišem ovde. Zato bi se moglo reći da je ovo ovde, na neki način, skup mojih prećutanih reagovanja na budale i njihovo lupetanje. 

Stvarno verujem da je Internet jedno veliko zlo, isto koliko može biti koristan. Jedno sam vreme, davno, imala ideju kako nije u redu ćutati - jer, ako ćutim ja, ćutiš ti, ćuti Petar - ko će ostati da priča, osim ludaka i bezobraznika? Međutim, krstaški ratovi nisu ni od kakve vajde i ne možete ih voditi po mreži. Najposle uvek završite u blatu sa svinjama i posle se lupate po čelu što ste sebi dozvolili toliki utrošak vremena i, naročito, živaca. Po netu idite i gledajte i čitajte stvari koje su vam u životu potrebne, od kojih ćete imati neke konkretne koristi ili zadovoljstva i koje vam neće nameštati živce. Jer, verujte, ništa tamo nije vredno vaših živaca. I, čak i ako odreagujete na nešto, nikad se ne vraćajte da se nastavljate s ludacima i objašnjavate i branite svoje stavove. Niko vas neće slušati, nikoga to ne zanima, tamo se ljudi sreću da leče svoj ranjeni (mali) ego i cilj im je samo da dobiju lajkove od drugih ludaka na konto toga koliko su bezobrazluka iz sebe iscedili i što su pobedili u iracionalnoj bitki koja se samo u njihovim glavama vodi. Vi niste u ratu s ludacima, vi se nemate od čega braniti i zato se nikad ne vraćajte i nikad ne odgovarajte. 

Jer, više ne mislim ono što sam mislila dugo godina. Tačno je da se od vaše pravovaljane osude (po mreži) neće okupiti gomile koje će preokrenuti i ispraviti svet - verujte mi na reč. Vaša kritika, vaša zdravorazumska kritika ma čega, neće napraviti nikakve revolucije niti doprineti da svet postane bolje mesto. Nemojte robovati takvim tlapnjama. Danas mislim da trebate reći šta mislite, kad stvarno osetite da bi to trebali - ali nakon toga zatvorite prozor i ignorišite svaku dalju raspravu. 

Možda ste ludi u današnjem svetu u kojem je ludilo postalo nova norma; ali svakako niste blesavi.

Moje zašto

Sećam se da pre nisam. Mislim, mrzela neke stvari.
Ili ne, mržnja je prejaka reč - recimo, trpljenje.

Pre više od 5 godina, otišla sam na (danas nepostojeći) G+. Moglo bi se reći da je to bio moj prvi pravi kontakt s ljudima van "regiona". Inače, a zbogradi teme, morate znati da ćete biti slepi, gluvi i posprdni u vezi stvari koje mrčim ovde, ako imate malo ili nimalo kontakata ili interesovanja van zemlje Srbije i ostalih zlosretnih naslednica SFRJ. Mnogo šta što govorim, ovde je praktički nepoznanica, a čak i ako nije, od toliko je malog uticaja na društvo u celini da možete poverovati kako od muve pravim slona.

Nažalost, svet nije Srbija, i Srbija je toliko iza sveta da živeti ovde, predstavlja život u oazi blažene ignorancije. Ljudi ovde veruju da imaju muke sa Strankom, ne znajući da je Stranaka uvek bilo u zemlji Srbiji, i da su sve najposle nesretno (ali zaslužno) skončale. Stranka je, zapravo, tek sićušna crtica u istoriji - čak i Srbije, kamoli sveta. 

Strančina će dogoreti. Hoće li nekima drugima?

U početku, nisam imala nikakav stav. Sve mi je bilo isto, jer nisam ni uviđala da postoje razlike. Neko bi rekao da je to bio prst sudbine koji me je naveo da obratim pažnju na određene stvari, ali nije tačno. Nikako nije tačno da bih, slučajem, izabrala drugu stranu. Jer, u početku sam slušala sve strane, i uvažavala sve šta je koja imala za reći. 

Šta me je navelo da ne odem u neonacizam i ekstremnu desnicu (mada svakako ima onih koji će reći da sam verovatno na toj strani ionako)? To što sam razgovala s ekstremnom desnicom. Njihovi argumenti su mi, u najboljem slučaju, delovali labavo, a u najgorem kao najobičnije lupetanje. Iz potpuno istih razloga  nisam prihvatila ni ekstremnu levicu. Labavo u najboljem, i najobičnije lupetanje u najgorem slučaju.

Mislim da je problem u ekstremno.

Zahvaljujući svom nasleđu, koje me je sačuvalo državnog jednoumlja u određenim stvarima, bila sam otvorena za svaku vrstu diskusije i imala dovoljno volje da svačiji argument uzmem u razmatranje. Obe strane u ovom okršaju koji se vodi već godinama, a o kojem blaženi stanovnici zemlje Srbije uglavnom ni pojma nemaju; imaju validnih stavova. Verujem da nije problem kad uvažite argumentovan stav s ma koje strane dolazio. Problem nastaje kad jednu ideologiju, jedno verovanje, jedan stav i jedan koloplet argumenata prihvatite ko slovo u kamenu, ne želeći da saslušate ništa što dolazi od neistomišljenika.

To je bio manir nacista. Znate?

I da, čak i levičari mogu biti nacisti. Štaviše!

Onda, ako sam bila otvorena za obe strane, šta je presudilo? Mislim da sam to već ranije pominjala: uterivanje ideologije u glavu motkom i pesnicom. Ekstrem. Ispostavilo se da vam državom ne moraju vladati krajnji desničari da bi ista bila diktatura. Jer to je upravo ono što su danas zapadne zemlje: diktature. Ne verujete?

Skroz sam ok ako je u državi zakonom kažnjivo crtanje nacističkih simbola, propagiranje bele supremacije, KKK i vešanje svakog Židova o drvo. Skroz sam ok ako država insistira da muškarci i žene moraju biti jednaki pred zakonom. Više sam nego za da države propišu rigorozne kazne za silovanje. Što rigoroznije, to bolje.

Jer, to su sve normalne (mada mrzim tu reč) stvari. To je nešto što svako s iole mozga u glavi prosto mora podržati. 

Ono što mi nije bilo jasno, jeste da ne smem govoriti o svojoj tradiciji da ne bih bila javno napadnuta. Ono što mi nije bilo  jasno, jeste da ne smem govoriti o biološkim razlikama između muškaraca i žena (inače, "nauka" iz osnovne škole), da ne bih bila javno prozvana. Obratite pažnju, ja nisam zagovarala nacističke teorije, simbole, belu supremaciju itd. Da jesam, opšte neodobravanje društva bilo bi mi potpuno jasno. 

Ali, ja sam govorila o stvarima toliko nevinim, da mi nije bilo jasno zašto ih ljudi uzimaju ko opasne. Istorija? Opasno. Tradicija? Opasno. Biologija? Opasno. 

