Zašto nisi

 Malopre mi postaviše pitanje koje su mi verovatno i pre postavljali, samo što nešto ne pamtim.

Naime, upitaše me što nisam feministkinja.

Zašto nisam? A što vi jeste?

Feministkinje su se borile za pravo glasa (koje u tom momentu -  doduše, onda se i nisu zvale feministkinjama, već sifražetkinjama - nisu imali ni mnogi muškarci, mada se danas o tome ćuti), borile su se za pravo da imaju i drugi posao osim brige o kući i porodici, borile su se za pravo da idu na univerzitete... Razumete.

To su sve bili logični zahtevi. U to je vreme feminizam imao određenog smisla.

Danas?

Danas kad su žene, generalno, zastupljenije po univezitetima od muškaraca; kad muškarci moraju hodati oko njih po jajima ne bi li ih tužile za seksualno zlostavljanje; kad moraju plaćati alimentaciju čak i za decu za koju se dokaže da nisu njihova; kad u Kaliforniji istoriju budale više ne zove history, već HERstory - nekako mislim da je ceo pokret izgubio na verodostojnosti.

I mozgu.

Ne gledam tv, ali poprilično sam verna yt. Čega sam se sve nagledala i naslušala na tom vašaru nakaza, to nije za priču. Monstruozno debele crnkinje od kojih bi se prepao na ulici, kako galame da su debele zbog bele supremacije. Na marinac šiljato ošišane i u modro obojene, s obaveznim očalima, žene bez sisa i kukova, izgledajući ko emo dečaci od 12 godina, kako kukaju da beli muški šovinisti neće da izlaze s njima. Mada bi im one inače odsekle muda, jer su beli muški šovinisti. Ali svejedno. Oni moraju da žele da izlaze s njima.

Besprekorno našminkani muškarci koji me pokušavaju ubediti da sam seksista i rasista (?) ukoliko me ne privlače besprekorno našminkani muškarci. U haljinama.

Urlanje na onog nesretnika Trampa kao da je lično ubio Melaniju, isekao  je na delove i svesno ih pogrešno opet povezao. I onda sve dao novinarima da slikaju. Što je inače uradio Idi Amin sa jednom od svojih žena. Ali, o kulturama drukčim od evropske se ništa loše ne sme reć. Pssst.

Urlanje na narcisa Trampa koji je skeč po sebi, ali nikakve ratove nije započinjao, nikakvu staljinističku diktaturu uveo; kako tvrde da je gori od svih predsednika pre njega koji su im redovno slali sinove i muževe u ratove (i počesto ih vraćali mrtve); i suroviji od Staljina mada za veka nisu imali prazan frižider, ili im se desilo da uopšte žive u kući koja nema frižider. Ili da nemaju kuću uopšte. 

Idolopoklonisanje trendovima i cancel culture, da bi bio "fancy". Napadi, strvljenja, pretnje smrću ljudima koji su se usudili da izjave bilo šta mimo rezona nametnutog ovcama. Čovek koji kaže da je sloboda govora ustavom zagarantovana (što je tačno) proglašen za rasistu i belog bigota. Svako ko ima pitanje, ko nešto zatraži da mu se pojasni, momentalno strpan u fašistu, nacistu i rasistu.

Vešticu za paljenje.

Gledala sam klipove potpuno normalnih ljudi koji pitaju zašto je ovo ovako a ono onako, i to ne u vezi žena ili manjina, već prosto načina funkcionisanja društva ili kakvog konkretnog problema; koje se proglasilo ultra-desničarima i bio im banovan nalog.  Čak i ne pominjem one kontroverznije. Govorim o potpuno uobičajenim ljudima, koji su govorili o porezima, o životu, i sutra im kanali bili banovani.

Kao, šire "hate speech."

S druge strane, gledala sam i rođenim ušima slušala nabrijane žene kako vrište da se svi muškarci trebaju pobiti - ili nabrijane crnkinje i crnce kako vrište da se svi belci trebaju pobiti - i njihove kanale niko nije banovao. Oni vrište i dalje. 

Slušala sam James-a Lindsay-a, i s filoSofskog su mi gledišta neke stvari možda jasnije (triger: ne slušajte ga ako ste feminista, pripadnik antife, sjw i slično - em ćete biti trigovani, em nećete ništa razumeti, em ćete biti trigovani jer ništa niste razumeli), ali to mi ne pomaže u rl. Mislim, još uvek donekle pomaže ovde. Ne da živim u Americi ili nedajbože Švedskoj.

Pomaže mi dovoljno da znam da nisam feministkinja. 

Ko god jeste, želim mu sretno lečenje. 

Jer, sve su bolesne. 

Neke su morbidno debele što im se više ne sme reći zbog body positivity pokreta; a postoji i pravac koji im govori da su debele jer nisu ni svesne da su žrtve bele supremacije a zbog čega se moraju opirati svakom pokušaju mršavljenja, obzirom da je to samo kolonijalistička retorika. Htela bi da se zezam, ali ne. Ovo stvarno govore debelim crnim ženama po Americi.

