Najgore

"Najvažnije stvari je najteže reći. To su stvari kojih se stidimo jer ih reči umanjuju – kad ih izgovorimo, stvari koje su se činile neograničenim dok su bile u našoj glavi stisnu se na običnu, životnu veličinu. Ali ima tu još nešto, zar ne?


Najvažnije stvari su preblizu mestu gde je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s mukom otkrijemo neku tajnu, a da nas ljudi čudno gledaju ne shvatajući šta smo uopšte rekli ni zašto smo mislili da je to toliko važno da bismo bili na ivici suza dok smo govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zaključana ne zato što nije ispričana, nego zato što je niko nije razumeo."


Četiri godišnja doba
Stephen King

Mi smo govna

Mislim da komotno mogu reći da sam od života, računajući ukupno, sigurno nekih 2 godine potrošila u 24-očasovnom kajanju. 
Krivila sam se zbog svega: od tog što sam se razvela (mada mi je brak bio očajan, i nije bilo nikakve druge opcije osim da se razvedem), zbog loših odnosa s roditeljima (mada oni nikad za veka nisu bili dobri, mnogo pre nego sam zapala svojih problema), zbog tog što je moja bivša firma zatvorena a ja ostala bez posla (mada je Upravni odbor sam doveo do istoga, svojim nepromišljenim poslovnim potezima) pa sve do takvih stvari kao što je bio rat u mojoj 14-oj - na koji, složićete se - apsolutno nisam imala nikakvog uticaja.

Hoću reći da mogu na prste jedne ruke izbrojati sve one stvari zbog kojih se krivila nisam.

Krivica, osećaj iste, u svojoj osnovi nije loša. Morate bit posebna vrsta manijaka a da se nikad ne osetite krivi ni zbog čega u svom životu. Zdravo je i prirodno shvatiti da ste nešto usrali onda kad userete nešto.  To se zove preuzimanje odgovornosti. Odrastanje.

Međutim, samokritika (jer je, u mojem slučaju, to sinonim za krivicu) ko i svaka batina, ima svoj drugi kraj. I taj vam se obično obije o glavu.

Krivica, pa čak i samokritika, mogu vas odvesti na zlosrećni put izgovora. Pogotovo i upravo usled onih stvari zbog kojih se osećate najviše krivi, paradoksalno. Jer, čak ni tokom najcrnjih njegovih časova, čovekov ego preostaje, a uloga ega jest da vas štiti, da vašu svest štiti od poraznih istina podsvesti. Učili su me da je ego poput strogog oca, ali zaštitničkog, i ma koliko vam realno nevolja pravio, on vas u isto vreme štiti. Ima sranja u vašem životu za koja ste direktno odgovorni i ima nas koji bi, postavši jednom svesni tog fakta, apsolutno ga razumevajući; sutra otišli i obesili se o prvo drvo.  Zato su izgovori zgodni, jer vam omogućavaju da odgovornost svalite na druge ljude, na okolnosti, na društvo i život sam. Mnogo ćete lepše provesti svoj vek ukoliko sva govna koja ste ikad izasrali pripisujete svemu ostalom do sebi lično. Ali, to nije dobar put. Ne kažem da je nemoralan i nečastan, i to ne samo zato što ne volim govoriti o moralu i časti nit verujem u te fenomene onako kako se većma predstavljaju. To prosto nije dobar put - za vas. Čovek koji nikad ni za šta nije kriv ima mnogo veće probleme od vaše male depresijice. Ako ništa, mnogo je opasniji po okolinu. U najgorem slučaju, ako razonujete tako, zagadićete svakog ko s vama dođe u kontakt i potencijalno ga uništiti. U najboljem, nikada nećete preuzeti odgovornost i nikada odrasti. 

S druge strane, čak i kad ste svesni da ste usrali, taj vas put osvešćivanja i samospoznaje lako može odvesti do onog drveta. Jer u tom receptu nigde tačno ne piše koliko dugo supa treba da se krčka. Postoji mogućnost da je prekuvate, i da lonac eksplodira. Postati svesni da ste počinili grešku, da ste nekog povredili, da ste u životu doneli neke loše odluke, jeste jedno. Opstajavati na tome neprestano, sasvim je nešto drugo. 

