The Amazons Ride Again

Ako bih napisala još jedan tzv. besni post, mislim da bi mi određene institucije zakucale na vrata. Ali ovaj je blog, zapravo, u tu svrhu i napravljen. Ne, ne zato što sam "nezadovoljna kućanica" iz razloga koje biste pomislili, već jer sam, prosto, nezadovoljna. I besna.

Kako, do vraga, ne bih bila?

Prestaću koristiti internet ne zvala se ja Đorđe. A ne zovem se Đorđe. Skuvam ujutro kafu, zapalim prvu cigaru, otvorim laptop, i među prvih pet stvari koje mi iskoče u trendingu (ili kako se već vraga to zove), jesu iskustva muškaraca sa ženama na radnom mestu. 

Sad, pitaćete, pa? Šta tu ima pa da te iznervira? 

Ako vam prepričam samo jedan od postova koji kaže (ne citiram od reči o reči, naravno): "Pre par nedelja imali smo jednu od uobičajenih obuka o polnoj ravnopravnosti, sexualnom uznemiravanju itd, tokom kojeg nam je, između ostalog, rečeno da - mada u biti nije explicitno sexistički gest - rukovanje se može posmatrati kao takav, pa ga je najbolje izbegavati. Usput, obuka je navrat nanos organizovana pre no joj je bilo vreme(?), zato što je kolega dobio zvaničnu opomenu za sexizam jer je trudnici s detetom u rukama, na kiši, otvorio vrata. Ona ga je tužila jer je "sama sposobna otvoriti vrata", odnosno njegov je čin bio sexistički"- ako vam navedem samo taj jedan post, hoćete li i dalje misliti da dižem galamu ni oko čega?

Ma gde đavla beše onaj smajli za facepalm? Ili onaj di sam se obesila međ šunke na tavanu.

Mada, postovi (prepuni užasa koji ne možete ni zamisliti, zapravo) nisu u stvari ono što me je pogodilo. Pogodilo me je sveopšte mišljenje, ujedan glas kojim su svi prisutni muškarci vikali, a koji se u principu svodio na sledeće:


Izbegavati žene. Ne dolaziti s njima ni u kakvu korelaciju. 

Izbegavati čak i svaki razgovor koji se tiče posla, a moguće ga je izbeći.

Ni slučajno ne ostajati nigde ni sa kojom i kakvom ženom nasamo. Ako moraš, potrudi se da još neko bude prisutan, u smislu eventualnog budućeg svedoka.

Ako imaš auto, natrpaj sva sedišta nekim đubretom kako bi imao izgovor da nijednu ženu nigde ne povezeš.

Donesi na radno mesto fotografije izmišljene dece, ili nabavi lažnu burmu, kako bi izbegao da ti se neka nabacuje, pa posle kad je odbiješ, ode da te prijavi za sexualno uznemiravanje, iz inata i povređene sujete. (Ovo je bio ozbiljan savet jer se bar trećina postova ticala žena koje su pokušale flertovati, bile odbijene, i onda otišle i gnusno se osvetile.)

Nikad se ne vozi sa ženom sam u liftu, ako lift nema kameru.

Po mogućnosti snimaj svaki telefonski razgovor. 

Nemoj da se ženiš, nemoj da muvaš nikoga, nije vredno truda a možeš se nać u velikim govnima.

Odbaci žene.

Ostani sam.

1984, iko?

Pre nego neko celu ovu moju tiradu odbaci ko izmišljotinu napumpanog, patrijarhalnog (belog?) muškog ega, reći ću da se Iluminati i ravna zemlja nisu pojavili nigde u postovima, i da,  ako je i dve trećine od par hiljada ljudi tamo lagalo, još uvek ih ostaje zabrinjavajući broj koji je ispričao bar polovičnu istinu - što je dovoljno strašno.

Ništa nije strašno, rekao bi neko kog sam nekad poznavala, ali ako nešto jeste, to je današnje društvo.

