Offensive

Otkako sam izašla iz gimnazije, nisam imala želju da gradim karijeru.

Tokom adolescencije, a verovatno i od ranije, otprilike sam pretpostavljala kako ću/bih htela da živim (jednom kad porastem), i, u principu, te su ideje bile budalaština obzirom da su se bazirale na pogrešnoj premisi: totalno pogrešnom odabiru buduće profesije. Kako se me učili, ako se nešto temelji na pogrešnoj premisi, zakljčci nikako ne mogu biti tačni. Moja premisa - uslov koji se morao ispuniti pre nego uopšte dođem u situaciju da ostvarim maltene sve drugo u životu - bio je odabir određenog zanimanja, a po pitanju kojega sam bila u potpunoj zabludi. Imala sam o njemu ignorantske i idealističke ideje proizašle iz mašte i neutemeljene na bilo kakvim činjenicama. Moralo je proći još dosta godina da bih to zaista shvatila.

Jednom kad jesam, kompletan se moj plan urušio, mada me još određeno vreme to nije mnogo sekiralo: naime, tokom istog procesa shvatila sam šta zapravo želim u životu da radim i od čega da živim. Neko sam se vreme trudila (zavaravala?) isto i postići. Tako da nisam naročito brinula, smatrajući da sam, prosto, uvidela grešku, pa se, shodno tome, preorjentisala na drugo.

Već sam jednom napomenula (ovde), kao što u rl govorim stalno, da ne verujem u New Age budalaštine (o kojima više neki drugi put). Ja ne verujem u "potrebno-je-samo-da-želiš" i "moć volje". Iliti - naopako! - "misli pozitivno". Onaj ko neprestano ima samo pozitivne misli, u životu nije iskusio ništa negativno, što znači ili da je a) još uvek maloletna budala (najčešći slučaj), ili b) oduvek je živeo ekstra povlaštenim i zaštićenim životom, ali! O tome neki drugi put. 

"Misliti pozitivno" u mojem slučaju stremljenja profesiji koju (i dan danas) smatram  jedinom kojom bih se ikada mogla, htela, uživala baviti - nije funkcionisalo u ratnim godinama nacionalističke euforije, embarga, totalne sirotinje i degradacije društva (koje traje i dan danas, mada modifikovano). Ja sam mislila pozitivno. Ja sam imala nade i volje. Ja sam činila pokušaje i trudila se. Nisam sedela na dupetu i čekala da mi stvari prosto padnu s neba. Međutim, okolnosti su - kao što uvek i jesu - bile prejak argument. 

New Age leprikoni i jednorozi reći će mi da, prosto, nisam mislila pozitivno nit se trudila dovljno jako, ali ne pada mi na pamet da uzimam u obzir kretenska mišljenja jednoroga po pitanju ma čega. Jednim sam delom objasnila zašto u prethodnom parafu. Kako mali Perica zamišlja stvarni svet je problem (odnosno, biće problem) malog Perice kad jednog dana izađe u stvarni život i kad ga (i ako) realnost tresne posred čela. Zasad tu temu neću razvijati dalje.

Kada mi je postalo jasno da su stvari van moje moći kontrole, i da se nikad neću najest leba od tog zanata, morala sam postati pragmatična i uzeti u obzir realnost. To je rezultiralo totalnom indeferentnočću po pitanju fakta čime bih se uopšte u životu bavila, jer ako nisam mogla da radim ono što sam stvarno htela, svaki drugi posao bio je (i ostao) samo sredstvo da se zaradi za režije. Nikad ni u jednom kojim sam se bavila nije bilo snova i ambicija niti sam o istome imala ma kakva osećanja drukčija od ravnodušnosti. Nije me zanimalo napredovanje, karijera, sticanje boljih pozicija. Jedino što sam tražila to je da posao bude uredno i redovno plaćen, i da mi izaziva što manje glavobolje. Kad bi glavobolja postajala prevelika (što se po pravilu dešavalo) ja sam odlazila. I nisam se kajala, jer to, zapravo, i nisu bili poslovi koje sam htela, nit koji su me ič zanimali. Kako da žališ spram nečeg po pitanju čeg si potpuno ravnodušan, i što ti pride još donosi nepotreban stres? Gluposti. 