?

Mislim da su mi se kola slomila na primeru Švedske, koju sam dugo godina uzimala kao predvodnika civilizacije (barem evropske). Bila sam ubeđena da Švedska prosto ne može da pogreši - sve što je radila zadnjih par vekova, donosilo je dobrobit njenim ljudima, i zajednici u celini. Međutim, onda je ta ista Švedska počela govoriti neke stvari koje mi nisu bile jasne, i ponašati se ko da je bez glave. Štaviše, posledice koje je usled toga snosila, konstantno je negirala - štaviše, zabranila da se o istima diskutuje, ili da ih se čak i pominje.

Švedska i zabrane, to mi nikako nije ulazilo u glavu. Mislim, onda.

Po prvi put sam, sa žaljenjem, morala priznati da model koji je usvojila moja model-zemlja jednostavno nije dobar. I, nije mi išlo u glavu kako jedna država poput Švedske to ne uviđa. Čak i kad ima ozbiljne argumente koji je pobijaju, ona prosto odbija da pogleda.

To nije ponašanje države, društva, naroda koji pretenduje na mesto lučonoše Evrope. U demokratiji ne postoje zabranjene teme. U demokratiji se ne odbija diskusija. U demokratiji se ne žmuri na negativne posledice akcija. 

Demokratija ne cenzuriše, ne zabranjuje, ne naređuje ljudima kako i šta da govore i kako i šta ne, ne propisuje im kako i šta da misle. Ili bar ne bi trebala.

To radi diktatura.

Da se razumemo, potpuno bih isti stav imala i da je Švedska - i ostale zemlje skupa s njom - usvojila nacistički stav. Da je uvela rasne zakone, da propagira belu supremaciju itd. S apsolutno istim žarom i gnusobom bi ih napadala.

Međutim, oni su usvojili drugu vrstu ekstremizma. Leftičarsku diktaturu.

Stoga moj napad. 

Moj napad na ekstremizam leftičarske diktature. 

Možda bi svi trebali postat vešci

Uvek sam osećala neprijatnost u prisustvu drugih ljudi, naročito nepoznatih. Ili je tako barem otkad znam za sebe. Postoje opravdani razlozi u koje neću sad da ulazim, mada mi je drago što sam ih, posle više od pola života, u jednom trenutku prepoznala i razumela. Uz mnoštvo preispitivanja i profesionalnu pomoć koja mi je, zapravo, potvrdila rezultate samoispitivanja. 
Nekad i perači mozgova odrade stvari kako treba.

Elem, a kao što je poznato, razumevanje srži problema ne dovodi automatski do rešenja istoga. Zapravo, razumevanje je tek prvi korak - neizbežan, jer bez spoznaje ništa nećete biti u stanju započeti - ali u isto vreme je samo to, početak. Treba dugo i mukotrpno raditi, u sredini koja je puna podrške i nikad vas ne osuđuje - a što je sve vrlo teško uklopiti - kako god. Razumete.

Moja se socijalna anksioznost ogleda u nekoliko primera:

 -mrzim voditi telefonske razgovore, naročito s nepoznatim ljudima
-mrzim odlaziti na mesta na kojima nikoga ne poznajem (niti znam šta od ljudi mogu da očekujem)
-ne volim goste
-na ulici mogu proći pored poznanika bez pozdrava jer uopšte u druge ljude ne gledam niti na njih obraćam pažnju
-mrzim poslove koji uključuju kontakt s ljudima, team work, team building, obuke, treninge, korporacijske proslave itd.

Ono što, u stvari, želim reći, jeste da sam dobar deo svog života smatrala kako sam vrlo usamljena po pitanju svog nedostatka, jer ga niko drugi nema, ponajmanje razume. Međutim, to nije baš tačno. Kad sam počela da uviđam obrasce, shvatila sam koliko zapravo ljudi ima sličan, ako ne i isti problem. 

U isto sam vreme svoj sopstveni počela posmatrati malo drukče.

Možda mi nekad treba par sati (u zavisnosti od teškoće "problema") da okrenem neki broj, ali na kraju ću to uraditi. Možda mrzim da idem među nepoznate ljude, ali ako postoji dobar razlog, uradiću to. Možda mrzim poslove pri kojima ste u kontaktu s ljudima, međutim ako je posao čisto mehanički i ne zahteva od mene angažovanje da neprestano tražim i pronalazim nove, nepoznate ljude - uradiću to. Naprimer, biti kasirka u prodavnici je jedno, ali raditi u salesu i non stop lupati na vrata nepoznatim ljudima je nešto sasvim drugo. U prvom slučaju ljudi dolaze tebi, i tvoj je odnos s njima čista mehanika. U drugom slučaju ti samoinicijativno moraš da tražiš ljude, da ih gnjaviš i uznemiravaš, i posao zahteva ogromne socijalne veštine (u slučaju salesa: vrlo kreativnu manipulaciju, besramno laganje i debelu kožu).

Uviđate razliku?

To nije uzrok moje anksioznosti, ali moja odbojnost spram uznemiravanja ljudi na bilo koji način i dovođenja sebe u situacije iz kojih može da se izrodi konflikt (koje, mislim konflikte, mrzim) definitivno čini dobar deo iste. Da budem skroz plastična: ja sam osoba koja neće otvoriti vrata ako ne očekuje posetioce, koja spušta slušalicu sales osobama kad me nazovu i monentalno odjebe svakog Jehovinog svedoka s praga pre nego on i reč uspe progovoriti. 

Meni su sve to upadi bez dozvole u tuđ privatni prostor, čega se grozim, i onda ne bi trebalo biti nikakvo čudo kad se grozim da iste takve upade radim lično.

Inače, nisu svi socijalno nespretni u isto vreme i introverti i usamljenici. Naravno, masa jeste, ali ne svi. S iznenađenjem sam svedočila napadima socijalne anksioznosti i kod ljudi za koje sam znala da imaju vrlo bogat društveni život, nisu tremaroši a jesu vrlo samouvereni i samopouzdani. Na čudan način, to mi je olakšalo, jer sam shvatila kako nisam izričiti bolesnik od te kuge, i da slične probleme ima mnogo ljudi na svetu. I ne, ne pričam o ljudima koji prosto ne vole team building (mislim, a ko to pa jebote voli??), već ljudima koji se ustručavaju uzeti slušalicu u ruke i razgovarati s nekim nepoznatim ili oko potencijalno neprijatne teme - mada u globalu nemaju nikakav problem ni sa čim od toga. Barem na prvi pogled.

Kad smo kod prvog pogleda.