Lično znam određen broj žena koje bi sad rekle: ma ko im jebe mater. MiliJon godina muškarci tlače žene, drže ih u ropstvu, kupuju ih i prodaju, tuku i siluju. Ako se sad situacija promenila, pa neka je. Nek sad oni malo žive u strahu. Nek sad malo oni vide kako je to. 

Ne znam luđakinje koje su lajkovale klip kako žena gazi kolima svog momka koji ju je varao, ali znam da bi i one rekle to isto. Što nije toliki problem. Problem je što bi, da je to bio momak koji kolima gazi svoju nevernu devojku, sve do jedne skočile na noge i zaurlale: "Mizogonista! Zlostavljač! Muška svinja! Beli (?) patrijarhalni povlašteni muškarac! Pa ona valjda ima razloga što ga je varala!"

Naravno, on nema. On je samo svinja. 

Dvostruka merila, iko?

Poremećeno društvo, iko?

Ne kažem da je prevarena žena trebala okrenuti drugi obraz, ali kažem da i ona koja je zgazila čoveka, i sve luđakinje koje su joj aplaudirale, trebaju ići u zatvor. Odmah. Koliko juče. Zato što se ljudi ne gaze kolima, i zato što niko pri čistoj svesti ne ide okolo i podržava linč. 

I to moram da objašnjavam? U 21. veku? Neverovatno.

Na stranu to što bih trudnu idiotkinju (da, napisala sam: trudnu idiotkinju) ja lično ostavila na kiši, kao i da sam počela ozbiljno razmišljati da odsad nijednoj trudnici u prevozu više nikad ne ustanem - jer, božemoj, može ona sama. Ne pada mi na pamet da me neko proglašava sexistom i pravi mi probleme u poslu i životu zato što sam bila ljubazna spram stranca, čovečna.

Problem je što feministkinje uopšte ne uviđaju do kakvih je posledica dovela njihova agresivna retorika, i još opasnije delovanje. Problem je što feministkinje uopšte nisu svesne kakav su užas počinile kad su čak i mene, ženu - da ne pominjem muškarce - naterale da počnem da razmišljam na taj način.

Malo je reći da sam bila zgrožena čitajući iskustva muškaraca i ostale  koji im daju savete. 80-ih je Fatalna privlačnost bila fikcija i razbibriga u dokolici, da bi dvajst godina kasnije postala realnost. Ko je verovao da je tako nešto moguće? Ko je uopšte i sanjao da će tako nešto postati stvarnost??

Nema šanse da me ubedite. Društvo u kojem su muškarci odlučili da im je isplativije da ne samo prestanu da zaobilaze žene na poslu u širokom luku, već i da im je mudrije da bagatelišu kompletni ženski rod kojem više ne veruju i za kojeg misle da više nije vredan mogućih problema koje donosi - definitivno je osuđeno na propast. 

I ne, nikakvo feminističko bulažnjenje neće me razuveriti, nikada. Ljudi zaboravljaju da feminizam danas nije pokret za ravnopravnost. Ne u stvari. Ko je ikad zagrebao ispod površine i pročitao ma šta iz trenutne feminističke literature? Today's feminism u korenu nosi nešto kao što je "empower".  Danas je ta reč na usnama svakog feministe. Empower nije jednakost. Definicija: empower, verb. Give (someone) the authority or power (to do something). 

Give (someone) the authority or power.

Nad čim, kim? Kakvu moć, zašto moć? Šta, jel smo se sastali ovde da bi se svetili? Šta je ovo, čas veronauke? Istočni greh? Parcijalni? Dosad su se "sve žene rađale grešne", sad je došao red na nas? Pa se danas "svi muškarci rađaju grešni"?  

U Australiji je izbila opšta uzbuna kad je tamo neki lanac odeće plasirao majicu na kojoj je pisalo "Boys will be boys". Odmah su morali povuć iz prodaje taj mizogonistički, patrijarhalno-beli, sexistički proizvod.   

