Možda su svi ti SJW, feminazi i extremni leftičari u pravu. Volela bih samo da napomenem da nikad nisam napisala: liberali. Liberali su nešto drugo, pristojan svet, s mnogo dobrih ideja i ispravnom ideologijom. Ali danas kao da retko ko razume razliku, ponajmanje oni radikalni i s leva i s desna. Mnoge sam komentare, postove, rasprave, svađe i vređanja po netu čitala, i stvarno izgleda da liberali najgore prolaze u toj priči - niko ne shvata ni ko su oni, ni za šta se zalažu. Za desničare nisu dovoljno desno, za leftiste nisu dovoljno levo.
Ne, ispraviću se. Prvi i osnovni problem i levice i desnice, jeste taj što oni ne razumeju sami sebe. Ubeđeni su, i jedni i drugi, da se zalažu za skroz legitimne ideje, nemajući pojma da u stvari propagiraji krajnji radikalizam i extremizam. Nisi extremni desničar ako želiš da tvoja zemlja ne postane lopta za dobacivanje međ bogatima, da ima sopstvenu proizvodnju, da raspolaže suverenitetom koji će joj omogućiti da vlada sama sobom i u svom interesu. Extremni si desničar ako bi sutra da pobiješ sve Rvate i Muslimane. Nisi extremni leftista ako se zalažeš za mirnu koegzistenciju ljudi različite boje kože i sexualnog opredeljenja. Extreman si ako smatraš da je komunizam neka sjajna stvar. Ja, rođena u SFRJ, zemlji koja nikad nije bila komunistička u smislu ostalih komunističkih zemalja, nemam šta mnogo da tupim o tome, ali postoje (još uvek, pre nego ih obrišu, cenzurišu, preprave i zabrane) knjige istorije i dokumentarci koji jasno govore kako je taj komunizam u stvari izgledao. Znam da mnogi veruju kako su bili pod opresijom i u SFRJ, ali ti i takovi nikad nisu živeli pod Staljinom ili u Severnoj Koreji. Zato, ne serite.
Mada i dalje za sebe tvrdim da sam tradicionalna, mnogi, ako ne i svi liberali koje sam slušala govoriti, rekli bi mi da sam, zapravo, liberal. I ja skoro da ne bi imala argumenata da im se usprotivim. Već sam pre nekako pisala šta za mene znači "tradicionalno", i onaj ko je pročitao (onaj zid koji je pročitao, mislim) znaće da je tu malo, ako išta, pravog tradicionalizma bilo. Osim možda mojeg zastupanja smrtne kazne. Hm.
Nikad nisam imala ljubavi spram desnice, kao prvo zato što je - barem ona desnica s kojom sam upoznata - čvrsto skopčana s religijom, a ja sam nevernik. Bilo koja ideologija koja propagira Crkvu za mene je nemoguća za poštovati. Nemam ništa protiv vernika, da se razumemo, osim u slučaju ako mi dolaze na kućna vrata i pokušavaju me spasti ognja božjeg, i osim u slučaju kad su čvrsto skopčani sa šovinizmom koji bi da pobije sve druge vere i nacije- ali, to je posao Crkve. U principu, nemam problem s vernicima, imam s Crkvom. Ali i o tome sam već pisala.
Nemam problem s levicom kad propagira ravnopravnost i poštovanje i slobodu govora. I ne-mržnju ma koga samo zato što je druge boje kože ili vere. Imam problem kad ista izmišlja nepostojeće probleme i propagira ideje koje su pogubne po društvo u celini, i, prvenstveno, mržnju spram muškaraca, ali to je posao extremnih leftičara, i o tome sam već pisala takođe.
Mnogo tih extremnih, zapravo svi, reći će mi da to nije tačno, ali neke njihove druge reči i postupci ih odaju. Za razliku od mnogih danas koji bojaju kosu u zeleno, šišaju se na ježa, nose očale i tetoviraju se sve do brade; ja SAM pročitala određene feminističke knjige, i čitala sam feminističke knjige i dok su ti i takovi još puzali okolo i nisu znali ni gde su šuplji. Razlika između nekadašnjih, ono što ja zovem "feminista prvog talasa" i ovih danas, ne znam već ni kojeg talasa, je kao nebo i zemlja. Poslušajte samo šta Ann Widdecombe, pionirka feminističkog pokreta, ima za reći o današnjim feministima:
I to je samo delić onoga što ona, Germaine Greer i druge feministkinje koje su zaista imale razlog da se bore i protiv čega da se bore, misle o ovim Starbaks-feministkinjama danas.
Niko ne može reći da E.Yong nije bila jedna od glasnogovornika feminizma, ali je toj temi pristupala racionalno, argumentovano i pisala je proklete knjige - nije se zadovoljavala posprdnim komentarima po društvenim mrežama ni mrčenjem fensi tvitova. Zato mi je, dok sam odrastala, bila filozof prvog reda, najmudrija osoba koju je moj 13-ogodišnji mozak umeo da prepozna. Naravno, danas više ne mislim da je izmislila toplu vodu, ali i dalje joj ni jedna trenutna Starbaks-feministkinja nije ni cipele da obriše.