Pre par godina gledala sam dokumentarac o liku koji je potrošio najbolje svoje godine bivajuću uber beli supremacista. Učinio je sve po KKK priručniku: premlaćivao je, palio, neprestano dopadao zatvora, istetovirao celo lice nacističkim simbolima. U nekom trenutku, ne sećam se više zašto, odjednom je shvatio da u tome kako misli i postupa nema mnogo smisla. Pa je uzeo da čita, da se informiše, da izađe iz martinki i stavi se u tuđe čizme. Počela je da ga muči savest zbog crne dece koju je mlatio, zbog paljevina i siledžijstva, zbog propalog života koji je najvećma proveo po zatvorima. Iz korena je promenio kompletan svoj način razmišljanja: odbacio sva svoja dotadašnja uverenja, potrošio silne pare da laserski poskida sve one grdobe s lica, oženio se i našao posao, postao otac. Danas vodi jedan potpuno prosečan, ajde recimo normalan (mada mrzim tu reč, normalan) život. I, po sopstvenom priznanju, po prvi put u istome se najzad dobro oseća.

To je primer zdrave krivice i kako ona funkcioniše. Postanete je svesni, priznate da ste vi jedini odgovorni urednik i editor, i nakon toga preduzmete korake da stvari popravite koliko god da vam je u moći. Naravno, ožiljci zauvek ostaju, isto ko gorenavedenom posle njegovih laserski uklonjenih tetovaža. Ali najbitnija misija je obavljena: vi se danas mnogo bolje osećate. 

Stavili ste tačku na svoje kajanje. Ona vas više ne muči, ne izaziva vam plač i nesanicu, ne posmatrate više sebe kao najgoru osobu koja je ikad živela i koja jedva da zaslužuje i ono malo drveta da se o njeg besi. 

Čini se logično, racionalno i jednostavno, ali u stvari uopšte nije tako. Ja mislim da je bivši neo naci učinio ogromnu stvar za koju su sposobni samo retki i probrani, i kojih je tek šačica u ovoj dolini suza. Iskreno, malo me zanimaju stvari koje je radio i mislio, jer nije u tome poenta.  Pravi je značaj u tome kako se on sa svojim osećajem krivice izborio, i kako je iz tog okršaja izašao kao pobednik, ovenčan mirom. Sve ostalo (posao, žena, deca, sretan život) tek su prirodne nuspojave njegove pobede a koja je bila racionalni pristup kajanju i samokritici. 

Mislite da je to lako? Razmislite bolje.

Ja, naravno, nisam još na tom cilju, ako ga ikada i dosegnem. Učinila sam pačije korake, i čestitam sebi na svakom (moram, jer niko drugi neće, a u ovoj situaciji morate čestitati sebi na svakom napretku, ma koliko trivijalan i neznatan bio. Jer, verujte, nije. Ja u svaki pomak ulažem znoja i krvi i do juče nezamislive količine hrabrosti, i ne obazirem se hoće li mi neko verovati da je to baš tako, ili ne. Ja znam da je tako). 

Kvaka 22 jeste što čak i da se sa svojom krivicom konstruktivno izborite, posledice nekih sranja koja ste počinili nikad nećete moći poništiti. Ne zapravo. U najboljem slučaju, ublažićete ih i donekle modifikovati. Najplastičnije moguće: niko vam tu ne garantuje uspeh, i u biti uspeti nikada i nećete. E sad, prvo što bi ste se zapitali, jeste a što da se uopšte time bakćem, onda, i čak i ako se bakćem, kako ću se naopako iz toga jednog dana iščupati i (pre)živeti? Kako da ne odem pod ono drvo? 

Kako? Ja to ne znam. Ja nemam instant rešenja jer da ih imam sad ne bih sedela ovde ranom zorom, uz prvu jutarnju kafu i cigar(e), i mrčila koješta. Da imam instant rešenja ne bih ni bila u situaciji u kojoj jesam. Mada, ako ćete iskreno, ne verujem da instant rešenja uopšte postoje. I čak i da se pravimo da postoje, zbogradi teme, to nije način koji vam je moguć. Ako hoćete instant rešenja obratite se svom egu, i ič se ne sekirajte - on će vam ih naći. I to je u redu, ako imate dovoljno jak stomak. Ako ga imate, vaš će vam ego omogućiti da proživite ostatak svojih dana oprani od sranja za koja su, naravno, krivi svi drugi osim vas. Ne vi. Nikad vi. Eto vam rešenja. Sviđa vam se?