S druge strane, kad su izašle majice s natpisom "Girls are smarter", to je izazvalo opšte oduševljenje. Nakon što se neki nesretnik pobunio, kompanija koja je napravila majice rekla mu je da natpis "empowers young women" (u pitanju je dečija odeća). 

A jel?

Boys ne treba da budu boys. Bolje da budu leprikoni i jednorozi, transexualci ili najbolje da ih se odgaja tako da uopšte i nemaju pojma da su boys. A girls su, svakako, pametnije. 

Najpametnije što je ljudski rod ikad iznedrio, pretpostavljam, evolutivni vrhunac. 

I onda, šta će nam koji moj muškarci uopšte? Neka plate sve što su im dedovi radili pre pet vekova. Nek svaki današnji šmokljan plati za ono silovanje koje mu je predak počinio dok smo još trčali gologuzi naokolo. Nek hodaju pognute glave, nek se stide, nek svaku rečenicu počinju sa: izvinjavam se... Nek otrpe svaku lažnu optužbu za sexualno uznemiravanje (ne sekirajte se, ima ih ihaha), nek im karijera i život budu upropašteni čak i kad se dokaže da su bili lažno optuženi, nek ćutke trpe kad ih svaka entitled guska na ulici pljune zato što joj baba nije imala pravo glasa  - nek crkne, govno belo i patrijarhalno! - i, svakako, okupljajmo se vikendom na gradskim trgovima da, uz kokice i colu, uživamo u predstavi gaženja kolima još jedne budale koji ga nije bio u stanju držat u pantalonama. 


Ma šta? Kill 'em all! 

I onda će planeta najzad bit idealna, paradise. 

Nego, šta ono najposle bi s Amazonkama? Vide li ih neko skoro? Izumrle, ma šta kažeš???

To je naverovatnije samo mit. Ma šta kažeš???

Svako zašto

Čovek bi se zapitao zašto sam besna. Celoživotni PMS, otkud znam? Možda bi se čovek mogao zapitati zašto sam povremeno i u vezi određenih stvari konstantno besna. Ni PMS ne traje ceo mesec. 

S druge strane, zar nikom ne padne na pamet da se zapita: kako ne biti besan? Gde živite vi? S kakvim to angelima živite? Šta nije u redu s vama?

Ja sam, hvala na pitanju, dobro. 

Sad, logično bi bilo da odgovorite: pa da! Naravno da si besna! Naravno da te razumemo! I mi svaki dan ustajemo u ovoj ludoj zemlji, na još luđem Balkanu, na planeti koja je postala luda naročito. Savršeno nam je jasno... Nije.

Sve sam ja to, što bi rekli u mom kraju, prebobala. I ludu zemlju, i Balkan, i kompletnu jebenu civilizaciju. Ne zanima me politika. Vesti nisam gledala jedno 5 godina. Tv ne palim. Da se sutra zarati, saznala bih samo ako bih zatekla tenkove pod prozorom. Ako ćete iskreno, zabole me baš za sve to skupa. Pisala sam ovde o nekim zemljama (i narodima), ali to nije značilo da sam u vezi njih uznemirena. Prosto sam navodila fakte. No hard feelings.

Onda, zašto? Svako zašto svoje... Da.

Slučajno - nikad tražeći - naletiš na recenziju neke knjige ili filma, naprimer. Kritiku. Danas je svaka budala sebi kritičar, i smatra da je dovoljno kvalifikovan ako poznaje bar trećinu azbuke. Imati pravo na svoje mišljenje je jedno, a mrčiti gluposti i besmislice nešto sasvim drugo. Misliti i cveće brati. Da.

Naletiš tako na nepismene maloletnike, ili, još gore, nepismene odrasle, kako iznose svoje kompetentno mišljenje da je isti (film) dug, dosadan, nema radnje (prevod: nijedan auto u celom filmu nije sleteo s litice i potom planuo, na veselje teletabisa). Ili još odvratnije: kako je film nemoralan (prevod: u jednoj sceni neko je uslikan golih grudi. Ženskih, naravno. Iz nekog razloga, gola muška dupeta uglavnom se tolerišu.), vređa religiju, manjine, feministe i ostala fantastična bića; pa ono što me naročito raduje, i uvek volim da pročitam: "Film/knjiga je sranje, ništa nisam razumeo."