Bilo da pripadate desnici, odnosno levici, jednim uvek morate raspolagati, a to su pravovaljani argumenti, spremnost da se sasluša druga strana, da se diskutuje i dozvoljavanje mogućnosti da se na kraju ispostavi da u nečemu niste bili u pravu. Ne kažem u svemu, barem u nečemu. Ako obe strane jedna na drugu urlaju, ako prekidaju onog drugoga ne dozvoljavajući mu da dođe do reči, ako su se na "raspravi" našli samo i jedino da bi slepo, ko mulci, ponavljali svoje sveto trojstvo nemajući nikakvu nameru da obrate pažnju na bilo šta što druga strana iznese, kamoli da to do kraja saslušaju, uzmu u obzir, kamoli pokušaju da razumeju - onda niste ni desnica ni levica, onda ste samo extrem.
Kad god je čovek extreman u vezi ma čega, obično ima neke sasma lične razloge za to. Žestoko mrzeti bilo koga ili šta, nema veze s ideologijom koju tvrdite da zastupate - ima veze s vama lično. Zato su najbešnji srpski desničari oni iz propale RSK, naprimer, i zato su najbešnje feministkinje one koje, šta znam? Imaju neki skroz ličan razlog da zagovaraju apsolutnu žensku prevlast i nepodnošenje muškaraca? I nemojte mi reći kako nemaju. Kako to ne govore, niti tako postupaju. Pa na svakom protestu imate transparente: "smrt belom muškom patrijarhalizmu", "muškarci moraju da prepuste svoje privilegije ženama" itd. O njihovim postupcma neću ni da govorim. Pa jel nemate milion klipova po yt neki poremećenih, mentalno nestabilnih kako su napadale muškarce - slučajne prolaznike na ulici - koji su se nakašljali, da su ih sexualno ugrozili? Kašljem? Pa jel nemate onu čuvenu bolivijsku glumicu koja je optužila muškarca u restoranu da ju je "silovao" pogledom? Itd, itd.
Lična frustracija, much?
Današnji feminizam, ma kojeg talasa bio (a ko to više uopšte i broji) jeste, klot i prosto, mržnja spram muškaraca. Kad se razgrne svaka borba za diversity, za pet miliona rodova i gendera, u srži je mržnja spram muškaraca. I upravo je to ono što me nervira, i s čim se nikako ne mogu niti hoću složiti. Meni je žao što ste sve imale neka lična grozna iskustva s muškarcima, koje danas projektujete u svoju "ideologiju", ali imale su i druge žene pa nisu započele pokret kukom i motikom da se svi muškarci na svetu linčuju. Osim toga, na svetu itekako ima dobrih muškaraca. Nisam vam ja kriva što vi niste bili u stanju naći takvog. Odjebite.
I tako se opet vraćamo na liberalizam, ili bar umerenost. Umerenost, ne radikalizam, je ono što bi bilo zdravo videti u društvu. Extrem nikom ništa dobro nije doneo. Postoje situacije kad čovek mora extremno postupiti, ali nadam se da niko neće sad izjednačavati smrtnu kaznu za pedofila koji je silovao, mučio i pojeo dete (i to ne nužno tim redom) s extremnim feministkinjama. To nije isto. Zabraniti Nacionalsocijalističku stranku onomad u Nemačkoj ili (kao što je trebalo) Socijalističku, Radikalnu itd u Srbiji posle 2000-e nije isto što i ludačko optuživanje muškarca na ulici koji se jebeno zakašljao. Jel me pratite? I, da li bi čiste duše i srca to mogli nazvati - extremom? Smrtnu kaznu za pedofila kanibala? Zabranu Nazi stranke?
Ako bi, onda stvarno imate mnogo veći problem nego su ovi koje ja navodim, i molim vas potražite pomoć odmah. Ako vam uopšte ima pomoći.
Elem, da se vratimo fabuli radnje, a to je da bi umerenost u ideologiji i političkim ubeđenjima i uopšte stavovima koje čovek zastupa, trebao biti jedini način u zdravom društvu. Extremizam dovodi do bunta, do svađa, do sukoba, do pobuna, do ratova. Ali, kako se današnje društvo kreće - odnosno, onako kako je od korporacija uslovljen ko Pavlovljev ker da se kreće - možda rat i jeste ono što je krajnji cilj. Korporacijama. Jer nemojte biti blesavi, mislite da bilo koja svetska vlada ima ma kakvu kontrolu nad multinacionalnim korporacijama? I bejaše.
A šta znam. Možda sam ja, usprkos mnogim gorkim prognozama koje sam imala a koje su danas život koji živimo, samo još jedan teoretičar zavere, glupača koja se udala umesto da gradi karijeru i koja ne mrzi muškarce samo zato što je nesvesna opresije koju oni nad njom vrše. Možda sam ja žrtva belog muškog patrijarhalizma a da to i ne primećujem. Možda sam zaluđenik i ovca, slepi poslušnik belih muškaraca koji su (mahom) ispisivali iskrivljene i lažne knjige istorije i biologije. Možda sam kreten koji ne razume zašto je potrebno pola rečnika proglasiti sexističkim, rasisitičkim i ičkim, i zabraniti bilo koje i kakvo preispitivanje bilo kojeg i čijeg ličnog stava.
Možda sam u osnovi svog bića jednorog ili zmaj, samo se još nisam osvestila dovoljno da to shvatim i prihvatim, i upravo otud depresija s kojom se borim.
Uostalom, misliti i cveće brati, da. Bejaše.
Nema komentara:
Objavi komentar