Da, naslov sam ukrala od Kesića.
Neću govoriti o zidovima koji me slušaju ovde na blogu, govoriću o forumu. Obzirom da pišem o stvarima koje me ljute, često ispadnem ljuta i beskompromisna. Ali to nije tačno. Ja nisam od oni pervertita koji uživaju u konfliktima, zapravo, stvarno se grozim konflikata ma koje vrste. Ali razumem zašto ljudi nekad mogu pomisliti da to nije tačno, i da mi je jedina namera da vređam i svađam se.
Današnja dešavanja na smrt su me izmorila, tako da sam otišla na yt i pustila Thief 4 walkthrough koji nisam igrala jer ne pripada Thief univerzumu i bla bla nije ni bitno. Poenta je da me je to opustilo - postiglo je cilj - odmakla sam se od toksične atmosfere i svadljivih ljudi i na par sati bila mirna.
Ono što se pitam, jeste da li je to upravo ono što treba da radimo? Mislim, ne da sad svi sednemo da gledamo Let's play neku glupu igricu po netu, već da se izolujemo od otrova.
Na mene otrov loše utiče, u smislu da se od njega razbesnim, a bes mi je ko pogonsko gorivo. Jako sam loša osoba kad sam besna. Mislim, onda stvarno počinjem da vređam, da potpuno prestanem da se sećam koliko se gadim svađa, da koristim psovke itd. Međutim, to je sve jako kratkog daha, i kad se okonča - a okonča se takoreći u trenu - sve što odmah potom osećam je ogroman umor. I želja da se izmaknem i ogradim.
S druge strane, jedno je, verujem, bit besan u ličnim otrovnim odnosima, a drugo kad se razbesniš zbog otrovnog društva. Imamo li uopšte moralno pravo da NE budemo besni na društvo danas? Verujem da je moralno diskutabilnije ako ostanemo flegmatični i reagujemo u smislu e baš me zabole. To, baš me zabole, je stoglava aždaja koja ponekad pojede cele narode.
Onda, šta?
Ja sam asocijalna i introvert i ljudi me smaraju čak i kad su najfiniji mogući. Zato toliko mnogo visim na netu, jer na mreži ljude možeš iskopčati iz života onako kako u rl prosto ne možeš. I moja slaba tolerancija spram toksičnih ljudi verovatno je produkt moje introvertnosti - jednim delom. Ali mislim da niko nema baš naročito visok prag na odvratne osobe. Ogavne osobe je jako lako prepoznati, i retko ko greši u tome - osim ako je i sam ogavan na isti način, u smislu vrana vrani oči ne vadi. Ljudi su me često pogrešno tumačili ko hladnu i svadljivu osobu, ali niko me nikad pri prvom kontaktu nije ocenio ogavnom. Kasnije bi shvatali da nisam ni hladna ni svadljiva, ali to je neka druga priča.
Elem, šta raditi s poganim ljudima? Psiholozi bi rekli: izbegavati, i ja se slažem da je to za mentalno zdravlje najbolje. Međutim, šta ako je pogana osoba autoritet? Šta ako je ne možeš prosto ukloniti iz svog života, blokirati je? I, što bi to uopšte radili, ako je njen uticaj poguban ne samo za vas lično, već i za sve ostale koji eventualno s njom dođu u kontakt?
Jako ne volim ljude bez osnovnog kućnog vaspitanja, arogantne, bezobrazne, podsmešljive, kojima je jedini cilj da čoveka izvrgnu ruglu. Takvi nikad ne žele da vode civilizovan razgovor i saslušaju tuđe argumente. Oni su, prosto, oštećeni, defektni, oni to ne umeju. Ali kako nije u pitanju invalid s dečijom paralizom u kolicima, niti neko ko se rodio mentalno deficitaran, nisam sklona da im njihov defekt otpišem. Iskreno, da ja nešto izjavim za dnevnik: sve bi ja to govnjivom motkom, pa pet dana u kupatilu na lebu i vodi. Možda bi se onda naučili pristojnosti i uzeli u pamet.
Ali, to me automatski svrstava među iste te toksične. Ili ne?
Kako god. Ovo je bio rant izazvan ogavnim ljudima danas, i mada sam se od njih odmorila, sama me ideja o njima smorila ponovo. Ne znam kako vi na to gledate. Ne znam da li mislite da otrovne osobe treba pustiti da rade šta hoće i s ljudima se ponašaju kako žele, ili imate neke druge ideje.
Samo da još jednom napomenem, jer je važno: NIJE ih se moguće pristojnim i civilizovanim razgovorom naučiti da s vama postupaju isto.
I, najgora od te vrste je ona kojoj je dat ma koji, makar i najbeznačajniji, autoritet. Zamislite samo TO.
Ako hoćete, naravno.
Nema komentara:
Objavi komentar