Kod te izjave uvek se kroz gnev smejem. Jer šta uopšte odgovoriti (naravoučenije: nikad ne odgovarajte imbecilima po internetu, makar vam o tom život zavisio) na to? Imaš pola mozga u glavi, što te sprečava da razumeš prosto proširene rečenice, i smatraš da je tvoje mišljenje (?) kompetentno?

U redu je, mili. Evo sad lepo uzmi ove bojice, i idi tamo u ćošak da mi nacrtaš nešto. Čiča Glišu. I pazi samo molim te, bojice se ne jedu.

Neverovatno.

Mislim da najviše pizdim zbog ničim utemeljene, ignorantske arogancije miliona ljudi širom planete. Svaki dan - ne tražeći! - naletim na neke koji su upali u zamku, pa ukazali retardima da ih staratelji traže negde po parkingu. Odmah me glava zaboli, jer znam kakav će odgovor biti: svako ima pravo na svoje mišljenje. 


Jeste, ima. Ali nema svako pravo da ga javno iznosi po mestima koja su van dosega njegova znanja, ili inteligencije. 

Znate?


Postoji razlog zašto, čak i kad gledam ili čitam stvari iz te oblasti, nikad ništa ne komentarišem o, šta znam, astrofizici. Ili geologiji. Teško da ćete me zateći kako se upuštam u diskusije o tenhnikama čuvenih pijanista. Sigurna sam da nigde duž milijardi i milijardi kablova Mreže ne možete naći da sam napisala i jednu jedinu reč o stručnim aspektima medicine, bilo koje i kakve vrste nauke, istraživanju svemira i istorijskom nasleđu opskurnih kultura za koje sam samo u prolazu čula.


Jel uopšte potrebno da me se pita zašto.

Zato što jedino što o muzici mogu reći to je da mi se sviđa odnosno ne sviđa, naprimer, dok o svemu ostalom gore pobrojanom nemam za reći ni toliko. Nemam dovoljno znanja da bih se upuštala u raspravu ili iznosila svoje laičko mišljenje. Nisam kompetentna. 

Pa šta, reći će. Pa šta što nisi. Nisi ni sociolog, ni psiholog, pa pišeš na mestima koja se tim poljima bave. Šta ćemo s tim? 

S tim ćemo - naprimer! - napomenuti da o socijalnim i psihološkim fenomenima pišem tamo gde se okupljaju laici ko što sam i sama. Skupa s drugim laicima, pišem ko laik. Nikad se još nisam upustila u diskusiju sa diplomiranim sociologom, mada ponekad poželim da se dočepam jednog. Ali čak i tada moji argumenti teško da bi bili pravovaljani. Čak i tada bih morala priznati da nisam položila ispite, pročitala svu literaturu i da je moj pogled, da prostite, pas laje vetar nosi. Profesionalcima za zabavu. 

Zatim, postoji još nešto, ali to se pre tiče kućnog odgoja nego bilo čega drugog. Ima tema o kojima bih imala štošta za reći, i puno pravo da ih kažem, jer su napisane/postavljene od strane laika i namenjene su laičkoj publici. I ne mislim na filmove. Filmove sam uzela tek kao egzamplar. Govorim o određenim društvenim pojavama, između ostalog. Međutim, više nego često ja prosto zaobiđem. Ne jer ne bi imala šta reći, već zato što mi je stvar toliko odbojna, gnusna, glupa ili besmislena, da nemam nikakvu želju trošiti svoje vreme na nju. 