Nije, doduše, pošteno reći da je to bio jedini razlog što sam se najposle odlučila da ostanem kod kuće. Jedan dobar deo koji je činio tu odluku bili su (i jesu) moji zdravstveni problemi. Mnoge žene koje znam a koje imaju probleme kao i ja, bile su prisiljene napustiti posao koji su radile čak i kad su taj posao volele, i kajale se jer ga napuštaju. Međutim, to je tako. Nema potrebe da sad plačemo - što su, najposle, i neke od njih shvatile. Jer nisu imale nikakvog drugog izbora. 

Zašto uopšte pišem sve ovo? Zato što sam jutros nabasala na rečenicu neke proslavljene feministkinje koja je u svojoj knjizi napisala (citiram): "We think we know what the wife is up to and what the mother is up to but the single woman is mysterious. I like that mystery. So the term (single woman, pojašnjenje)  is a useful way to hold onto the idea of autonomy that can get so easily lost inside of marriage or motherhood". Kraj citata, Italic je moj, kao i pojašnjenje u zagradi. 

Izjava čuvene feministkinje - uprošćeno, da ne bih prepričavala po knjige - tiče se pogleda (s visoka) na svaku ženu kojoj je preči brak nego njena individualnost. 

Individualnost je ok stvar, i zaista nemam ništa protiv nje u principu. Ljudi su različiti, i silom ih terati u isti tor ne samo da je na duže staze kontraproduktivno, već se kosi i sa zdravim razumom.  Verujte osobi koja je pobegla iz tora. Plativši svaku cenu, i plaćajući još uvek.

Međutim, ono što je mene iznerviralo - u današnje vreme bar imam punu povlasticu da se osećam iznervirano u vezi i najvećih nonsensa, obzirom da je to jedan od temelja trenutnog "prosvećenog, liberalnog društva" - jeste zamena teza. U svojoj knjizi, velepoštovana feministkinja se bavila pojmom "single woman" (moderniji naziv za "spinster", usedelicu) iznevši stav da je ženi ispod časti da se spušta na tako niske grane kao što je brak (koji će, sledstveno, ugušiti svaki vid njene individualnosti, slobode, čega god), i da je termin "single woman" (spinster, usedelica)  uvredljiv, jer podrazumeva onu koja je svoju individualnost, slobodu, šta god, stavila iznad jedne tako ropske institucije - osmišljen da bi se ženski rod držao u poslušnosti. 
S druge strane, ista velepoštovana očigledno i blatantno ne uviđa da svojim stavom u isto vreme radi upravo ono što kritikuje: vređa svaku udanu žena koja se, po njenom mišljenju, automatski i po defaultu odrekla svoje individualnosti, slobode, etc, etc. 

Ma ajde?

Obilje sličnih zamena teza (uz neverovatnu količinu svih ostalih idiotluka današnjih tzv. feministkinja, a o čemu ću, takođe, neki drugi put), jeste jedna od stvari koja me od istih konstantno odbija. I ne samo odbija, štaviše, gadi mi se. 

Evo, ja sam uvređena jer tamo neka kobila koja urla po protestima i koledžima smatra da ima svako bogom dano pravo da me gleda s visoka zato što nemam profesiju i, naravno, ne gradim karijeru. Uvređena sam jer smatra da sam se time odrekla svojeg ja (i mozga, očigledno). Vređa me jer se danas misli kako je svaka žena koja - iz bilo kojeg razloga - odabere da ostane kod kuće  - prosto muževljeva poslušnica i ropkinja bez prava da se o ičemu individualno izjašnjava (kamoli šta individualno čini) i da je, prosto, prepuštena njemu na nemilost (tu nema milosti). Vređa me jer se moji nazori (koji jesu tradicionalni) smatraju nazadnim i nečim čime sramotim sopstveni pol koji se, eto, tako mnogo trudi da žene izvede iz vekovnog ropstva braka (odnosno muškaraca - jer kad feministi govore o braku, oni u stvari misle "muškarac"). Vređa me da me bilo ko gleda s visoka i uzima si pravo da me s prosto  metafizikog stajališta kritikuje zbog izbora koje sam učinila u svom životu - u današnje vreme kad se sloboda sopstvenog odlučivanja i pravljenja ličnih izbora postavlja na pijedestal i uzima kao najviši doseg ljuske vrste (odnosno žena - jer kad današnji feministi govore o ljudskoj vrsti, oni u stvari misle "žena").