Ako je odgovor potvrdan, vi nemate šta da tražite više ovde. Izlečeni ste i želim vam sve najbolje. To što ja ne bih mogla biti u vašoj koži i straćiti ostatak svog života ko mizerno, gorko, zajedljivo i slepo biće u zavadi s celim svetom; to je samo moj problem. Ako vas radi, ako je vama ok -  putuj igumane i ne misli na manastir. 

Drugog odgovora nemam, osim da vas čeka dug put na kojem bi trebali izdržati. Za načine morate sami da vidite. Jer, u tome je lepota: vi sve ovde morate sami. Najbliži vaši čak i puni najtrpeljivijeg razumevanja i najiskrenije želje da vam pomognu - podrazumevajući da je ta želja konstruktivna i plodonosna - biće vam oslonac, i te kakav, naravno. Ali, niko ne može hodati vašim putem do li vas. To morate sami. 

Dovoljno da se većina poplaši i odustane. I to je ok takođe. Teško je pomisliti da sve kolateralne štete prihvatanja sopstvenih sranja - svest koliko ste i kakvo govno bili, fakt da ste nekome učinili veliku nepravdu i unesrećili ga i možda mu napravili celovekovne probleme, priznanje da ste napravili do zla boga pogrešne izbore u životu koji su vam isti maltene upropastili, stid i sram, osećaj da ste najgore biće koje je ikada hodalo ovom dolinom suza - teško je i pomisliti kako se sa svim tim morate sami nositi i kako ne postoje brza rešenja nit prečica. Kamoli tom stazom hodati. 

I to je ok. Ja vas razumem. Verovatno jedino pametno (ako je pametno uopšte) što vam mogu reći, jeste da vam ponovim onu kako Japanci svoju polomljenu grnčariju iznova spajaju zlatnim žicama. 

Zato što su ožiljci neprocenjiva stvar koja pokazuje da ste u ratu bili, rat vodili, i pobedu odneli. 

I niste govno. Ne više.

Kurva

"Jednom mi je jedan od mojih muževa rekao, sve su žene kurve, ti se ovih dana samo dobro kontroliraš. 
 
Čisto medicinski gledano, kad je žena kurva? Žena je kurva kad dobije prvu menstruaciju, dok je ne dobije, ona je samo buduća kurva? Nije istina, žena je kurva i kad viče, ne, ne, ne, dok joj tata uvaljuje velikoga pišonju u petogodišnju pipicu. 

Kurva je i u četrnaestoj kad iz kuće izađe u minici, tajicama, dekoltiranoj majici… Sama je kriva ako je netko dograbi u parku u pet popodne i siluje.

Žena je kurva kad kćeri od četrnaest godina ne kaže da su sve curice u minici, tajicama i dekoltiranoj majici kurve.

Žena je kurva kad uvečer sama uđe u bar, kad u dva popodne sama uđe u restoran, kad ujutro sama uđe u kafić. Da nije kurva, ne bi ulazila u muške prostore bez pratnje, njeno samo tijelo jasna je poruka, meni treba kurac.

Žena je kurva napaljuša kad odbije muškarca koji sjedne pokraj nje pa joj kaže, ja imam ono što tebi treba.
Žena je kurva kad ne da pičke ocu svoje najbolje prijateljice. Žena je kurva kad je za sise zgrabi djed njene najbolje prijateljice. 

Žena je kurva kad ne želi raditi prekovremeno sa šefom u njegovoj kancelariji, ona na stolu, on među njenim nogama.

Žena je kurva kad ostavi muža zbog drugog muškarca. Žena je kurva kad ostavi muža zbog sebe same.

Žena je kurva kad odlazi frizeru jednom tjedno, kad joj je kosa sijeda, kad odbije kuhati svakodnevno, kad ne vozi djecu u vrtić, kad ne ostane na bolovanju zbog dječjih kozica, kad ne želi peglati sama nego za to unajmljuje kurvu.

Kad je bolesna, žena je bolesna kurva, kad je on bolestan, žena je kurva koja kuha prevruć čaj, preslabu kavu, odvratnu juhu, donosi mlako pivo, uvaljuje toplomjer, traži od njega da se okupa iako je bolestan.