Ispada da ljudi mnogo više glume nego sam kao vrlo mlada osoba shvatala. Počela sam to da uviđam krečući, naravno, od sebe. Godinama me je zbunjivala tuđa procena od strane ljudi koji me vide prvi put u životu, ili posle samo par razmenjenih opštih mesta. Svi su ti ljudi, bez izuzetka - a kad smo se kasnije stvarno upoznali - rekli kako su imali samo jednu ideju o meni kad su me ugledali: kučka. Rekli su mi da su me se uplašili, da ih je bilo strah da ulaze sa mnom u bilo kakvu korelaciju jer su verovali kako ću ih pojesti za doručak. 

Godinama sam se smejala tome, jer sam mislila da pričaju koješta - ono kako sam se ja osećala pri prvom susretu s njima, bilo je tri miliona milja daleko od bilo koje i kakve kučkosti.  Ono što sam ja tada, zapravo, mislila, bilo je da želim propasti u zemlju i da sam manja od miša dok su oni svi divovi oko mene, i bila sam stoprocentno sigurna da mi se to jasno vidi na licu, iz mojeg ponašanja i reči.

Nije. Štaviše, obrnuto.

Odavno se više ne čudim tome, jer sam naučila da postoji nešto što se zove "bitch resting face", kao i da sam sama u posedu istoga. I da je moje bitch resting face moj odbrambeni mehanizam. Ja ne želim da mi ljudi prilaze i obraćaju mi se, ne u stvari. Stav koji sam nesvesno usvojila, jeste odbrambeni mehanizam koji bi trebao da me sačuva od takvih užasa kao što su ljudi s kojima moram da pričam. Iz bilo kojeg razloga.

S druge strane, koja je verovatnoća da sam jedina takvog odbrambenog mehanizma? Koja je verovatnoća da su svi ljudi upravo ono što o njima u startu zaključite? Oh, velika, jer je prva impresija vrlo bitna, ali koliko nas, zapravo, ima autentičnu prvu impresiju o nekome?

U gimnaziji će vam reći da je to lako, jer mozak donosi zaključak za delić sekunde itd, ali više nismo u gimnaziji i ne pričamo o teoriji već o praksi.  Da li je vaš mozak vešt da donese pravi zaključak za sekundu? 

Sad će mi neko reći: naravno da nije, ali to nije tačno. Ima mozgova koji vide istinu i za delić sekunde. Ne pozu koju smo usvojili ko odbrambeni mehanizam, ne "bitch resting face", ne naše "odelo za vani". Naše pravo ja.

I ne, to u stvari uopšte nije komplikovano kao što zvuči. Jedino što zahteva, jeste celoživotno posmatranje ljudi. Ne razgovor s ljudima, posmatranje ljudi. Kad ljude posmatrate nekoliko desetleća, uvidećete par stvari: postoje obrasci, i u stvari ih se može na prste jedne ruke pobrojati. Zatim, ljudi se nikad ne uspeju maskirati dovoljno dobro - ne zaista. Istini vrišti iz njih šta god oni svesno ili podsvesno pokušavali, ili veruju da su uspeli. 

Inače, to svaka dobra vračara zna. To je i osnova njenog uspeha. 

Kad bi bilo više veštaca na svetu, sigurno bi bilo manje nesporazuma a više razumevanja i tolerancije. Jer bi onda u tuđem licu videli deo svog sopstvenog, i sasvim bi drukčije nastupali.

Međutim, vešci se, ko i sveci, rađaju jednom u veku. Tako da, ništa. Zaboravite. 

Marš!

Ne, ajd više stvarno.

Pokušavala sam biti politički korektna koliko god mi moja politički nekorektna svest dopuštala. Trudila sam se da budem razumna i puna razumevanja, da ispoštujem itd.

Ali sad je dosta.

Koji je to virus majke vam koji se pali i gasi kako mu naiđe?? Koji to virus ispoštuje izbore u nekoj državi pre nego se ponovo aktivira?? Kakve su to maske koje se nose zbog smrtonosnog virusa, a da ne postoji procedura uništavanja maski i odeće koju je čovek nosio pri kontaktu s istim?? 

Zašto su oni engleski retardi prognozirali da će u Švedskoj biti koliko? 70 hiljada mrtvih ako ne ispoštuju mere, mada je koliko danas mrtvih u Švedskoj, 5 hiljada?? Bez ikakvih mera, bez policijskog časa, bez širenja paranoje, bez ovaca koje gutaju svaku medijsku ludoriju koja im se servira??


Vau, 5000 mrtvih, sram te bilo, pa jel vidiš kako je virus smrtonosan???


Ne vidim.


Ono što vidim, to su ovce, paranoici i hipohondri koji gutaju sve što im se servira ko ker s maslom, i kojima mozak služi samo toliko da su u stanju da prate stado. Jer koji će ti moj mozak inače?? Mozak ti treba tek toliko da si u stanju da pratiš ostale ovce i blejiš u prazno! Nedobog da uzmeš da ga koristiš za nešto drugo!


Svi vi, sere mi se od vas. Toliko mi je zlo i fizički mučno kad vas slušam kako serete gluposti, da nemam više ni okrajke živaca da se s vama raspravljam. Mislite šta hoćete. Nosite gas maske i čadore i  zaključajte se u podrum i pratite ko retardirani mamlazi svaku naredbu koju vam globalistički Big Brother pošalje s ekrana i boli me kurac više za vas i ceo ovaj imbecilni svet i planetu. 


Svake minute u svetu umire koliko ono hiljada ljudi od gladi, žeđi, nedostatka osnovne higijene, ratova - ali ne, ajmo se zajebavat ovim ptičjim gripom 2.0. jer je to očito najsmrtonosnija stvar ikada. I ne zna joj se kraj. 


Pre sam mislila: koji vam je kurac?? Dal ste normalni??


Sad znam: ne, niste. 


Vi ste najobičnije ovce i kreteni, poslušnička masa koja ili nema mozga ili joj je mozak toliko ispran raznoraznim rijalitijima, kim kardašijan, najnovijim telefonima i netfliksovim sitkomima, brendiranim tašnama i gaćama, imbecilnim fabrikovanim izmišljenim "problemima" Prvog sveta po pitanju tzv. "borbe polova", "seksualnog opredeljenja", "instituisanog rasizma", "belog muškog patrijarhalizma", "društvenog konstrukta pola" itd itd - da je svaka realnost od vas milijardu milja udaljena. Vi živite u sopstvenom mehuru udobnosti, komfora i zaštićenosti, frižider vam je pun, idete redovno kod kozmetičarki, plaćeni ste dovoljno da imate volje i vremena mrčiti budalaštine po Tviteru (znači niste gladni i imate krov nad glavom i jebemvassve retardirane niko nad vama ne vrši opresiju jer da vrši itekako biste znali šta je opresija zaista.