Kako vas bre nije sramota?

I da se manemo sramote, uzmimo koje posledice po kompletnu ljudsku vrstu (ja kad  kažem ljudska vrsta, bukvalno mislim ljudska vrsta) može i hoće imati zbog takvog rezonovanja. Zašto bi individualnost bila od većeg značaja nego brak (jer je očito da velepoštovana smatra kako su te dve stvari dijametralno suprotne i nespojive jedna s drugom)? Ako bi svaka žena danas odlučila da prestane da rađa decu (jer su i deca očigledno potpuno nespojiva s individualnošću i slobodom kojima sve žene trebaju težiti, zapravo), kojoj će to nerođenoj deci vrli feministi držati svoje pridike o individualnosti i slobodi sutra?

Nonsense par excellence.

Ali bespotrebno je i besmisleno postavljati takva pitanja danas kad je osnovni imperativ društva razmišljanje u stilu "Posle mene potop" i kao glavne se vrednosti uzimaju jedino trenutne. Danas retko ko uopšte ima predstave, kamoli interesovanja, da razmišlja o posledicama svojih postupanja, jer se naglasak stavlja na momentalno zadovoljenje i iživljavanje ličnih kaprica. Budale misle da se tako gradi zdravo društvo. Ne razumeju da se tako popločava staza za propast istoga. I ne, u tome nema ničeg zdravog. Šta je zdravo u lovu na veštice? Jer ovo što upravo gledate, i što gledate zadnjih decenija već, nije ništa drugo no lov na veštice - onaj klasičan, iz priručnika. Lov na sve koji misle drugačije i ne slažu se s udomaćenim društvenim normama. Nije prvi put da se dešava, mada bi mogao biti zadnji. Nažalost ili na sreću. 

Povampireni lovci na veštice pod krinkom jedinog pravoverja - "savremenog i naprednog" - današnji tzv. feministi i ostala žgadija - u biti su isto što i Španska Inkvizicija. Njihov je osnovni cilj da pozovu na sramotu i krivicu jeretike, pre nego ih spale. Zbogradi zdravog društva u kojem su "tradicionalisti i nazadnjaci" kukolj. I opasnost.

Kao što rekoh, ima mnogo razloga zašto neka žena odluči da ostane kod kuće i ne gradi karijeru. Ima ih mnogo jer je svaka žena za sebe indivudualna. Neke se na to odluče jer im se ne dopada da izlaze u biznis ring koji je stresan, bešćutan, u biti amoralan i u kojem je na snazi samo jedan zakon, pravo jačega. Neke nemaju stomak za tako šta (kao ja, naprimer), a profesija kojom bi se eventualno htele baviti, van je njihovih mogućnosti (ma šta New Age jednorozi govorili). Neke žene imaju određene zdravstvene probleme (kao ja, naprimer). Neke - neverovatno! - u stvari žele da budu supruge i majke. Neke zapravo uživaju u tome.

Lovci na veštice misle da bi se sve one trebale stideti i osećati krivicu.

Pa, ako na nečemu mogu zahvaliti tzv. feministima i liberalima, jeste što su mi dali slobodu da se nađem uvređena nonsensima. Zato kažem, eto, uvređena sam. Vaše me mišljenje vređa. To što govorite, to je hate speech, jer poziva na istrebljenje svakoga ko se s vama ne slaže. Time što propovedate, vi povređujete moj odabir u životu, moje pravo da biram za sebe i postupam kako mislim da trebam. Imperativi koje namećete ženama (i društvu) povređuju moja jebena osećanja.

Kako vam se sad to dopada, ha? 

Leprikoni.