Kako da to pobliže objasnim? Ajde da opet uzmem filmove i knjige kao primer. Pre nekako sam pisala kako sam na Amazonu slučajno natrčala na neku grozotu koja se zove (sedite, ako stojite) My Serbian Wolf. Ne moram napominjati da je u pitanju erotsko-romantična novela, ili kako se god prokleti žanr već zove. Na pamet mi nije palo da se ulogujem i napljujem đubre, mada imam pravo na svoje mišljenje i kad neko već javno pokazuje svoje prljave gaće, i ja mogu javno da ukažem da su usrane. Isto tako, naprimer, nikad za veka nisam komentarisala trailere za Transformerse i slične imbecilnosti, mada, opet, imam pravo na svoje mišljenje itd, itd. 


Zašto? Zato što, više nego što imam pravo na sopstveno mišljenje (koje je danas već toliko oveštala fraza da je izgubila svaki smisao), smatram da, ako mi se nešto ne sviđa, prosto ignorišem i produžim dalje. Zato što mislim da je to zdravorazumski. Zato što se uvek zapitam - nakon što se dobro isplačem smejući se nad kakvim pljuvanjem đubreta - ako ti ljudi to ne rade za novac (ti koji pljuju đubre naokolo), onda koliko su, jebote, dokoni? Pa mogla bih provesti ceo vek pljujući retardirane besmislice na koje natrčavam bar deset puta dnevno. Nije nikakav problem - ako će neko da me plati da to radim. Ovako, šta?

Plašim se da čak i oni koji prepoznaju đubre i napljuju ga, u principu nisu mnogo drugačiji od samoproklamovanih "stručnjaka" i "kritičara". U biti i jedni i drugi rade isto. Priznajem i spostvenu krivicu po tom pitanju, jer ni ja nisam u stanju zaobić baš svako đubre i baš uvek ostat nema. Priznajem da ni u kom slučaju nisam kompetentna, i da se u stvari igram boga, višeg bića. Što je, osim što je glupavo, još i bezobrazno i nekulturno. 


Pa, pitaćete nasposle, šta je to zbog čega si, u stvari, besna? Zbog nestručnog (prevod: debilnog) mišljenja koje ljudi iznose, ili zbog iznošenja mišljenja kao takvog?

Rizikujući da ispadnem licemer, pitaću vas jeste li uopšte svesni koliko je često to jedna te ista stvar. 

Tresla se gora

Pre nekako sam se našla u prilici da čitam određene ljude koje sam, tokom jednog određenog perioda svog života, cenila.

Ne, ne radi se ni o kakvim afirmisanim i etabliranim piscima. U pitanju su laici poput mene, samo što su, za razliku od mene, relativno poznati po mreži i imaju krug sledbenika. One koji, kao što sam nekad i sama, cene njihove reči.

Ne znam o čemu se radi. Možda život koji me nije častio prethodnih godina. Možda puki protok vremena. Međutim, fakt je da sam pre nekako ponovo naletela na te rodonačelnike i nosioce pisane reči, i mada sam bila ubeđena da znam šta da očekujem, desilo se nešto potpuno obratno.

Naime, ti su me ljudi - ljudi koje sam nekada udivljeno čitala, zapanjena njihovom mudrošću i razumevanjem života i svemira - sada ostavili potpuno hladnom.

Ne, to nije dobra reč. Ne samo hladnom, već i u pokušaju da sprečim prevrtanje očiju. 

Nakon svega, ostala sam da se pitam jedno: da li neki od nas ikad odrastu?

Sad bi mi cinici rekli: postavljaš tu stvar naopačke. Ne radi se o tome da oni nisu odrasli, već da si ti postala previše negativna. Možda je i tako, ne znam. Pouzdano znam da sam odavno izgubila maltene sve iluzije koje sam o životu i ljudima imala, i da danas iza sveg što se dešava, iza svačije reči i gesta, tražim proračunatu pozadinu. I znate šta? Na neki mi način bude drago kad je nađem. Ne jer mi to godi egu, nit jer pronalazim ono što tražim. Ne. Bude mi drago jer mi se tako čini jedino logično i smisleno. Kad kod čoveka ne mogu da vidim određen motiv, to me zbunjuje i muči. Motiv mora postojati, i ako ga ne vidim, to znači jedino da je dobro skriven - što je naročito gadno. Zašto je motiv skriven? Većina ljudi svoje motive nosi na rukavu, ako umete da gledate. Nepoverljiva sam s onima koji ih kriju. 