Dabogda svi završili u nekom gulagu u kojem ćete na minus 40, bosi, premeštati neko kamenje levo desno, za jedini obrok u danu dobijati crvljivo meso i naveče vas njih 14 silovati u dupe, za laku noć.

I, ako neko sazna da ste homoseksualni, dabogda vam glavu odsekli, uz službeni tv prenos.

I, ako ste žensko, dabogda vas neko obrezao.

I, dabogda vam američanski avioni došli noću, bombardovali vam selo i ubili dete iz njihovih sopstvenih egoističkih razloga o kojima vi ni pojma nemate a kamoli ste im nešto skrivili.

I, dabogda umrli u Africi vode žedni.

Jer ništa drugo, stoko privilegovana i ignorantska, i ne zaslužujete. Samo vi nosite svoje gas maske, samo se klanjajte agi, samo se ko Rimljani onomad bavite "igrom" dok vas imperatori jebu u šupak kako im se ćefne. 

 Marš od mene. Marš od mene, retardi! 

Ako ste vi ljudi, onda ljudska vrsta više ne zaslužuje da postoji. Budale kretenske, imbecili, izrodi, degenerici. Marš.

Kad će više taj jebeni Ragnarok???
 
p.s. Ne izvinjavam se nikome! Marš stoko u svoj safe place, marš! 

Znate?

Meni su sve to gluposti.

Stvari u trendu, najnoviji modeli telefona, skupe torbe, cičanje "Draga moja!" uz cmakanje vazduha, biti fensi, biti popularan. Glupavi, šuplji razgovori ni o čemu. Uvek u svakom trenutku znati koji je novi film izašao, koja je najgledanija serija, šta je rekla bivša devojka poznatog pevača. Šta je ma koji popularni mulac izjavio o bilo čemu. "Kako je, komšinice?" (Ja, možda bolesna, možda na samrti): "Moglo bi bolje, komšija." "Neka, hvala bogu, nećemo kvariti! A i nešto ko da će kiša danas, jel, e baš smo lepo ispričali, ajde pozdravi kući, vidimo se!"

Nisam popila svu pamet sveta (daleko od toga), samo kažem da su meni sve to gluposti.

Internet lagano postaje "thought police", ali još uvek tu i tamo možete natrčati na koje zrno logike i razuma. Ako vas ne plaši da vas opljuju kako slušate teoretičare zavera, pa ste i sami, sledstveno, isti. Ne postoji efikasniji način da se neka misao ili ideja diskriminišu, nego ih proglasiti teorijom zavere, po principu car-je-obučen. Ako kažete ne, go je, onda morate biti spremni na podsmeh, zamenu teza, optužbe kako se bavite bespotrebnim i idiotskim stvarima i kako ste dokoni i blesavi. To u slučaju ako vam odmah ne nalepe aktuelnu etiketu politički nekorektnog i ostalo.

Ne smeta mi da me zovu teoretičarom zavera. Zvali su me i ranije, pa posle došli i ispričali se. Sve pet. Ne smeta mi ni kad mi se podsmevaju da se bavim glupostima, dok oni sami brinu jel su im telefon, torba ili cipele naskuplji trenutno na tržištu. Dok sami vode opskurne razgovore koje soli najbolje u kupki opuštaju.

Ne smeta mi rasprava koji je smajli bolji od kojega. Svakom svoje.

Pišem ceo svoj život, i do pre nekih 15-ak godina, završavala sam sve svoje radove. Ima već izvesno vreme kako ne mogu. Ali na stranu to. Htedoh reći, a da citiram samu sebe iz jedne svoje stvari koju sam napisala poodavno: naturena pomoć je silovanje. Ne zanimaju me nikakvi krstaški ratovi. To znači da ne živim da prosvetljujem ma koga, niti mi je to čak i želja, jer je naturena pomoć silovanje. Slep kod očiju će progledati sam od sebe, ili neće. To je sva priča. To svakom na samo njegovu dušu.

Dugo sam mislila da sam luda, jer me je svet gledao ispod oka, u svakom sam društvu štrčala i po difoltu niko nije razumeo šta govorim. Onda sam sa obazrela oko sebe, i uvidela sav haos, zbunjenost, besmisao traganja za besmislom, kontradikcije, misliti jedno a govoriti drugo i govoriti drugo a raditi treće, mizeriju nekih fetiša, opsednutost infantilnostima, odbijanje sluha za ma koga osim sebe, krajnji egoizam. Pa sam pomislila: ne, u stvari je obrnuto. Svet je lud.

I šta se ja tu koji moj uopšte jedim.

Jer, čak i kad se jedim - što zidovi koji me slušaju ovde jako dobro znaju - ne jedim se zapravo. Ja samo kažem da se izduvam. Istresem se da bih to skinula s pleća. Ne pokušavam ubediti nikoga ni u šta, ne propagiram nikakvu ideologiju ili agendu, nemam nameru da se svađam. Ovo je bus gde svako ima pravo reći: majstore, ima izać.

Pa da izađe. I zaobiđe.

Verujem da me je samo jednom neko pitao, stvarno iskreno, zašto mislim to što mislim. Rekla sam: zbog mora duboko nesretnih ljudi koje vidim oko sebe. I, pazite, ne zato što sam filantrop i čovekoljubac, već prosto logički zaključujući.

Da je sa svetom sve u redu, da sam ja jedina luda na tom mestu a svet apsolutno u pravu, onda mislim da bi tu bilo mnogo više sretnih i zadovoljnih ljudi. Pretpostavljam da onda ne bih na svakom koraku videla toliko nesretnih veza, toliko propalih porodica, toliko gneva na poslu, toliko podmuklosti, ismevanja, licemerja i otvorenih laži. Sad će mi neko reći čekaj, a ko kaže da je svet savršen? Niko. Ne razumete. (Opet.) Svet nije savršen. Sa svetom nešto nije u redu. I upravo se o tome radi.

Prati li me iko? Nekako sumnjam.

Teško je ostati dosledan ideji da si ludi teoretičar zavere u svetu u kojem ništa ne funkcioniše, a mnoge su stvari otvoreno i neprikriveno poremećene ili čak i lude. Mislim, možeš, ako si deo tog sveta. Ali, ako nisi, počećeš se pitati određene stvari. Počećeš se pitati šta je to što svet čini ludim. Prevelika očekivanja? Izneverena poverenja? Previše loših ljudi? Previše ludih ljudi?

Lude agende?

Na svakom se koraku srećemo s nečim što nije baš kako smo očekivali, i to celog života, ali mislim da prevelika a izneverena očekivanja trebaju - ako ste zdravi - prestati tamo negde do 25-e u vrh glave. Ako imaš prevelika a izneverena i s 40, onda si deo problema, ne rešenja. Tokom gimnazije možeš se kleti u Če Gevaru, ali do 40-e bi ipak trebao da shvatiš da cela priča nije baš tako idealna. Možeš pozivati u ratove kad ti je 12 u pauzama dok te mama ne pozove na ručak, ali ne i ako si neki rat preturio preko leđa i već ti je 40. Jer onda ipak imaš iskustvo koje ti daje prednost nad maminim sinom od 12, znate?