Žena je kurva kad joj zbog raka odrežu sisu. Kurvetina je svaka žena bez sise koja traži lovu za silikonsku sisu. 

Žena je kurva kad ne da rastavu bez frke, žena je kurva kad želi rastavu, žena je kurva kad dio svoje plaće potroši na torbicu, čizme i kaput iako već ima torbicu, čizme i kaput.
Žena je kurva kad ne nosi smeće, kad odbije brinuti se o njegovim roditeljima, kad pročita u njegovu mobitelu poruku koju mu je poslala kurva. Samo kurve prčkaju po tuđem mobitelu.

Žena je kurva kad poludi jer on diže kredite da bi se mogao kladiti, a ona to zadnja dozna.
Žena je kurva kad telefonom razgovara sa svojom majkom kurvom. Žena je kurva kad telefonom razgovara.
Žena je kurva kad se njemu ne diže. Žena je kurva kad želi biti sama, a ima njega i s njim djecu.

Žena je kurva kad na njegovom pogrebu glasno plače, žena je kurva kad na njegovom pogrebu tiho plače, žena je kurva kad na njegovom pogrebu ne plače, on je umro zato što mu je žena kurva.

Žena je kurva ako joj je mala plaća, samo kurvetine dobro zarađuju. Sve su pjevačice kurve, i glumice, i TV voditeljice, i novinarke, i političarke, i spisateljice. Da nisu kurve, ne bi se za njih znalo. Ako se žena bavi sportom, kurva je kad ne sruši svjetski rekord. Kad žena sruši svjetski rekord, kurva je željna slave i slikanja. 

Žena je kurva kad je on ostavi zbog mlađe kurve, žena je kurva kad ostavljena nađe nekog mlađeg, kad nađe nekog starijeg, kad nađe nekog svojih godina, kad nikoga ne nađe.

Žena je kurva ako je liječnica, a htjela bi biti šefica odjela. Žena je kurva kad je novinarka, a htjela bi biti urednica.
Žena je kurva kad rodi žensko dijete koje je tek rođena kurva.
Žena je kurva kad je mama, a više ne želi biti mama. Žena je kurva kad nije mama i ne želi biti mama. Žena je kurva kad je mama pa opet hoće biti mama. Žena je kurva kad je mama a htjela bi otići u kino, kazalište, na kavu. Najveće kurve ne mogu roditi čak ni kurvu. 

Žena je kurva ako na televiziji radije gleda film nego nogomet, žena je kurva kad govori dok Hrvatska na terenu gubi, žena je kurva kad se ne veseli, a mi smo dali gol, žena je kurva kad se smije, a mi nismo dali gol.

Žena je kurva kad mu ne kaže da mora popiti antibiotik, žena je kurva kad mu kaže da previše pije, da ona nije kurva, on ne bi pio.

Žena je kurva kad djeca u školi imaju jedinice i neopravdane satove, žena je kurva kad ne ode na roditeljski sastanak na koji ih je pozvala kurva. Žena je kurva ako se za njega ne dotjeruje, žena koja se dotjeruje nafrakana je kurva. Žene se slikaju gole jer su kurve, žene koje se ne slikaju gole ružne su kurve.
Žena je kurva ako pije pelinkovac s limunom i ledom, žena je kurva ako pije vino, pivo, viski, rakiju. Žena koja nikad ne pije alkohol kurva je koja se preserava.

Sve one iza kase u marketima lijene su kurve, tete u vrtiću lijene su kurve, one u bankama lijene su kurve, medicinske sestre lijeno vade krv iz žile, stara majka već mjesecima umire, nikako da umre, živimo u svijetu kojim vladaju lijene kurve. 

Žena je kurva ako ne osjeti da je on umoran nakon posla, žena je kurva kad je umorna nakon posla, žena je kurva kad ne da pičke, prava je kurvetina kad je nudi. Žena je kurva kad ju muškarac uhvati za guzicu, u autobusu, vlaku, na poslu, u tramvaju, na plesu. Samo kurve svijetom hodaju noseći guzicu.