Neke su razočarane muškarcima u svom životu (mnoge, u stvari) jer su imale pogrešna očekivanja: htele su da im partner bude najbolja drugarica, da ide s njima u šoping, da mogu pred njim da imaju histerične napade i da dobiju razumevanje, da mogu da nose pocepane trenerke, ne briju pazuhe i, verovatno, ne peru onu stvar danima - a da se njihov partner svejedno na ulici ne okreće za ženama koje su se oprale. Kad ih je on prevario ili ostavio, počele su da mrze ceo muški rod, i u svakom pripadniku tog spola da vide supremaciju, opresiju (po pravilu belu, neobično kako se skoro niko ne žali na crne muškarce - što ne znači da su bolji, inače bi ostajali s decom koju naprave, već samo da se o crncima ništa loše ne sme reći), ošišale se na kratko i/ili ofarbale u modro ili zeleno, sočiva zamenila očalima i postale vatrene zagovornice feminizma. 

Dvadesetogodišnje majke imaju šestoro dece od različitih očeva, obično su morbidno debele, nemaju posao i veruju da im država duguje nešto samo zato što imaju bingo polni organ. Niko se ne usuđuje da im ne plaća za njihovo budalasanje jer se plaši da će ga proglasiti za seksistu i belog supremacistu.

Nevinim se muškarcima uništavaju život i karijera jer su ih besne bivše devojke i žene prijavile za zlostavljanje i silovanje. Kad se pokaže da su lagale, nikom ništa, osim što je muškarčev život i dalje uništen. Volela bih da lažem, ali svi imate Google. Koristite ga, jebemu život.

To više nije borba za jednakost. To je odavno prestala borba za jednakost biti. To su sad sasvim neke druge priče.

I, zato nisam feministkinja.

Hvala na pitanju.

Ko se boji svinje još?

Uzite se u pamet. (Ne, nije pravopisna greška, u pitanju je moj banaCki).  

Koliko ste spremni da trpite?

Većina će reći, ma ni za jotu, ali većina laže. U životu se i svetu volimo predstavljati drugima kao veliki i moćni, i nedodirljivi. Kao, nas ništa ne dotiče. Mi ne odstupamo ni za crtu. Iznad smo takvih stvari.

Postojalo je vreme kad sam i sama to mislila o sebi. Bila sam sigurna da sam dovoljno jaka da se oduprem ma čemu se život na mene bacio. Na kraju se ispostavilo kiselo grožđe, da sam samo mislila da jesam. A misliti i cveće brati... Znate već.

Ima toliko sitacija iznad kojih pokušavamo da budemo, i raspolažemo sa hiljade izgovora. Čovek ni u čemu nije bolji nego u nalaženju izgovora. Ne mogu sad, nije pravo vreme, moglo bi bit i gore... Ovih dana vlast nas je - a u skladu s globalističkim idejama koje se svetom šire ko požar - naterala da se setimo da nas je već jednom pre obukla u uniforme, ko da smo u Severnoj Koreji, zatvoru ili, naravno, kod Orwell-a. 

Kod Orwell-a smo, odavno. Čovek nije bio pisac, bio  je prorok. (Ili zviždač, ali nećemo se sad ođe baviti teorijama zavere!)

Elem, pričala sam s nekim ljudima odonda, i od svakog, ali bukvalno svakog sam dobila komentar: a šta mi tu možemo. Svakom, bukvalno svakom sam rekla: baš zato što tako misliš, sad nosiš tu masku koja ti je na glavu stavljena bez ikakvog realnog razloga, i sutra, ako na tv kažu da treba i lonac na nju da staviš, ti ćeš i lonac na glavi nositi. 

Zato i mogu da te vozaju ko malog majmuna jer "mi tu ništa ne možemo." Danas uniforma, sutra ko zna šta?

Uzite se u pamet!

Mi možemo svašta. Svako od nas ima kuku i motiku u šupi. Samo smo zaboravili da se to može rabiti u još koju svrhu osim plevljenja bašte.

E, Srbijo moja pod šljivama.

Imam porekla ko cigan kumova, al' samo ovu zemlju osećam svojom. Možda vuče neki gen još od Čarnojevića, ko bi ga znao. 

Srbi nekad nisu trpeli makaršta i sve što im se proba uvaliti. Znam da su dizali bune i ustanke i bez pardona na mačeve nabadali kraljeve. Danas se ljudi smeju Vikinzima - priznajem, i sama sam kriva - ne znajući da je "Viking" bilo zanimanje, ne ceo jedan narod koji su uglavnom bili farmeri. Smejemo im se jer su svoje zemlje izvrgli ruglu, dozvolili da padnu bez kapi prosute krvi, da je na tacni daju uzurpatorima. Ali, retko se koji Srbin smeje - Srbima. Možda zato što Srbin nikad nije bio posao - osim možda po K. und K. granicama jedno vreme - već narod, i taj narod se u brk smejao velikim silama i nepravdi, ne pitajući koliku će cenu za drskost platiti. I, baš zato što nikad za cenu nisu pitali, kroz istoriju su mnogi put bili nagrađeni: slobodom, pobedom u ratu, istinom.