Možeš da se zajebavaš s Transformersima i najnovijim telefonima ako ti ne plaćaš račune. Možeš voditi rasprave o seksualnom životu glista Južne Afrike ako ti država svaki mesec daje 900 franaka da bi sedeo kući i vodio rasprave o seksualnom životu glista. Možeš ići okolo i govoriti kako te je neko silovao pogledom, ako nikad nisi doživeo pravo silovanje. 

Znate?

Lako je smejati se ideji da Big Pharma radi na održavanju postojećeg bolesnog stanovništva, ako nemaš osnovnu predstavu o tome kako je Big Pharma koloplet korporacija taman ko i Coca Cola, i sve što je zanima jeste zarada na kraju kvartala. Ljudi imaju te lude ideje kako si nešto visoko moralan i etičan ako prodaješ lekove. Ne, budale. To je trgovina. Prodavao ti tikve ili lekove, u tome uopšte nije poenta. Jedina je poenta u tome da prodaješ.

Još uvek me ne pratite?

Ako si zbog sopstvenih frustracija iz detinjstva, naprimer, ceo vek birao neodgovarajuće partnere, lako je zamrzeti suprotni pol. Ako zamrziš suprotni pol, lako ćeš početi govoriti protiv svega što taj pol karakteriše, i tražiti da se isti izmeni. Ne jer s tim polom nešto generalno nije u redu. Već kao želju da napraviš taj pol onakvim kako ti imaš ideju da bi on trebao biti. Što je vrlo diskutabilno, mislim, tvoja procena, ako si ionako krenuo iz duboke a lične povređenosti. 
Ili prosto hoćeš da se svetiš. Toga ima mnogo više nego biste poverovali.

Sve je to skroz infantilno. Današnji je svet totalno infantilan. Promoviše se rana mladost, poslodavci ne žele zaposlenike starije od 25 mada do 25-e još teško da si naučio kako pravilno dupe da obrišeš. Najviše reklame dobijaju infantilni filmovi o superherojima koje bi normalan čovek trebao prerasti (mislim, superheroje) kad i uverenje da postoji Deda Mraz. Najviše udarnih vesti dobijaju igračke poput mobilnih telefona, mada bi normalan čovek trebao prestati da bude opsednut igračkama i pre srednje škole. 

Infantilnosti poput brendirane odeće i asesoara na vrhuncu su prioriteta, mada bi svak odrastao trebao znati da odeća postoji da te pokrije kad ti je hladno i da ne izazivaš javnu sablazan na ulici, a asesoari tipa torbi itd. samo su besmisleni ukrasi koji vam u rođenim očima podižu cenu, jer sami sebe ne cenite ko osobu. 

Sve će vam to vaš teraput objasnit, ako ubodete pravog. 

Pogrdno izražavanje o vašim partnerima ne smanjuje njegov/njen ugled - smanjuje vaš. Ako mi govoriš da ti je momak bezvredan, da si od njega pametnija i sposobnija, ako se ispradavaš s tim kako ga držiš kući vezanog za šporet ili peglu - ne podižeš svoju cenu u mojim očima. Govoriš mi da si se vezao/la za slabića jer si i sam/a slab/a, i boljeg se plašiš. Govoriš mi o tome koliko si ti patetična i slaba osoba. Ljudi sebi biraju parnjake. Ako si izabereš patetičnog parnjaka, onda si ti još i gora beda. 

Znaš?

Jer što bi neko kraj sebe trpeo bezvrednu osobu s kojom se javno sprda. 

I uostalom, sprdači, ajte majke vam prestanite s projekcijama.

Ali dokaz da je svet  zaista lud, jeste i taj što masa nas zaista ne vidi, nije svesna štagod, koliko sami sebe sopstvenom voljom i odlukom unizujemo. Koliko se dičimo onim čega bi se pametan stideo, koliko se bavimo trivijalnostima i infantilizmima, koliko smo poslušni kad nas na silu infantilizuju. Do koje mere nas je sramota da ispadnemo budale u društvu jer smo glasno rekli da je car go.

Evo: car je go.

Jel to stvarno toliko teško?

To je bilo retoričko. Znam da jeste. Jer zidovi me slušaju ovde i nemaju pojma o čemu govorim, ali nejasno osećaju da me trebaju nazvat ludom, i teoretičarom zavere.

Ne znaju zašto trebaju, ali znaju da trebaju.

Znate? Hm?

Onako, nekako duboko u sebi znate? 

Ili mislite da znate? Nekako, ko da ste čuli negde? Nekako, zvuči vam da tako treba? Nekako je ispravno? Red?

Ali nemate pojma odakle vam taj osećaj, jel? Zašto tako osećate, kad vam se prvi put ideja o tome rodila i zašto? Nekako niste u stanju reći kad ste prvi put to pomislili, a ni zašto?

Razumem. Ne jedite se, razumem. O tome i pričam.

Znate?

Kako su Mađari kolonizovali Vranje

Postoji legenda kako je Atila imao tri sina, i da je najviše voleo svog najmlađeg. Prilikom dečakovog rođenja, prorok je došao na Atilin dvor i rekao mu kako će ga naslediti upravo taj najmlađi sin. Atila je bio zadovoljan - njegova ljubav spram miljenika činila se i od bogova opravdana.

Međutim, a kako to već biva, posle Atiline smrti, oba starija sina ratovala su međusobno zbog nasleđa, i, kako kažu, nisu se naročito proslavila. Obojica su ubrzo poginula. 
Najmlađi, kojeg je Bič Božiji i namerio za naslednika, jedini je preostao.

Nažalost, on nije bio ni mnogo mudar ni vešt ratnik, i Atilino se carstvo skroz raspalo. Tu, po legendi, najmlađi sin odlazi u anonimnost. Prosto mu se gubi svaki trag, i ne zna se ni koliko je živeo ni kako je ni kada umro.

Jedan narod danas, koji je u Evropu pristigao s Arpadom, uvek me je čudio svojim besramnim pozivanjem na poreklo od Biča Božijeg (jer, u tome ima malo ili čak i nimalo  istorijske istine) - sve dok nisam čula legendu. Jer, vidite, Mađari tvrde da je Arpad bio direktni naslednik Atilinog najmlađeg, onome kojem je proreknuto da će naslediti oca, i da je svojim dolaskom u Panoniju i osvajanjem iste, potvrdio istinistost legende.

I poreklo Mađara od Atile.

Otkako sam upoznata s legendom, i ja sam se počela slagati da su Mađari potomci Biča Božijeg. 