Žena je kurva kad je stara. Svaka je žena stara kurva kad navrši tridesetu. Uvijek treba naglasiti, sve su žene kurve.
Autorica ovoga teksta kurva je nad kurvama, samo takvoj kurvi može pasti na pamet pisati o tome kad je žena kurva. U Hrvatskoj barem jedna kurva mjesečno plati životom zato što je kurva. Kad žena prestaje biti kurva? Kad umre? Kad žena umre ne prestaje biti kurva, ona postaje mrtva kurva."

Vedrana Rudan, hrvatski pisac 

Da li

Imate li granicu? Tačku vrenja? 
Ponekad mislim da sam sva od granica. Postojalo je vreme kad tome nisam znala uzrok (ili sam ga ignorisala). Postojalo je vreme kad sam (mislila) da znam tačno šta mi treba ne bi li se izvukla iz tog života omeđenog granicama. Postojalo je vreme kad sam bila veoma blesava.
Mada u ovoj nesretnoj zemlji čak i veverice znaju da depresivni ljudi prosto glume ludilo, izvode besne gliste, i da im je samo potrebno da se "trgnu", "misle pozitivno" i "pokrenu se" - jer, bogovi, to je samo izvoljevanje; ja odavno nisam veverica. Mislim da sam najveća veverica u životu bila DOK sam verovala u gore navedenu mantru. Kajem se zbog možda pet ili četiri stvari u životu, ali se ne kajem jer sam prestala biti veverica. Ima već godina i godina kako sam se prestala klanjati Velikom Ocu Veverica, i usvojila rezon koji je kontrasplita žalosno velikoj većini te pastve. 

Imate ono što se zove temperamentni/emotivni ljudi, a što sam, stareći, počela sve manje da poštujem. Može bit kako sam ceo vek sretala samo pogrešnu vrstu "temperamentnih/emotivnih", ali usuđujem se govoriti jedino iz svog iskustva. Takovi su često skopčani sa iracionalnim odlukama i postupcima od kojih uglavnom trpe ostali. Ne volim hirovite, mećava-ljude, za koje nikada ne znate kad će planuti ni šta će im izazvati gnev ili uvredu. Takvi daju otkaze prvi put kad ih šef iznervira, odu pa potroše celu platu u kafani ili na odeću, šećer im skače zbog toga kako sedite, hodate i/ili dišete, i čak i da imate dovoljno mentalne snage da ceo vek hodate po jajima oko njih, oni prosto nikad neće bit zadovoljni i s njima nikakve sigurnosti nema, ni emotivne ni - što mi je podjednako ako ne i više bitno - elementarne. 
Na stranu sad to. Govorim o faktu kako se smatra da su upravo ti i takoji koji imaju granice. Što nije tačno.

Svi ih imamo. I najinertniji imaju svoje tačke pucanja. I potpuno zdravi imaju crne dane, nevoljne dane, dane kad im se ništa ne mili i kad su osetljivi na svaku sitnicu. Što bi reko, svaki pas ima svoj dan. 

To ne mora biti izazvano čak ni realnošću, upravo ko ni depresija. Naravno, mnogo je veća izvesnost da će vas zadesiti ta muka ukoliko imate realne probleme, ali to nije uslov ničemu. Preduslov za depresiju nije realnost, već nerešeni problemi koje vučete godinama, možda i ceo svoj vek. Ja bih radije da živim stresno, i da su mi moje granice uzrokovane prostim povremenim pucanjem usled utroška previše energije, nego da sam depresivna, ali niko me tu ništa nije pitao. Ono o čemu govorim, jeste da svako ima žute minute, jedino što je nekima lakše. Oni nisu bolesni, ne zaista. Njihove su žute minute lako rešive, i uglavnom nestaju same od sebe čim čovek preduzme osnovne mere samozaštite - odmor, konkretno iznošenje razloga svog stanja onima koji treba da ih čuju, ma i da odu i kupe one cipele što već nedeljama merkaju u izlogu - da, čak i TO pomaže. 

Osnovni moj razlog usled kojeg sam godinama odbijala prestati bit veverica, jeste taj što sam verovala u veveričju mantru. I ja sam verovala da prosto izvodim besne gliste, da mi treba (samo) da počnem pozitivno da razmišljam, da moram prestati da izvoljevam. Nisam odgojena da bih depresiju smatrala bilo kakvom bolešću. Za mene je to bilo prenemaganje, i bilo me je stid navoditi sopstveno prenemaganje kao uzrok svoje tačke pucanja. 

