Pre nekako sam (opet) naletela na izjavu koja je izjednačavala inteligenciju i pamet.
Niko se tu neće naći iznenađen, jer masa ljudi uopšte ne vidi da u te dve stvari ima ikakve razlike. Ljudi po difoltu izjednačavaju inteligenciju, intelektualne sposobnosti, i pamet, zdrav razum. Ja ne.
Može zvučati paradoxalno, ali jedna od najglupljih osoba koju sam u životu srela, bio je vanredno inteligentan momak. Bio je dečko koji nas je ostavljao bez daha intelektualnim vratolomijama za koje je bio sposoban, i u isto je vreme bio momak u smislu: ne puštaj ga, molim te, na ulicu - zgaziće ga nešto.
Da odmah objasnim da momak nije "patio" ni od čega što se inače u tu priču ubraja: nije bio emocionalno slep ili naivan na način na koji su to autistični ljudi. Nije bio deficitiran po pitanju socijalnih veština. Imao je krug prijatelja, bio je opšteomiljen u razredu, podjednako je lako (ili teško) sticao nove prijatelje kao i svi mi ostali smrtnici. Bio je u toku sa muzikom, odećom i filmovima u trendu itd.
Moja (tada) najblja drugarica i ja, često smo govorile kako mu ne gine da se žestoko opeče kad odraste i kad ga se dočepa neka gold digger-ka. Imao je sve preduslove za sjajnu karijeru (ubrzo posle završenog prvog razreda gimnazije dobio je stipendiju da nastavi školovanje u USA) i bio specijalno nadaren u poljima koja inače garantuju dobre poslove i velike pare: nauka, računari itd. Lako smo mogle da ga zamislimo kako dopada kandži kakve gadure koja će ga maximalno iskoristiti, napraviti budalom i pri tom od njegovih para plaćati Rolexe tamo nekim "učiteljima skijanja/golfa/tenisa", odnosno žigolima.
Postoje muškarci koje takve žene prepoznaju za ono što jesu posle mesec dana. Postoje muškarci koje ih prepoznaju na prvi pogled. Bilo nam je jasno da će i našem školskom jednom - ukoliko se u takvoj situaciji nađe, a što smo verovale da je neizbežno - jednom doći iz dupeta u glavu (ponavljam, momak nije bio ni autističan nit patio od bilo kojeg drugog deficita koji bi ga učinili pogodnim za celoživotno iskorištavanje), ali i da će to biti tamo negde posle deset godina. Isto nam je tako bilo jasno da će u životu posuditi mnoge pare koje mu nikad neće biti vraćene i smatrati za prijatne i iskrene ljude koji će mu se istovremeno smejati iza leđa.
Kako se nije činilo (još jednom) da postoje ikakvi fiziološki uzroci za bilo šta od toga, ostalo je pitanje koji postoje.
Danas mislim da se radilo o zaštićenosti u kojoj je odrastao. Roditelji su mu bili visoki intelektualci, univerzitetski profesori, kretali su se samo među ljudima sličnim sebi i živeli u nekoj vrsti socijalne distance, poput kakve vrste aristokratije onomad, koja uživa u svim prednostima svojeg obrazovanja, lepih umetnosti, dobrih knjiga i dobrih razgovora s ljudima nalik sebi - dok u isto vreme nema ni pojma kako živi neki tamo običan paor.
Naš školski je bio kao sretno prase, u smislu da je odrastao u okruženju koje ga prosto nije pripremilo za postojanje životnih gadosti: nekulture, ignorancije i kvarnih ljudi. To nije značilo da je on bio umno nesposoban da pojmi da takve stvari egzistiraju: to je samo značilo da ih nikad nije uživo sreo niti umeo s njima da se nosi.
Ako ništa, bar dok se prvi put žestoko ne opeče.
Naravno da postoji razlika između inteligencije i (životne) pameti. I vi sami ste sigurno bar jednom sreli izuzetno inteligentne ljude koji su u privatnom životu (ili životu uopšte) bili kao telad, dobri i naivni. Možda su u glavi mogli da vade deseto korenje iz čega hoćete, ali ih je na ulici bio u stanju preveslati svaki slatkorečivi gad. Sigurna sam da profesionalci imaju neke fensi nazive za te stvari, ne mislim da to zovu glupošću, ali svakako ne zovu ni pameću i svakako se slažu da inteligencija, intelektualne sposobnosti, ne moraju ili čak i nemaju veze s istima.
I dalje mislim da je kod mojeg školskog odgovor bio odrastanje u određenim okolnostima, ali ne tvrdim da je to univerzalni odgovor. Ima i visoko inteligentnih a svim mastima premazanih ljudi takođe, ali ne pričam sad o njima. Koji su razlozi da inteligentna deca prolaze loše kad se puste u rl? Može li se to sprečiti i treba li uopšte. Sigurna sam da bi pametni a dobronamerni ljudi mogli promeniti svet, ali nisam sigurna da bi im svet to dozvolio. Nisam sigurna da svet funkcioniše na taj način.
Nekako ispada da se glupost i pokvarenjaštvo po difoltu izbore za vladarsku stolicu nad inteligentnijima i boljima, i pitam se govori li to više o gluposti i pokvarenjaštvu ili o društvu u celini. Možda su inteligentni ljudi incident a ne pravilo, i možda masa upravo voli da ju vode skotovi, jer ni sama nije mnogo pametna a ni moralna. U smislu svaki narod vlast kakvu zaslužuje i tako dalje.
Ili svaka masa društvene norme i vrednosti kakve zaslužuje. Što će reći da smo, kao vrsta, zapravo gomila ignoranata, pokvarenjaka i nepismenih budala. I kao takvi ćemo i proći.
Nema komentara:
Objavi komentar