To je narod kojem i sama dobrim svojim delom pripadam, i nisam ga fan. Čudno je za neki narod - pogotovo ako od njega vučeš poreklo - reći kako mu nisi fan, ali imam i više nego dobre razloge. Dok sam živela u Somboru, svaki Mađar kojeg sam srela bio je ne ko naslednik, već Atila lično. Drugim rečima, svi su bili nesnosni.

Arogancija nije raritet na Balkanu i ne radi se samo o tome. Ili se u ovom slučaju radi, jer se nisam danas sastala sa zidovima da razgovaramo o aroganciji bilo kojeg, već konkretno pripadnika mađarske nacije. Ne ulazeći u detalje oko mojeg privatnog života i svih onih verbalnih okršaja koje sam s Mađarima imala, pitaću samo: a kako vi gledate na narod koji u 21.veku krene da kolonizuje suprotni kraj države u kojoj je (samo) manjina?

:)

Ima li veće arogancije i bezobrazluka?

Imam običaj reči geni su ti čudo, i Atilini naslednici pre desetak dana pokazali su se u najboljem duhu svoje genetike. Elem, uspeli su da osvoje vlast u jednom selu i opštini u Vranju, time postavši nezaobilazni deo nove vranjanske vlasti.

Što je samo početak!

Infiltracija je dobar način da započneš okupaciju jednog prostora, i čini se da Mađari znaju sve o tome. Naravno, odavno sam u pre-zategnutim odnosima sa svojom mađarskom rodbinom, tako da ne raspolažem konkretnim informacijama, ali obzirom da su geni, jelte, čudo, moja mi sopstvena mađarska krv govori kako je cela stvar išla.

Nabitnije je blo svladati jezik, jer kako ćeš se vraga infiltrirati ako ne znaš jezik domaćina? Na sreću, učenje vranjanskog dijalekta Mađarima ide mnogo bolje nego čak i Srbima. Ni oni ne razlikuju srpske padeže i rodove, i sve naopako akcentuju. Znači, narod ih je tamo razumeo. Doduše, ne toliko da bi sasvim shvatio (ili umeo da pročita) celu tu mađarsku ujdurmu, ali sasvim dovoljno da nasedne.  Stvar je u tome što su se Mađari dosad uvek osećali kako su im Srbi  nasilu uzeli Vojvodinu, a sad su rešili da se svete, i da pri tom vrate milo za drago. Više se ne zadovoljavaju samo Vojvodinom - sad oće celu Srbiju. Kao osvetu. Za Arpada, izvinjavam se - Atilu.

Osvojivši mesta u vranjskoj opštini, ono 4 i po Mađara tamo definitivno će postati deo vlasti. (I tih 4 i po Mađara je još ranije ubačeno, ne budite smešni). Kako su Srbi navikli da nikad ne preispituju vlast, osim da je psuju po prevrnutim gajbama ispred prodavnice, uz pivo, sve uredbe i zakone koje (ubačena) mađarska vlast pokuša da proturi, Srbi će pojesti ko ker s maslom, jer to Srbi i inače rade. Tako da nikom neće ništa biti sumnjivo. Ni kad sutra oko Vranja bude podignut zid, ni kad se svima za Izvod iz državljanstva bude tražila potvrda da imaju neznamkoliki procenat mađarske krvi (test koji ja, lično, prolazim), ni kad uz to još budu morali pokazati poznavanje mađarskog jezika (test koji nisam prošla) - u trenutku kad se nad Vranjem zavijori mađarska zastava niko je neće ni primetiti.

Mada, Srbi ionako ništa ne primećuju, ili čak i kad primete, odu na yt da kukaju. Jer nemaju kuku i motiku u šupi. A i ako slučajno imaju, odavno su zaboravili šta se time može raditi osim kupiti seno i okapati kukuruz.

Ne da više ima nešto puno sena i kukuruza. Ili Srba. Mlađih od 70 godina. Samo kažem.

Ili šta znam. Možda nisam u pravu. Možda, samo možda su ovi izbori bili još samo jedno zamlaćivanje, i sprdačina, i glasovi se kupovali i preporadavali ko na pijaci. Možda su - ponavljam, možda - tamo neki platili po par iljada nekim malo garavijim Srbima da glasaju za njih, ali nisu stigli u isto vreme naučiti ih i  čitati, i ljudi se zeznuli. Pa sad imate Mađare u vlasti u Vranju. 

Možda, samo možda bi u nekoj iole normalnoj državi već samo to bio dovoljan razlog da se kompletni izbori ponište i možda, samo možda to ovde nije bitno jer su Srbi odavno prodali veru za večeru.

Pa dobro, ko radi taj i greši. Neće se ono pivo pred prodavnicom popiti ni komentari po yt ispisati sami. U Srbiji se uvek teško večera zarađivala, al nekako nikad teže, gorče i sramotnije nego danas.

Štaznam. 

Prestati i zašto (ne)

Da, naslov sam ukrala od Kesića.

Neću govoriti o zidovima koji me slušaju ovde na blogu, govoriću o forumu. Obzirom da pišem o stvarima koje me ljute, često ispadnem ljuta i beskompromisna. Ali to nije tačno. Ja nisam od oni pervertita koji uživaju u konfliktima, zapravo, stvarno se grozim konflikata ma koje vrste. Ali razumem zašto ljudi nekad mogu pomisliti da to nije tačno, i da mi je jedina namera da vređam i svađam se.

Današnja dešavanja na smrt su me izmorila, tako da sam otišla na yt i pustila Thief 4 walkthrough koji nisam igrala jer ne pripada Thief univerzumu i bla bla nije ni bitno. Poenta je da me je to opustilo - postiglo je cilj - odmakla sam se od toksične atmosfere i svadljivih ljudi i na par sati bila mirna. 

Ono što se pitam, jeste da li je to upravo ono što treba da radimo? Mislim, ne da sad svi sednemo da gledamo Let's play neku glupu igricu po netu, već da se izolujemo od otrova.

Na mene otrov loše utiče, u smislu da se od njega razbesnim, a bes mi je ko pogonsko gorivo. Jako sam loša osoba kad sam besna. Mislim, onda stvarno počinjem da vređam, da potpuno prestanem da se sećam koliko se gadim svađa, da koristim psovke itd. Međutim, to je sve jako kratkog daha,  i kad se okonča - a okonča se takoreći u trenu - sve što odmah potom osećam je ogroman umor. I želja da se izmaknem i ogradim.

S druge strane, jedno je, verujem, bit besan u ličnim otrovnim odnosima, a drugo kad se razbesniš zbog otrovnog društva. Imamo li uopšte moralno pravo da NE budemo besni na društvo danas? Verujem da je moralno diskutabilnije ako ostanemo flegmatični i reagujemo u smislu e baš me zabole. To, baš me zabole, je stoglava aždaja koja ponekad pojede cele narode.