Nekada, Srbi nisu nalazili izgovore. 

Danas imam utisak da je to sve što rade. I, dokle god se budemo frljali izgovorima, ima da nam bude sve gore, dok na kraju ne završimo u blatu s ostalim svinjama.

Ali pa dobro, reći će mnogi leftičari, politički korektni, feminazi, vegani, napredni i osvešćeni: svinja je plemenita životinja. Nema se potrebe stideti - biti svinja.

Slažem se. Evo ruke: vi ostanite u blatu s njima.

Mi bi se makli. Malo, onako, znate, zaudara.

Istorija ružnoće

Kaldrma zadnji put popravljana još kad su Turci lelekali krajinom. Gadne rečice iz kojih zure mrtve bele ovčije oči. Deponija usred grada. Krivo, jalovo drvo u betonu; zavijorene najlonske kose. Izvaljena klupa u parku. Ispljuvak na stepeništu. Lice šljama na predizbornom plakatu.

Preko njega nakrivo nalepljeno lice šljama.

Pretila, masna pevaljka koja najzad dnevnicu ne zarađuje klečeći. Sjajnobleštavi, luxuzni papir skupog časopisa u kojem se drolje, opasni ludaci i polupismeni džeparoši razmeću panoramskim prozorima; odajama krcatih cipela s platformom i lažnim baroknim ukrasima po tavanici. Pet metara dugački lordovski stolovi; stolice pozlaćenih naslona prevučene tkaninom boje vina i minijaturni, nervozni psi-ukrasi u dvorcima tromesečnih milionera što se potpisuju uz profesionalnu pomoć. Matori, senilni prdavci koji su proveli život bez brige i pameti studirajući po Sorbonnama apstraktne akrobacije i pijuckajući dvadeset godina star gorštački whiskey po ambasadama; a koji danas neopozivo zahtevaju da tvoj jedva obrkatili brat ide u pravi, krvavi rat. Ili čak i ti. Kafansko-stranačke tuče u sitne sate kad ponestane para i cigara, i kad se jezik, jedino oružje za kojim nemaš straha posegnuti; raspojasa. Posle povraćanje uza zid pokrajnje uličice, teturanje kući u kakav suteren ili potkrovlje u kojem prokišnjava i u kojem bazdi na vlagu, prepržen pasulj od prekjuče a bledunjavo dete kašlje. Precvala, nekad lepa žena koju si sinoć išamarao a jutros balaviš kako se to nikad više neće ponoviti, tako mi slave... Skotski gazda kod kojeg radiš neprijavljen dve godine za sto evra mesečno dvanaest sati na dan i kod kojeg su zabranjene bogohulne reči kao bolovanje ili godišnji odmor; a zbog kojeg si sinoć išamarao ženu.

Jer njega ne smeš.

Ljigavo poslušničko uvijanje pred korumpiranom uniformom; popom što vozi hiljade i hiljade evra skupa kola slepih stakala i bez stida i srama se vitla po hramovima sa svojom braćom u bogu zbog politikanskih malverzacija; baš kako u Bibiliji piše a Hrist propovedao; pred doktorom koji neće da ti pogleda bolesno dete dok prvo ne vidi kovertu ili bar kesu; pred narodnim poslanikom sa osam razreda pučke škole upletenim u organizovani kriminal; napola retardiranom otvaračicom usta kojoj venama kola plastika; pod nogama bilo koga ko se na jednoj bizarnoj društvenoj lestvici okrunjenoj profesijama kao što su „maneken“, „starleta“ i „ex-devojka poznatog pevača“; našao za prečku iznad tebe.

Aga je aga.

Ti ćeš otići kući i izbiti ženu i dete; i bar se za pola trena svog bednog života osetiti jak.

 

Ako baš popizdiš; uvek možeš naći na ulici kakvo siroto pseto i sekirom mu odseći šape.

Kad ga pogledaš u oči; nećeš videti nakazni, mutirani otpadak od vrste i prirode kojem bi metak u čelo bio nezaslužena milost.

Sa njim ćeš biti jak.

 

 

 

Znaš?

Woke i "woke"

Zadnjih sam dana primetila jedan fenomen koji me je naljutio ponajviše iz razloga što sam mislila da me više ništa na Internetu ne može naljutiti. Ali, ako ima bogova, onda su vilenjaci, i važite svaki ugovor koji s njima potpišete. Jer će vas uhvatiti na ona sitna slova.

Na yt su počeli nicati kanali raznoraznih dijagnostikovanih (ako ne lažu, ali čak i da lažu, to ne utiče na temu) poremećaja ličnosti. Narcisi, sociopate itd. Te stvari. Lepo seli ljudi, otvorili kanal i počeli govoriti o svojem poremećaju (?). 

Ajd' sad pročitajte još jednom tu rečenicu.