Kako god, ne znam koji je razlog, osim što sam možda stvarno postala negativna, ali brate slatki, koji je đavo s njima pa da su neprestano toliko pozitivni?

Nema šanse da poverujem da je to razumnom i odraslom, zrelom čoveku moguće. Ako imaš 50 godina a i dalje sereš naokolo o dugama i letećim jednorozima, definitivno ću se pitati šta s tobom nije u redu. Neću misliti kako si prosvetljen. Neću težiti tvom pragu svesti s kog, ko s oblaka, odgore posmatraš obične smrtnike. Svakako ti se neću diviti. 

Najverovatnije ću misliti da si blesav.

Ti ljudi koje pominjem imaju sledbenike zato što niko neće da sluša negativna sranja. Svi žele da čitaju o univerzalnoj vrednosti ljubavi koja uvek pobeđuje. Svi žele da klimaju glavom nad rečenicama u kojima razumeju svaku treću reč, a smisao ne uopšte, jer niko neće da ispadne budala u društvu. Kako to znam? Odakle mi pravo da se tako frljam objašnjenjima? 

To su mi pravo ostavili u amanet onda dok sam i sama bila sledbenik. Odatle mi pravo. Jednom sam i ja bila deo kulta. Verujte bivšem Jehovinom svedoku da zna šta priča. 

Ali ne govorim ovde o sledbenicima. Govorim o ljudima koje slede. Pokušala sam, kako rekoh, u njihovim tekstovima, postovima i blogovima naći ono što sam nekad nalazila. Ne samo da to nisam našla, zapravo nisam našla ništa. Rečenice su bile iste kao što ih pamtim: estetski lepe, ako estetiku poistovećujete s teškim čitanjem i još težim hvatanjem smisla i razumevanjem pročitanog; bile su to duge rečenice s vrlo malo interpunkcije i neprijatnim osećajem kad dođete do tačke - potrebe da rečenicu, kolika god da je, pročitate još jednom. Jer niste baš sigurni šta je pisac hteo da kaže. Onda sam shvatila u čemu je caka, i zašto tako pišu (verujem, najveći deo njih, ako ne i svi, potpuno nesvesno). Kad pišete na taj način (a ako malo razmislite, odmah ćete razumeti kakav je to način, jer ste i vi sami bar deset puta u životu upali u zamku u kojoj sam i sama bila i o kojoj upravo pričam), u principu svako može da vas tumači onako kako mu odgovara. Ljudi koji pišu jasno i konkretno, mogu zainteresovati samo istomišljenike. Međutim, ljudi koji pišu tako kukuljasto da se svaka guska oseti počašćena pomislivši kako je upravo ona razumela poentu - takvi ljudi, realno gledano, mogu privući ma koga. Teme o kojima pišu uvek su do te mere opšta mesta i univerzalne da je praktički nemoguće da baš niko ko čita ne pronađe nijednu jedinu stvar s kojom će se složiti.  

Naravno, to u isto vreme znači da oni, zapravo, ne pišu ni o čemu. Ne pišu ništa.


Snaga ljubavi, moć pozitivne misli, smisao života, mudrost iskustva, čoveče ne idi malen ispod zvezda! Čovek samo srcem dobro vidi - suština se očima ne da sagledati.

Itd, itd. Kapiš?

Uvek su mi bili odvratni priučeni, amaterski filoSofi, koji su dangubljenje i sposobnost da hiljadom reči ne kažu apsolutno ništa doveli do savršenstva, ali ne pričam sad o njima. Oni su jedna mnogo ozbiljnija tema, što je paradox, jer u životu ne rade ništa ozbiljno.