Onda, šta? 

Ja sam asocijalna i introvert i ljudi me smaraju čak  i kad su najfiniji mogući. Zato toliko mnogo visim na netu, jer na mreži ljude možeš iskopčati iz života onako kako u rl prosto ne možeš. I moja slaba tolerancija spram toksičnih ljudi verovatno je produkt moje introvertnosti - jednim delom. Ali mislim da niko nema baš naročito visok prag na odvratne osobe. Ogavne osobe je jako lako prepoznati, i retko ko greši u tome - osim ako je i sam ogavan na isti način, u smislu vrana vrani oči ne vadi. Ljudi su me često pogrešno tumačili ko hladnu i svadljivu osobu, ali niko me nikad pri prvom kontaktu nije ocenio ogavnom. Kasnije bi shvatali da nisam ni hladna ni svadljiva, ali to je neka druga priča.


Elem, šta raditi s poganim ljudima? Psiholozi bi rekli: izbegavati, i ja se slažem da je to za mentalno zdravlje najbolje. Međutim, šta ako je pogana osoba autoritet? Šta ako je ne možeš prosto ukloniti iz svog života, blokirati je? I, što bi to uopšte radili, ako je njen uticaj poguban ne samo za vas lično, već i za sve ostale koji eventualno s njom dođu u kontakt?

Jako ne volim ljude bez osnovnog kućnog vaspitanja, arogantne, bezobrazne, podsmešljive, kojima je jedini cilj da čoveka izvrgnu ruglu. Takvi nikad ne žele da vode civilizovan razgovor i saslušaju tuđe argumente. Oni su, prosto, oštećeni, defektni, oni to ne umeju. Ali kako nije u pitanju invalid s dečijom paralizom u kolicima, niti neko ko se rodio mentalno deficitaran, nisam sklona da im njihov defekt otpišem. Iskreno, da ja nešto izjavim za dnevnik: sve bi ja to govnjivom motkom, pa pet dana u kupatilu na lebu i vodi. Možda bi se onda naučili pristojnosti i uzeli u pamet.

Ali, to me automatski svrstava među iste te toksične. Ili ne? 

Kako god. Ovo je bio rant izazvan ogavnim ljudima danas, i mada sam se od njih odmorila, sama me ideja o njima smorila ponovo. Ne znam kako vi na to gledate. Ne znam da li mislite da otrovne osobe treba pustiti da rade šta hoće i s ljudima se ponašaju kako žele, ili imate neke druge ideje. 

Samo da još jednom napomenem, jer je važno:  NIJE ih se moguće pristojnim i civilizovanim razgovorom naučiti da s vama postupaju isto.

I, najgora od te vrste je ona kojoj je dat ma koji, makar i najbeznačajniji, autoritet. Zamislite samo TO. 

Ako hoćete, naravno.

Misliti i cveće brati

A šta znam.

Možda su svi ti SJW, feminazi i extremni leftičari u pravu.  Volela bih samo da napomenem da nikad nisam napisala: liberali. Liberali su nešto drugo, pristojan svet, s mnogo dobrih ideja i ispravnom ideologijom. Ali danas kao da retko ko razume razliku, ponajmanje oni radikalni i s leva i s desna. Mnoge sam komentare, postove, rasprave, svađe i vređanja po netu čitala, i stvarno izgleda da liberali najgore prolaze u toj priči - niko ne shvata ni ko su oni, ni za šta se zalažu. Za desničare nisu dovoljno desno, za leftiste nisu dovoljno levo. 

Ne, ispraviću se. Prvi i osnovni problem i levice i desnice, jeste taj što oni ne razumeju sami sebe. Ubeđeni su, i jedni i drugi, da se zalažu za skroz legitimne ideje, nemajući pojma da u stvari propagiraji krajnji radikalizam i extremizam.  Nisi extremni desničar ako želiš da tvoja zemlja ne postane lopta za dobacivanje međ bogatima, da ima sopstvenu proizvodnju, da raspolaže suverenitetom koji će joj omogućiti da vlada sama sobom i u svom interesu. Extremni si desničar ako bi sutra da pobiješ sve Rvate i Muslimane. Nisi extremni leftista ako se zalažeš za mirnu koegzistenciju ljudi različite boje kože i sexualnog opredeljenja. Extreman si ako smatraš da je komunizam neka sjajna stvar. Ja, rođena u SFRJ, zemlji koja nikad nije bila komunistička u smislu ostalih komunističkih zemalja, nemam šta mnogo da tupim o tome, ali postoje (još uvek, pre nego ih obrišu, cenzurišu, preprave i zabrane) knjige istorije i dokumentarci koji jasno govore kako je taj komunizam u stvari izgledao. Znam da mnogi veruju kako su bili pod opresijom i u SFRJ, ali ti i takovi nikad nisu živeli pod Staljinom ili u Severnoj Koreji. Zato, ne serite.

Mada i dalje za sebe tvrdim da sam tradicionalna, mnogi, ako ne i svi liberali koje sam slušala govoriti, rekli bi mi da sam, zapravo, liberal. I ja skoro da ne bi imala argumenata da im se usprotivim. Već sam pre nekako pisala šta za mene znači "tradicionalno", i onaj ko je pročitao (onaj zid koji je pročitao, mislim) znaće da je tu malo, ako išta, pravog tradicionalizma bilo. Osim možda mojeg zastupanja smrtne kazne. Hm.  

Nikad nisam imala ljubavi spram desnice, kao prvo zato što je - barem ona desnica s kojom sam upoznata - čvrsto skopčana s religijom, a ja sam nevernik. Bilo koja ideologija koja propagira Crkvu za mene je nemoguća za poštovati. Nemam ništa protiv vernika, da se razumemo, osim u slučaju ako mi dolaze na kućna vrata i pokušavaju me spasti ognja božjeg, i osim u slučaju kad su čvrsto skopčani sa šovinizmom koji bi da pobije sve druge vere i nacije- ali, to je posao Crkve. U principu, nemam problem s vernicima, imam s Crkvom. Ali i o tome sam već pisala.

Nemam problem s levicom kad propagira ravnopravnost i poštovanje i slobodu govora. I ne-mržnju ma koga samo zato što je druge boje kože ili vere. Imam problem kad ista izmišlja nepostojeće probleme i propagira ideje koje su pogubne po društvo u celini, i, prvenstveno, mržnju spram muškaraca, ali to je posao extremnih leftičara, i o tome sam već pisala takođe.