Onda sam, posle mnogo veveričjih godina, pročitala nešto što je moj rezon okrenulo tumbe. Pročitala sam čoveka koji je rekao: da li biste osobi koja leži u krevetu slomljene noge ikad rekli: ma daj prestani da se prenemažeš. Misli pozitivno. Ne izvodi više besne gliste i uzmi da  radiš nešto. Ustani iz jebenog kreveta i optrči oko bloka. 

Da li biste to rekli čoveku u gipsu? Mislite li da bi vaše reči bile dovoljne da ga trgnu, da on shvati kako se, eto, prosto prenemaže i izvoljeva, kako je njegova slomljena noga samo u njegovoj glavi, i kako bi kost zarasla momentalno čim bi ustao i optrčao zgradu?

Naravno da ne, reći ćete mi, jer je slomljen čovek bolestan. E, pa znate šta.

I depresija je bolest. 

Veverice.

U ovoj nesretnoj zemlji seljaka svakako se ne uzima ko bolest, ali to što se u nesretnoj zemlji seljaka uzima ili ne uzima, ima već godina odkako me baš zabole neka stvar.

Mi imamo svoje granice i tačke pucanja i crne dane i žute minute i dešavaju se češće nego drugima, pa i da su im obe noge lomljene. Pa i da su im realni razlozi usled kojih su - umesto produktivnog stresa - završili s depresijom, svedeni na minimum ili u najvećem broju eliminisani. Ako ništa, depresija vas nauči da cenite malo. Da cenite svaki dan, nedelju tokom koje ste bili u stanju ustat iz kreveta, obaviti svoje obaveze, izaći među ljude i sve to preživeti. Pa i ako mi se desi da ponekad imam svoj "cheat dan", da umesto komada mesa spremljenog na maslinovom pojedem parče pice - ne uzrujavam se oko toga. Nije naročito mudro konstantno i u svakom trenu živeti po JUS-u i samo kako je najzdravije moguće. 

Čovek bi, ko i jelo, trebao bit raznovrsan. 

Ili, da li bi?


 

Lista

Pre neki dan sam počela da pravim listu.
Kao Jarac:) imam sklonost ka redu. Ja sam uvek pravila neke liste. Prvo samo u svojoj glavi, a kasnije, kad bi činjenica postalo previše, na papiru. 
Velikodušno preporučujem pravljenje liste.
Koja su pravila, pitaćete? I, zašto bih to uopšte radio?

Radiš to zato što je život konfuzan, a misli još gore, i overthinking po defaultu loše završi. Verujte, znam. Stvari su pregledne tek kad ih postaviš crno na belo. Tako im se uvek možeš vratiti, pročitati ih ponovo, nešto dodati a nešto precrtati. Razumete. Lista je način da svoje misliš logički poslažeš.

Pravila su vrlo prosta naoko, ali većina ljudi ima problem s njima. Jednostavne stvari često samo jednostavno izgledaju. Jer:

pravilo br.1: apsolutno je neophodno da budete apsolutno  iskreni

pravilo br.2: morate imati dva polja (najbolje da ih podelite crtom po sred papira jer su tako najpreglednija) pro i contra

pravilo br.3: pišite sve što vam padne na pamet, u pripadajuću kategoriju, ma koliko vam delovalo trivijalno. Verujte, nije. Đavo je u detaljima.

pravilo br.4: najvažnije pravilo, i u vlas je isto kao prvo. Morate biti apsolutno iskreni. Morate biti svesni svojih mana i loših osobina, propusta i grešaka, i biti dovoljno hrabri da ih stavite na papir. Na papir, da, ili na ekran, jer je vaša glava prevrtljiva, i sklona je da negativne misli blokira i predstavlja ih u lepšem svetlu: izgovori, opravdanja, drugi su krivi etc, etc. Zato je apsolutno neophodno da ih napišete. Verovatno ćete biti šokirani i zgroženi, ali to i jeste poenta. Jer, verujte mi, bićete zgroženi i stvarima koje budete stavili na papir a tiču se drugih stvari, ne samo vas. Ljudi u vašem životu, vaših životnih okolnosti. 
Ponavljam, upravo to je poenta. I naprosto ne možete drukčije, tako morate.

Osim što ništa ne morate. Osim umreti.