Ne verujem u tabue, ali  ne verujem ni u isključivo pravo govora. Sećam se kako sam se pre par godina smijala i nazivala teoretičarom zavere svakog ko je govorio da će uskoro pedofilija postati društveno prihvaćena. Sad, nakon što sam čula da postoje udruženja pedofila; najradije bih samu sebe ugrizla za dupe. Postoje ljudi koji ne bi smeli imati pravo na "free speech." Serijske ubice, silovatelji male dece (silovatelji uopšte), kanibali. Ja se izvinjavam, ali stvarno me ne zanimaju ljudska prava ma koga ko je oteo, silovao i onda pojeo petogodišnje dete. Njegov mu je čin oduzeo ma koja i kakva ljudska prava - ljudska prava postoje za one koji nisu ugrozili tuđa. Tako što su nekog pojeli. Naprimer.

Godinama već serem kvake kako ovo što se dešava danas ne vodi u dobrom smeru, i uglavnom se (čast izuzecima) srećem sa, u najboljem slučaju čuđenjem, a u najgorem otvorenim napadima. Rečeno mi je da paranoišem, da "opštemestarim", da mešam babe i žabe, da ne razumem - a dobijala sam pljuske i od imbecila koji bi pročitali samo naslov ili dve rečenice, i smesta me napali zbog stvari koje su oni mislili da pišem (iako nisu ništa pročitali). Ali, neću sad o imbecilima. Nije ni njima lako. 

Međutim. Nek' mi neko od oponenata logički i razgovetno objasni kako je moguće dati platformu jednom psihopati, kako je moguće da isti ima sledbenike i, najbitnije, odakle tim kretenima od sledbenika ideja da seru okolo kako je "sramota što napadamo te ljude koji su samo bolesni" (?) kako "njima treba jedino ljubav, ne napadanje, jer ljubav (naravno) sve pobeđuje", kako sam "rasista (?) i bigot ako kažem da su to opasne osobe, jer ne, oni nisu opasni, i nije tačno da ne mogu da vole, to je zastarela nauka (?) danas se zna da (naravno!) ljubav sve pobeđuje i ako im samo ukažemo ljubav, to će ih izlečiti" (?)  kako...

 Gadi mi se da nastavim. Imate sliku, pretpostavljam. 

Kao prvo, mada je psihopata defektan, isto kao i neko ko je autističan ili ima Daunov sindrom; razlika je ko nebo i zemlja. Psihopate nisu ljudi sa "specijalnim potrebama", osim ako njihovu urođenu želju da vas izmanipulišu, povrede, uživaju u vašem bolu i posle odbace ko zadnju krpu; evntualno ne smatrate specijalnim potrebama.  Onda se slažem, obzirom da većina ljudi stvarno nema takve potrebe; pa ih komotno i možemo zvati specijalnim. Međutim.

Čovek bez savesti, empatije i sposobnosti za emocije; nije isto što i čovek rođen bez ruku ili nogu. Autistični ljudi nisu zli. Psihopata jeste. Nikakva količina ukazane ljubavi, podrške ili ma kakvog sličnog budalasanja, neće ga izlečiti, niti učiniti da zao ne bude. Ti kreteni koji ih brane su od iste vrste ko one kokoške koje su pisale ljubavna pisma Tedu Bandiju. S jednom razlikom: u to vreme, znalo se da su kokoške. 

 

Danas se one zovu woke, osvešćenima.

 

Pre dvajst, trijest i više godina svet je imao mnoge probleme, naravno. Homoseksualci su morali kriti svoje seksualne preferencije ko zmija noge, naprimer. Ne moram dalje da nabrajam, svi znate. Ali neke su stvari ipak delovale normalnije nego danas. U to vreme nije bilo šanse da kakav psihopata javno izjavi kako psihopata jeste, počne da misionari o svojem pogledu na svet i osnuje sopstveni klub obožavatelja koji će ga ostrašćeno braniti. Nije bilo šanse da se ljudi od svoje volje (izuzimajući kokoši) približe ma kome od te vrste, kamoli ga puste u svoj život i pride imaju razumevanja. Za manipulisanje, iskorištavanje, zlostavljanje i nedobog ko zna još šta - nema  razumevanja.

Ja stvarno više nemam pojma šta je sa svetom danas. Mislim, znam, znam da je ovo kraj civilizacije, i otud toliko degenerika, perverzija i gluparija, ali opet. Teorija je jedno, međutim, gledati to rođenim očima - recimo da sad shvatam kako se osećao onaj Rimljanin kad je car proizveo konja za senatora. Pre je to uvek bila samo priča, anegdota, opomena ljudima da je istorija majka i da se uvek ponavlja. Ali, nikad to nisam stvarno razumela.

Eto, sad razumem. Jer to upravo lično doživljavam.

