Pre nekako sam se našla u prilici da čitam određene ljude koje sam, tokom jednog određenog perioda svog života, cenila.
Ne, ne radi se ni o kakvim afirmisanim i etabliranim piscima. U pitanju su laici poput mene, samo što su, za razliku od mene, relativno poznati po mreži i imaju krug sledbenika. One koji, kao što sam nekad i sama, cene njihove reči.
Ne znam o čemu se radi. Možda život koji me nije častio prethodnih godina. Možda puki protok vremena. Međutim, fakt je da sam pre nekako ponovo naletela na te rodonačelnike i nosioce pisane reči, i mada sam bila ubeđena da znam šta da očekujem, desilo se nešto potpuno obratno.
Naime, ti su me ljudi - ljudi koje sam nekada udivljeno čitala, zapanjena njihovom mudrošću i razumevanjem života i svemira - sada ostavili potpuno hladnom.
Ne, to nije dobra reč. Ne samo hladnom, već i u pokušaju da sprečim prevrtanje očiju.
Nakon svega, ostala sam da se pitam jedno: da li neki od nas ikad odrastu?
Sad bi mi cinici rekli: postavljaš tu stvar naopačke. Ne radi se o tome da oni nisu odrasli, već da si ti postala previše negativna. Možda je i tako, ne znam. Pouzdano znam da sam odavno izgubila maltene sve iluzije koje sam o životu i ljudima imala, i da danas iza sveg što se dešava, iza svačije reči i gesta, tražim proračunatu pozadinu. I znate šta? Na neki mi način bude drago kad je nađem. Ne jer mi to godi egu, nit jer pronalazim ono što tražim. Ne. Bude mi drago jer mi se tako čini jedino logično i smisleno. Kad kod čoveka ne mogu da vidim određen motiv, to me zbunjuje i muči. Motiv mora postojati, i ako ga ne vidim, to znači jedino da je dobro skriven - što je naročito gadno. Zašto je motiv skriven? Većina ljudi svoje motive nosi na rukavu, ako umete da gledate. Nepoverljiva sam s onima koji ih kriju.
Kako god, ne znam koji je razlog, osim što sam možda stvarno postala negativna, ali brate slatki, koji je đavo s njima pa da su neprestano toliko pozitivni?
Nema šanse da poverujem da je to razumnom i odraslom, zrelom čoveku moguće. Ako imaš 50 godina a i dalje sereš naokolo o dugama i letećim jednorozima, definitivno ću se pitati šta s tobom nije u redu. Neću misliti kako si prosvetljen. Neću težiti tvom pragu svesti s kog, ko s oblaka, odgore posmatraš obične smrtnike. Svakako ti se neću diviti.
Najverovatnije ću misliti da si blesav.
Ti ljudi koje pominjem imaju sledbenike zato što niko neće da sluša negativna sranja. Svi žele da čitaju o univerzalnoj vrednosti ljubavi koja uvek pobeđuje. Svi žele da klimaju glavom nad rečenicama u kojima razumeju svaku treću reč, a smisao ne uopšte, jer niko neće da ispadne budala u društvu. Kako to znam? Odakle mi pravo da se tako frljam objašnjenjima?
To su mi pravo ostavili u amanet onda dok sam i sama bila sledbenik. Odatle mi pravo. Jednom sam i ja bila deo kulta. Verujte bivšem Jehovinom svedoku da zna šta priča.