Ne, poenta je samo u tome što ovi moji nekadašnji predvodnici kultova ne ulažu baš toliko truda u svoje slovo koliko gore pomenuti, i ma koliko zakukuljeno pisali, ipak nešto najposle i kažu - za razliku od ovih gore pomenutih, takođe. Nažalost, ne kažu ništa pametno. Zapravo, do te mere prežvakavaju jedno te isto - i to uzimajući premise od ljudi koji su iste mnogo bolje odžvakali - da se može reći da pišu ni o čemu. Mislim, ni o čemu novom. 

U principu, kad vidim da se ljudi frljaju opštim mestima i univerzalnim istinama, obično shvatim da se radi o maloletnicima koji još uvek žive pod zaštitničkim krilom svojih roditelja. (Isto vredi i za internet-ratnike, ali šta oni pa drugo i rade nego se frljaju opštim mestima?) Međutim, neobično mi je to što za neke od ovih o kojima večeras drobim, pouzdano znam da su mnogo stariji i od mene. U čemu je caka s njima? Kako je moguće da 55-ogodišnjak dočeka te sede vlasi i dalje doslovce verujući u najomiljeniju školsku lektiru ikada (zbog kratkoće), Malog Princa? Ja volim Malog Princa, ali ne verujem da je njegova logika apsolutno primenjiva na realan život. Kako je moguće da ljudi odrasliji od mene misle drukče? Nemojte mi reći da nikad u životu nisu bili razočarani, ostavljeni, da im niko nikada za po stoleća nije zabio nož u leđa, da nikad nisu imali teške periode u životu. Nemojte mi reći da ih žene nisu varale i ostavljale zbog kumova. Nemojte mi reći da nijednom otac nije umro a da se s njim nisu stigli izmiriti. 


Nemoguće je da čovek star po stoleća veruje u bukvalnost Malog Princa.

Pa ipak, neki veruju. I nek veruju, ma koliko to meni izgledalo neverovatno. Ajde da zbogradi teme kažem kako verujem da oni veruju.


Ali to niukoliko ne utiče na vrednost njihovih misli koje stavljaju na papir (ekran). Koju, ja, eto, više ne uviđam.

Kad sad uzmem da ih čitam, osećam se kao da su me prevarili. Kao da su mi obećavali pomeranje kontinenata i planina.

A na kraju se od sve muke samo miš rodio. 

Mislim da bi ljudi koji imaju sledbenike morali paziti šta pišu. Ako ni zbog čeg onda zbog sosptvenog morala koji toliko visoko uzdižu. 

Mnogo tražim? Od velikog se čoveka ne može tražiti - mnogo. 

Od miša, može.

Vikings, interrupted

 

Do pre manje deset godina, govorila sam da je Švedska/Skandinavija najviši domet Zapadne civilizacije. 

Sve što je Zapad propagirao, sve čemu je stremio, činilo se da su skandinavske zemlje (Švedska kao prva) postigle. Demokratija, ljudska prava, socijalna sigurnost, uređena država, niska stopa kriminaliteta, udoban život građana, najkvalitetnije obrazovanje na planeti, prosvećene i napredne ideje sprovedene u praksi... Činilo se da imaju sve. Činilo se da su živi dokaz da je formula ispravna, i uspeva. Činilo se da su kao kamen stenac jak argument protivu svakog ko bi se usudio pomisliti da je Zapad na pogrešnom putu.


Da li zato čudi što sam počela shvatati da je Zapad na pogrešnom putu, onog momenta kad sam uvidela početak propadanja onih koji su na istom putu otišli najdalje, i ostvarili sve ciljeve?


Ljudi van ovog kontinenta, i ignoranti po pitanju ma čega što se dešava van njihovih granica (time prvenstveno mislim Američani), mogli bi pomisliti da u Evropi nema kulture i tradicije do, šta znam, Engleske, naprimer. U zabludu bi mogao zapasti svako (pogotovo ovim mislim na Američane) ko bi zanemario zasebne evropske mentalitete, pa pomislio da ako neki narod nije dovoljno teatralan u iskazivanju svoje kulture - istu i nema.  Međutim, samo među najzatucanijim amerikanizovanim mozgovima u Evropi naći ćete one koji misle slično. U principu, Evropljani su potpuno svesni da svi mi ovde imamo neke svoje istorije i tradicije i da niko nije tikva bez korena. To što skandinavski mentalitet ne maše vulgarno u lice svakom svojim kulturnim tekovinama i civilizacijkim doprinosima - ne znači da ništa od toga ne postoji. To samo znači da nisu vulgaran svet. 