Čitajući sve te debilne komentare, priznajem da sam počela osećati jednu nimalo lepu želju. Počela sam želeti svim tim budaletinama da uskoro uživo sretnu jednog psihopatu i da mu onda ukažu ljubav nakon što ih on prevari sa svakim ko prođe ulicom, ne progovori ni jednu reč koja nije laž, iskoristi ih da idu da rade dok on sedi kući i pije pivo, isprazni im bankovni račun, založi im kuću i proćerda sve pare, rastera im sve prijatelje, nagovori ih da preseku veze s porodicom, emotivno ih izmaltretira i možda još udari par šamara. I kad budu mentalno urnisani, bez para i na ulici, nasmije im se u lice pa ode za sledećom prilikom, ne okrečući se i nikad više na njih ne pomislivši osim kao na samo još jednu budalu koju je u svom životu preveslao.

Jer, to je ono što će vam psihopata uraditi. A vi sad idite pa mu ukazujte ljubav. Idite pa ga probajte izlečiti svojom ljubavlju koja (naravno!) sve pobeđuje. Jer su moje predrasude samo zastarela i odbačena nauka. Ajte idite i dokažite mi verodostojnost te nove, vaše.

Uskoro očekujem da vidim prvi pedofilski kanal na yt, i mase kretena koji galame kako su to samo nesretni ljudi koje će ljubav izlečiti. Svaki čas to očekujem da vidim. I da onda potražim sve one kojima sam se pre par godina smijala i zvala ih teoretičarima zavere kad su govorili da će uskoro do tog doći. I ispričam im se.

Ali ono što najnestrpljivije očekujem, jesu prve budale koje će, u želji da dokažu koliko su woke, dati svoju rođenu decu da im pedofili budu bebisiteri. Jedva čekam da vidim na šta će to izaći. 

 

Sram me bilo, reći ćete, želiš zlo deci jer su im roditelji kreteni. 

 

Ponekad čovek ne postane stvarno woke sve dok ga u glavu ne tresneš maljem. Sve dok ne oseti na svojoj koži. 

Današnji "woke" je agenda; leglo gluparija, ignorancija, zabluda i frustrirane želje ovaca da ne odskaču od stada. I, neko se dobro omastio time.

Ali, kad ljudi počnu da krvare, kad im razbiješ glavu toljagom, onda će se zaista osvestiti. I to će biti pravi woke.

 

Ko doživi, pričaće.

Ja sam možda lud, ali nisam blesav

Neko ko bi prvi put zabasao ovde, stekao bi utisak da sam ludi srpski šovinista i/ili teoretičar zavere; kao i da mi je prag tolerancije neverovatno nizak. Mnogi bi rekli da imam problem s besom.

Mislim da sam već probala objasniti zašto je to tako. Kao da se sećam da sam već ranije pisala da ovde uglavnom govorim o stvarima koje pronađem nelogičnim ili gadnim, i o ljudima čiji su mi postupci iracionalni; i otud moje počesto burne reakcije. Veoma retko, praktički nikad ne pišem ovde o ma čemu što mi je milo i drago ili u vezi čega sam bolećiva. Ovo sam mesto i napravila upravo da bih izražavala svoj revolt.

Po samom se Internetu nema vajde svađati, i tamo čak i ako napišem šta mislim, više se ne nastavljam s budalama, ma koliko oni burno reagovali. Kad imam više toga da kažem, umesto  besplodne svađe tamo, dođem i pišem ovde. Zato bi se moglo reći da je ovo ovde, na neki način, skup mojih prećutanih reagovanja na budale i njihovo lupetanje. 

Stvarno verujem da je Internet jedno veliko zlo, isto koliko može biti koristan. Jedno sam vreme, davno, imala ideju kako nije u redu ćutati - jer, ako ćutim ja, ćutiš ti, ćuti Petar - ko će ostati da priča, osim ludaka i bezobraznika? Međutim, krstaški ratovi nisu ni od kakve vajde i ne možete ih voditi po mreži. Najposle uvek završite u blatu sa svinjama i posle se lupate po čelu što ste sebi dozvolili toliki utrošak vremena i, naročito, živaca. Po netu idite i gledajte i čitajte stvari koje su vam u životu potrebne, od kojih ćete imati neke konkretne koristi ili zadovoljstva i koje vam neće nameštati živce. Jer, verujte, ništa tamo nije vredno vaših živaca. I, čak i ako odreagujete na nešto, nikad se ne vraćajte da se nastavljate s ludacima i objašnjavate i branite svoje stavove. Niko vas neće slušati, nikoga to ne zanima, tamo se ljudi sreću da leče svoj ranjeni (mali) ego i cilj im je samo da dobiju lajkove od drugih ludaka na konto toga koliko su bezobrazluka iz sebe iscedili i što su pobedili u iracionalnoj bitki koja se samo u njihovim glavama vodi. Vi niste u ratu s ludacima, vi se nemate od čega braniti i zato se nikad ne vraćajte i nikad ne odgovarajte. 

Jer, više ne mislim ono što sam mislila dugo godina. Tačno je da se od vaše pravovaljane osude (po mreži) neće okupiti gomile koje će preokrenuti i ispraviti svet - verujte mi na reč. Vaša kritika, vaša zdravorazumska kritika ma čega, neće napraviti nikakve revolucije niti doprineti da svet postane bolje mesto. Nemojte robovati takvim tlapnjama. Danas mislim da trebate reći šta mislite, kad stvarno osetite da bi to trebali - ali nakon toga zatvorite prozor i ignorišite svaku dalju raspravu. 