Ali ne govorim ovde o sledbenicima. Govorim o ljudima koje slede. Pokušala sam, kako rekoh, u njihovim tekstovima, postovima i blogovima naći ono što sam nekad nalazila. Ne samo da to nisam našla, zapravo nisam našla ništa. Rečenice su bile iste kao što ih pamtim: estetski lepe, ako estetiku poistovećujete s teškim čitanjem i još težim hvatanjem smisla i razumevanjem pročitanog; bile su to duge rečenice s vrlo malo interpunkcije i neprijatnim osećajem kad dođete do tačke - potrebe da rečenicu, kolika god da je, pročitate još jednom. Jer niste baš sigurni šta je pisac hteo da kaže. Onda sam shvatila u čemu je caka, i zašto tako pišu (verujem, najveći deo njih, ako ne i svi, potpuno nesvesno). Kad pišete na taj način (a ako malo razmislite, odmah ćete razumeti kakav je to način, jer ste i vi sami bar deset puta u životu upali u zamku u kojoj sam i sama bila i o kojoj upravo pričam), u principu svako može da vas tumači onako kako mu odgovara. Ljudi koji pišu jasno i konkretno, mogu zainteresovati samo istomišljenike. Međutim, ljudi koji pišu tako kukuljasto da se svaka guska oseti počašćena pomislivši kako je upravo ona razumela poentu - takvi ljudi, realno gledano, mogu privući ma koga. Teme o kojima pišu uvek su do te mere opšta mesta i univerzalne da je praktički nemoguće da baš niko ko čita ne pronađe nijednu jedinu stvar s kojom će se složiti.
Naravno, to u isto vreme znači da oni, zapravo, ne pišu ni o čemu. Ne pišu ništa.
Snaga ljubavi, moć pozitivne misli, smisao života, mudrost iskustva, čoveče ne idi malen ispod zvezda! Čovek samo srcem dobro vidi - suština se očima ne da sagledati.
Itd, itd. Kapiš?
Uvek su mi bili odvratni priučeni, amaterski filoSofi, koji su dangubljenje i sposobnost da hiljadom reči ne kažu apsolutno ništa doveli do savršenstva, ali ne pričam sad o njima. Oni su jedna mnogo ozbiljnija tema, što je paradox, jer u životu ne rade ništa ozbiljno.
Ne, poenta je samo u tome što ovi moji nekadašnji predvodnici kultova ne ulažu baš toliko truda u svoje slovo koliko gore pomenuti, i ma koliko zakukuljeno pisali, ipak nešto najposle i kažu - za razliku od ovih gore pomenutih, takođe. Nažalost, ne kažu ništa pametno. Zapravo, do te mere prežvakavaju jedno te isto - i to uzimajući premise od ljudi koji su iste mnogo bolje odžvakali - da se može reći da pišu ni o čemu. Mislim, ni o čemu novom.
U principu, kad vidim da se ljudi frljaju opštim mestima i univerzalnim istinama, obično shvatim da se radi o maloletnicima koji još uvek žive pod zaštitničkim krilom svojih roditelja. (Isto vredi i za internet-ratnike, ali šta oni pa drugo i rade nego se frljaju opštim mestima?) Međutim, neobično mi je to što za neke od ovih o kojima večeras drobim, pouzdano znam da su mnogo stariji i od mene. U čemu je caka s njima? Kako je moguće da 55-ogodišnjak dočeka te sede vlasi i dalje doslovce verujući u najomiljeniju školsku lektiru ikada (zbog kratkoće), Malog Princa? Ja volim Malog Princa, ali ne verujem da je njegova logika apsolutno primenjiva na realan život. Kako je moguće da ljudi odrasliji od mene misle drukče? Nemojte mi reći da nikad u životu nisu bili razočarani, ostavljeni, da im niko nikada za po stoleća nije zabio nož u leđa, da nikad nisu imali teške periode u životu. Nemojte mi reći da ih žene nisu varale i ostavljale zbog kumova. Nemojte mi reći da nijednom otac nije umro a da se s njim nisu stigli izmiriti.
Nemoguće je da čovek star po stoleća veruje u bukvalnost Malog Princa.
Pa ipak, neki veruju. I nek veruju, ma koliko to meni izgledalo neverovatno. Ajde da zbogradi teme kažem kako verujem da oni veruju.
Ali to niukoliko ne utiče na vrednost njihovih misli koje stavljaju na papir (ekran). Koju, ja, eto, više ne uviđam.
Kad sad uzmem da ih čitam, osećam se kao da su me prevarili. Kao da su mi obećavali pomeranje kontinenata i planina.
A na kraju se od sve muke samo miš rodio.
Mislim da bi ljudi koji imaju sledbenike morali paziti šta pišu. Ako ni zbog čeg onda zbog sosptvenog morala koji toliko visoko uzdižu.
Mnogo tražim? Od velikog se čoveka ne može tražiti - mnogo.
Od miša, može.
Nema komentara:
Objavi komentar