Prednost pisanja bloga koji niko ne čita i na jeziku koji Veliki Brat ne razume (da, tu ubrajam i Stranku), jeste što raspolažete licencom otvorenog, politički nekorektnog i u mnogo čemu diskutabilnog a javnog govora.
Vrlo je malo mesta i prilika danas na kojima vam je to moguće. Facebook će vas banovati, YT vam obrisati komentare... Ali ovo je ovde moja kutija (od) cipela na koju se popnem kad poželim i vičem šta mi volja.
Nprimer, pre par meseci sam pisala o svojem iskustvu tokom rada u Hrvatskoj. Pa sam onda pisala o tome zašto smatram da su Američani najveće zlo trenutno na planeti. Pa onda kako sam i zašto izgubila poštovanje (totalno) spram Švedske. Pisala sam o extremnim leftistima. Itd, itd.
Naravno, ne tvrdim da sam kakav novi Če, nit mi je namera započinjati krstaške ratove. Još manje mislim da radim nešto specijalno vredno po ljudski rod u celini, niti da se izlažem bilo kakvim opasnostima. Ima - da, još uvek, čak i danas - hrabrih ljudi koji će svoju kutiju (od) cipela izneti na glavni graski trg i s nje vikati najglasnije moguće, rizikujući karijeru, ugled, slobodu a negde čak i život. To su ljudi koji zaslužuju poštovanje i podršku (ako imate iole mozga), ne ja koja ovde pričam zidovima. Ja sam potpuno svesna da pričam zidovima. I to nije naravoučenije. Šta jeste?
Naravoučenije je ispričano odavno, u dve bajke. Jedna je Carevo novo odelo - što verujem da nema potrebe detaljnije elaborirati.
Druga je još i bitnija za ono što pokušavam objasniti, a radi se o onom brici koji je iskopao rupu u planini i u nju izgovorio zabranjene reči.
Naravoučenije je da postoje stvari koje čovek mora izgovoriti pa makar i u rupu u planini. Ili zidovima. Jer je teret prisilnog ćutanja naprosto - pretežak.
Mislim, čak i ovca ponekad probleji.
Nema komentara:
Objavi komentar