Možda ste ludi u današnjem svetu u kojem je ludilo postalo nova norma; ali svakako niste blesavi.

Moje zašto

Sećam se da pre nisam. Mislim, mrzela neke stvari.
Ili ne, mržnja je prejaka reč - recimo, trpljenje.

Pre više od 5 godina, otišla sam na (danas nepostojeći) G+. Moglo bi se reći da je to bio moj prvi pravi kontakt s ljudima van "regiona". Inače, a zbogradi teme, morate znati da ćete biti slepi, gluvi i posprdni u vezi stvari koje mrčim ovde, ako imate malo ili nimalo kontakata ili interesovanja van zemlje Srbije i ostalih zlosretnih naslednica SFRJ. Mnogo šta što govorim, ovde je praktički nepoznanica, a čak i ako nije, od toliko je malog uticaja na društvo u celini da možete poverovati kako od muve pravim slona.

Nažalost, svet nije Srbija, i Srbija je toliko iza sveta da živeti ovde, predstavlja život u oazi blažene ignorancije. Ljudi ovde veruju da imaju muke sa Strankom, ne znajući da je Stranaka uvek bilo u zemlji Srbiji, i da su sve najposle nesretno (ali zaslužno) skončale. Stranka je, zapravo, tek sićušna crtica u istoriji - čak i Srbije, kamoli sveta. 

Strančina će dogoreti. Hoće li nekima drugima?

U početku, nisam imala nikakav stav. Sve mi je bilo isto, jer nisam ni uviđala da postoje razlike. Neko bi rekao da je to bio prst sudbine koji me je naveo da obratim pažnju na određene stvari, ali nije tačno. Nikako nije tačno da bih, slučajem, izabrala drugu stranu. Jer, u početku sam slušala sve strane, i uvažavala sve šta je koja imala za reći. 

Šta me je navelo da ne odem u neonacizam i ekstremnu desnicu (mada svakako ima onih koji će reći da sam verovatno na toj strani ionako)? To što sam razgovala s ekstremnom desnicom. Njihovi argumenti su mi, u najboljem slučaju, delovali labavo, a u najgorem kao najobičnije lupetanje. Iz potpuno istih razloga  nisam prihvatila ni ekstremnu levicu. Labavo u najboljem, i najobičnije lupetanje u najgorem slučaju.

Mislim da je problem u ekstremno.

Zahvaljujući svom nasleđu, koje me je sačuvalo državnog jednoumlja u određenim stvarima, bila sam otvorena za svaku vrstu diskusije i imala dovoljno volje da svačiji argument uzmem u razmatranje. Obe strane u ovom okršaju koji se vodi već godinama, a o kojem blaženi stanovnici zemlje Srbije uglavnom ni pojma nemaju; imaju validnih stavova. Verujem da nije problem kad uvažite argumentovan stav s ma koje strane dolazio. Problem nastaje kad jednu ideologiju, jedno verovanje, jedan stav i jedan koloplet argumenata prihvatite ko slovo u kamenu, ne želeći da saslušate ništa što dolazi od neistomišljenika.

To je bio manir nacista. Znate?

I da, čak i levičari mogu biti nacisti. Štaviše!

Onda, ako sam bila otvorena za obe strane, šta je presudilo? Mislim da sam to već ranije pominjala: uterivanje ideologije u glavu motkom i pesnicom. Ekstrem. Ispostavilo se da vam državom ne moraju vladati krajnji desničari da bi ista bila diktatura. Jer to je upravo ono što su danas zapadne zemlje: diktature. Ne verujete?

Skroz sam ok ako je u državi zakonom kažnjivo crtanje nacističkih simbola, propagiranje bele supremacije, KKK i vešanje svakog Židova o drvo. Skroz sam ok ako država insistira da muškarci i žene moraju biti jednaki pred zakonom. Više sam nego za da države propišu rigorozne kazne za silovanje. Što rigoroznije, to bolje.

Jer, to su sve normalne (mada mrzim tu reč) stvari. To je nešto što svako s iole mozga u glavi prosto mora podržati. 

Ono što mi nije bilo jasno, jeste da ne smem govoriti o svojoj tradiciji da ne bih bila javno napadnuta. Ono što mi nije bilo  jasno, jeste da ne smem govoriti o biološkim razlikama između muškaraca i žena (inače, "nauka" iz osnovne škole), da ne bih bila javno prozvana. Obratite pažnju, ja nisam zagovarala nacističke teorije, simbole, belu supremaciju itd. Da jesam, opšte neodobravanje društva bilo bi mi potpuno jasno. 

Ali, ja sam govorila o stvarima toliko nevinim, da mi nije bilo jasno zašto ih ljudi uzimaju ko opasne. Istorija? Opasno. Tradicija? Opasno. Biologija? Opasno. 

?