Mnogo tih extremnih, zapravo svi, reći će mi da to nije tačno, ali neke njihove druge reči i postupci ih odaju. Za razliku od mnogih danas koji bojaju kosu u zeleno, šišaju se na ježa, nose očale i tetoviraju se sve do brade; ja SAM pročitala određene feminističke knjige, i čitala sam feminističke knjige i dok su ti i takovi još puzali okolo i nisu znali ni gde su šuplji. Razlika između nekadašnjih, ono što ja zovem "feminista prvog talasa" i ovih danas, ne znam već ni kojeg talasa, je kao nebo i zemlja. Poslušajte samo šta Ann Widdecombe, pionirka feminističkog pokreta, ima za reći o današnjim feministima:

I to je samo delić onoga što ona, Germaine Greer i druge feministkinje koje su zaista imale razlog da se bore i protiv čega da se bore, misle o ovim Starbaks-feministkinjama danas.


Niko ne može reći da E.Yong nije bila jedna od glasnogovornika feminizma, ali je toj temi pristupala racionalno, argumentovano i pisala je proklete knjige - nije se zadovoljavala posprdnim komentarima po društvenim mrežama ni mrčenjem fensi tvitova. Zato mi je, dok sam odrastala, bila filozof prvog reda, najmudrija osoba koju je moj 13-ogodišnji mozak umeo da prepozna. Naravno, danas više ne mislim da je izmislila toplu vodu, ali i dalje joj ni jedna trenutna Starbaks-feministkinja nije ni cipele da obriše. 

Bilo da pripadate desnici, odnosno levici, jednim uvek morate raspolagati, a to su pravovaljani argumenti, spremnost da se sasluša druga strana, da se diskutuje i dozvoljavanje mogućnosti da se na kraju ispostavi da u nečemu niste bili u pravu. Ne kažem u svemu, barem u nečemu. Ako obe strane jedna na drugu urlaju, ako prekidaju onog drugoga ne dozvoljavajući mu da dođe do reči, ako su se na "raspravi" našli samo i jedino da bi slepo, ko mulci, ponavljali svoje sveto trojstvo nemajući nikakvu nameru da obrate pažnju na bilo šta što druga strana iznese, kamoli da to do kraja saslušaju, uzmu u obzir, kamoli pokušaju da razumeju - onda niste ni desnica ni levica, onda ste samo extrem.

Kad god je čovek extreman u vezi ma čega, obično ima neke sasma lične razloge za to. Žestoko mrzeti bilo koga ili šta, nema veze s ideologijom koju tvrdite da zastupate - ima veze s vama lično. Zato su najbešnji srpski desničari oni iz propale RSK, naprimer, i zato su najbešnje feministkinje one koje, šta znam? Imaju neki skroz ličan razlog da zagovaraju apsolutnu žensku prevlast i nepodnošenje muškaraca? I nemojte mi reći kako nemaju. Kako to ne govore, niti tako postupaju. Pa na svakom protestu imate transparente: "smrt belom muškom patrijarhalizmu", "muškarci moraju da prepuste svoje privilegije ženama" itd. O njihovim postupcma neću ni da govorim. Pa jel nemate milion klipova po yt neki poremećenih, mentalno nestabilnih kako su napadale muškarce - slučajne prolaznike na ulici - koji su se nakašljali, da su ih sexualno ugrozili? Kašljem? Pa jel nemate onu čuvenu bolivijsku glumicu koja je optužila muškarca u restoranu da ju je "silovao" pogledom? Itd, itd. 

Lična frustracija, much?

Današnji feminizam, ma kojeg talasa bio (a ko to više uopšte i broji) jeste, klot  i prosto, mržnja spram muškaraca. Kad se razgrne svaka borba za diversity, za pet miliona rodova i gendera, u srži je mržnja spram muškaraca. I upravo je to ono što me nervira, i s čim se nikako ne mogu niti hoću složiti. Meni je žao što ste sve imale neka lična grozna iskustva s muškarcima, koje danas projektujete u svoju "ideologiju", ali imale su i druge žene pa nisu započele pokret kukom i motikom da se svi muškarci na svetu linčuju. Osim toga, na svetu itekako ima dobrih muškaraca. Nisam vam ja kriva što vi niste bili u stanju naći takvog. Odjebite.

I tako se opet vraćamo na liberalizam, ili bar umerenost. Umerenost, ne radikalizam, je ono što bi bilo zdravo videti u društvu. Extrem nikom ništa dobro nije doneo. Postoje situacije kad čovek mora extremno postupiti, ali nadam se da niko neće sad izjednačavati smrtnu kaznu za pedofila koji je silovao, mučio i pojeo dete (i to ne nužno tim redom) s extremnim feministkinjama. To nije  isto. Zabraniti Nacionalsocijalističku stranku onomad u Nemačkoj ili (kao što je trebalo) Socijalističku, Radikalnu itd u Srbiji posle 2000-e nije isto što i ludačko optuživanje muškarca na ulici koji se jebeno zakašljao. Jel me pratite?  I, da li bi čiste duše i srca to mogli nazvati - extremom? Smrtnu kaznu za pedofila kanibala? Zabranu Nazi stranke?

Ako bi, onda stvarno imate mnogo veći problem nego su ovi koje ja navodim, i molim vas potražite pomoć odmah. Ako vam uopšte ima pomoći.

Elem, da se vratimo fabuli radnje, a to je da bi umerenost u ideologiji i političkim ubeđenjima i uopšte stavovima koje čovek zastupa, trebao biti jedini način u zdravom društvu. Extremizam dovodi do bunta, do svađa, do sukoba, do pobuna, do ratova. Ali, kako se današnje društvo kreće - odnosno, onako kako je od korporacija uslovljen ko Pavlovljev ker da se kreće - možda rat i jeste ono što je krajnji cilj. Korporacijama. Jer nemojte biti blesavi, mislite da bilo koja svetska vlada ima ma kakvu kontrolu nad multinacionalnim korporacijama? I bejaše. 


A šta znam. Možda sam ja, usprkos mnogim gorkim prognozama koje sam imala a koje su danas život koji živimo, samo još jedan teoretičar zavere, glupača koja se udala umesto da gradi karijeru i koja ne mrzi muškarce samo zato što je nesvesna opresije koju oni nad njom vrše. Možda sam ja žrtva belog muškog patrijarhalizma a da to i ne primećujem. Možda sam zaluđenik i ovca, slepi poslušnik belih muškaraca koji su (mahom) ispisivali iskrivljene i lažne knjige istorije i biologije. Možda sam kreten koji ne razume zašto je potrebno pola rečnika proglasiti sexističkim, rasisitičkim i ičkim, i zabraniti bilo koje i kakvo preispitivanje bilo kojeg i čijeg ličnog stava.

Možda sam u osnovi svog bića jednorog ili zmaj, samo se još nisam osvestila dovoljno da to shvatim i prihvatim, i upravo otud depresija s kojom se borim.  

Uostalom, misliti i cveće brati, da. Bejaše.