Mislim da su mi se kola slomila na primeru Švedske, koju sam dugo godina uzimala kao predvodnika civilizacije (barem evropske). Bila sam ubeđena da Švedska prosto ne može da pogreši - sve što je radila zadnjih par vekova, donosilo je dobrobit njenim ljudima, i zajednici u celini. Međutim, onda je ta ista Švedska počela govoriti neke stvari koje mi nisu bile jasne, i ponašati se ko da je bez glave. Štaviše, posledice koje je usled toga snosila, konstantno je negirala - štaviše, zabranila da se o istima diskutuje, ili da ih se čak i pominje.

Švedska i zabrane, to mi nikako nije ulazilo u glavu. Mislim, onda.

Po prvi put sam, sa žaljenjem, morala priznati da model koji je usvojila moja model-zemlja jednostavno nije dobar. I, nije mi išlo u glavu kako jedna država poput Švedske to ne uviđa. Čak i kad ima ozbiljne argumente koji je pobijaju, ona prosto odbija da pogleda.

To nije ponašanje države, društva, naroda koji pretenduje na mesto lučonoše Evrope. U demokratiji ne postoje zabranjene teme. U demokratiji se ne odbija diskusija. U demokratiji se ne žmuri na negativne posledice akcija. 

Demokratija ne cenzuriše, ne zabranjuje, ne naređuje ljudima kako i šta da govore i kako i šta ne, ne propisuje im kako i šta da misle. Ili bar ne bi trebala.

To radi diktatura.

Da se razumemo, potpuno bih isti stav imala i da je Švedska - i ostale zemlje skupa s njom - usvojila nacistički stav. Da je uvela rasne zakone, da propagira belu supremaciju itd. S apsolutno istim žarom i gnusobom bi ih napadala.

Međutim, oni su usvojili drugu vrstu ekstremizma. Leftičarsku diktaturu.

Stoga moj napad. 

Moj napad na ekstremizam leftičarske diktature. 

Možda bi svi trebali postat vešci

Uvek sam osećala neprijatnost u prisustvu drugih ljudi, naročito nepoznatih. Ili je tako barem otkad znam za sebe. Postoje opravdani razlozi u koje neću sad da ulazim, mada mi je drago što sam ih, posle više od pola života, u jednom trenutku prepoznala i razumela. Uz mnoštvo preispitivanja i profesionalnu pomoć koja mi je, zapravo, potvrdila rezultate samoispitivanja. 
Nekad i perači mozgova odrade stvari kako treba.

Elem, a kao što je poznato, razumevanje srži problema ne dovodi automatski do rešenja istoga. Zapravo, razumevanje je tek prvi korak - neizbežan, jer bez spoznaje ništa nećete biti u stanju započeti - ali u isto vreme je samo to, početak. Treba dugo i mukotrpno raditi, u sredini koja je puna podrške i nikad vas ne osuđuje - a što je sve vrlo teško uklopiti - kako god. Razumete.

Moja se socijalna anksioznost ogleda u nekoliko primera:

 -mrzim voditi telefonske razgovore, naročito s nepoznatim ljudima
-mrzim odlaziti na mesta na kojima nikoga ne poznajem (niti znam šta od ljudi mogu da očekujem)
-ne volim goste
-na ulici mogu proći pored poznanika bez pozdrava jer uopšte u druge ljude ne gledam niti na njih obraćam pažnju
-mrzim poslove koji uključuju kontakt s ljudima, team work, team building, obuke, treninge, korporacijske proslave itd.

Ono što, u stvari, želim reći, jeste da sam dobar deo svog života smatrala kako sam vrlo usamljena po pitanju svog nedostatka, jer ga niko drugi nema, ponajmanje razume. Međutim, to nije baš tačno. Kad sam počela da uviđam obrasce, shvatila sam koliko zapravo ljudi ima sličan, ako ne i isti problem. 

U isto sam vreme svoj sopstveni počela posmatrati malo drukče.

Možda mi nekad treba par sati (u zavisnosti od teškoće "problema") da okrenem neki broj, ali na kraju ću to uraditi. Možda mrzim da idem među nepoznate ljude, ali ako postoji dobar razlog, uradiću to. Možda mrzim poslove pri kojima ste u kontaktu s ljudima, međutim ako je posao čisto mehanički i ne zahteva od mene angažovanje da neprestano tražim i pronalazim nove, nepoznate ljude - uradiću to. Naprimer, biti kasirka u prodavnici je jedno, ali raditi u salesu i non stop lupati na vrata nepoznatim ljudima je nešto sasvim drugo. U prvom slučaju ljudi dolaze tebi, i tvoj je odnos s njima čista mehanika. U drugom slučaju ti samoinicijativno moraš da tražiš ljude, da ih gnjaviš i uznemiravaš, i posao zahteva ogromne socijalne veštine (u slučaju salesa: vrlo kreativnu manipulaciju, besramno laganje i debelu kožu).

Uviđate razliku?

To nije uzrok moje anksioznosti, ali moja odbojnost spram uznemiravanja ljudi na bilo koji način i dovođenja sebe u situacije iz kojih može da se izrodi konflikt (koje, mislim konflikte, mrzim) definitivno čini dobar deo iste. Da budem skroz plastična: ja sam osoba koja neće otvoriti vrata ako ne očekuje posetioce, koja spušta slušalicu sales osobama kad me nazovu i monentalno odjebe svakog Jehovinog svedoka s praga pre nego on i reč uspe progovoriti. 

Meni su sve to upadi bez dozvole u tuđ privatni prostor, čega se grozim, i onda ne bi trebalo biti nikakvo čudo kad se grozim da iste takve upade radim lično.

Inače, nisu svi socijalno nespretni u isto vreme i introverti i usamljenici. Naravno, masa jeste, ali ne svi. S iznenađenjem sam svedočila napadima socijalne anksioznosti i kod ljudi za koje sam znala da imaju vrlo bogat društveni život, nisu tremaroši a jesu vrlo samouvereni i samopouzdani. Na čudan način, to mi je olakšalo, jer sam shvatila kako nisam izričiti bolesnik od te kuge, i da slične probleme ima mnogo ljudi na svetu. I ne, ne pričam o ljudima koji prosto ne vole team building (mislim, a ko to pa jebote voli??), već ljudima koji se ustručavaju uzeti slušalicu u ruke i razgovarati s nekim nepoznatim ili oko potencijalno neprijatne teme - mada u globalu nemaju nikakav problem ni sa čim od toga. Barem na prvi pogled.

Kad smo kod prvog pogleda.


Ispada da ljudi mnogo više glume nego sam kao vrlo mlada osoba shvatala. Počela sam to da uviđam krečući, naravno, od sebe. Godinama me je zbunjivala tuđa procena od strane ljudi koji me vide prvi put u životu, ili posle samo par razmenjenih opštih mesta. Svi su ti ljudi, bez izuzetka - a kad smo se kasnije stvarno upoznali - rekli kako su imali samo jednu ideju o meni kad su me ugledali: kučka. Rekli su mi da su me se uplašili, da ih je bilo strah da ulaze sa mnom u bilo kakvu korelaciju jer su verovali kako ću ih pojesti za doručak. 

Godinama sam se smejala tome, jer sam mislila da pričaju koješta - ono kako sam se ja osećala pri prvom susretu s njima, bilo je tri miliona milja daleko od bilo koje i kakve kučkosti.  Ono što sam ja tada, zapravo, mislila, bilo je da želim propasti u zemlju i da sam manja od miša dok su oni svi divovi oko mene, i bila sam stoprocentno sigurna da mi se to jasno vidi na licu, iz mojeg ponašanja i reči.

Nije. Štaviše, obrnuto.

Odavno se više ne čudim tome, jer sam naučila da postoji nešto što se zove "bitch resting face", kao i da sam sama u posedu istoga. I da je moje bitch resting face moj odbrambeni mehanizam. Ja ne želim da mi ljudi prilaze i obraćaju mi se, ne u stvari. Stav koji sam nesvesno usvojila, jeste odbrambeni mehanizam koji bi trebao da me sačuva od takvih užasa kao što su ljudi s kojima moram da pričam. Iz bilo kojeg razloga.

S druge strane, koja je verovatnoća da sam jedina takvog odbrambenog mehanizma? Koja je verovatnoća da su svi ljudi upravo ono što o njima u startu zaključite? Oh, velika, jer je prva impresija vrlo bitna, ali koliko nas, zapravo, ima autentičnu prvu impresiju o nekome?

U gimnaziji će vam reći da je to lako, jer mozak donosi zaključak za delić sekunde itd, ali više nismo u gimnaziji i ne pričamo o teoriji već o praksi.  Da li je vaš mozak vešt da donese pravi zaključak za sekundu? 

Sad će mi neko reći: naravno da nije, ali to nije tačno. Ima mozgova koji vide istinu i za delić sekunde. Ne pozu koju smo usvojili ko odbrambeni mehanizam, ne "bitch resting face", ne naše "odelo za vani". Naše pravo ja.

I ne, to u stvari uopšte nije komplikovano kao što zvuči. Jedino što zahteva, jeste celoživotno posmatranje ljudi. Ne razgovor s ljudima, posmatranje ljudi. Kad ljude posmatrate nekoliko desetleća, uvidećete par stvari: postoje obrasci, i u stvari ih se može na prste jedne ruke pobrojati. Zatim, ljudi se nikad ne uspeju maskirati dovoljno dobro - ne zaista. Istini vrišti iz njih šta god oni svesno ili podsvesno pokušavali, ili veruju da su uspeli. 

Inače, to svaka dobra vračara zna. To je i osnova njenog uspeha. 

Kad bi bilo više veštaca na svetu, sigurno bi bilo manje nesporazuma a više razumevanja i tolerancije. Jer bi onda u tuđem licu videli deo svog sopstvenog, i sasvim bi drukčije nastupali.

Međutim, vešci se, ko i sveci, rađaju jednom u veku. Tako da, ništa. Zaboravite.