Kao i svaki evropski narod, i Skandinavci, naravno, imaju golemo kulturno nasleđe.

Da li?

Slušati, u 21. veku, jednog od njih kako govori da ta kultura ne postoji zapravo, i da se prosto sastoji od zbira od strane drugih "uvezenih" tradicija - nateralo me je da pomislim da oni tu kulturu više zaista ne zaslužuju. Apsolutno je smisleno, karmički opravdano, kako god hoćete; oduzeti im svako pravo da se još uvek na bilo kakvu kulturu i tradiciju pozivaju. Ako su u stanju sami pljunuti na nju - od volje im. Ja se slažem. Eto, nemate nikakve tradicije ni porekla, nikad tokom istorije ništa niste postigli, tikve ste bez korena, i nemate nikakvog razloga da postojite.


Može?


Danas je loša ideja čak i pominjati takve gluposti kao što su kultura ili tradicija. Prošlost je nešto u vezi čega ljudi reaguju na dva načina: ili je koriste kao loš primer svega, ili prosto prevrću očima. Prošlost je dosadna. Zastarela. Prevaziđena. Koga to još zanima? U današnje vreme, kad nam onaj con man iz Južne Afrike obećava kolonije na Marsu (zanemarićemo što nije ostvario ni prethodno obećanje, i nijedan još njegov kamion bez ljudskog vozača nije uspešno zaživeo na cestama - ali ionako imamo selektivno pamćenje pa koga briga) - šta te briga za glupavu prošlost, i šta te se to tiče?


Pa, šta znam? Možda kad se Izraelci prestanu pozivati na svoje pravo da žive na zemlji koja je u njihovim mitovima i legendama označena kao prapostojbina od pre par iljada godina - pa, možda onda i ja kažem kog još briga za prošlost danas. Možda kad Grci prestanu stavljati veto na pravo jedne nezavisne države da se nazove kako hoće prosto zato što je u pitanju par iljada godina star naziv odavno mrtve zemlje za koju baš i nije najsigurnije da je baš bila grčka u smislu današnjih Grka? Možda kad Englezi prestanu insistirati da svojom zovu zemlju koju su osvojili pre koliko beše godina, i odu iz Severne Irske? Možda kad zbace monarhiju koja je danas ništa više osim frik šou-a? Možda kad Američani prestanu da slave dan kad su provalili u tuđu kuću i izvršili masakr nad legitimnim vlasnicima? 


Naprimer? 


Koga još danas zanima prošlost, hm?


Pa, Šveđane očigledno ne.


I to je njihovo puno pravo. U principu, baš me briga. Ja nemam ništa sa Švedskom, i da li će Švedska prestati sutra da postoji, zapravo me baš briga. 


Međutim, bilo bi pošteno da onda prestanu da prave cmizdrave filmove o propasti koju su sami sebi navukli na vrat. 


Prestala sam imati maltene bilo kakvo poštovanje spram Skandinavije/Švedske ne toliko kad sam uvidela da sam svo vreme o tom delu sveta imala pogrešno mišljenje, već kad su počeli da kukaju okolo kao da ih je neko okupirao i nametnuo im, mimo njihove volje, sve gluposti koje im se dešavaju danas. Kao da to nisu sami hteli. Kao da nisu sami izlazili na biranja. Kao da se nisu sami oholili svojim rezonom i načinima. A jesu. Oni sami. I najveći ih deo još uvek to radi. 


Što koji moj cmizdrite sada?


Ako mislite da ne cmizdre, ne samo da u kući nemate internet, već živite pod kamenom. Izađite ispod kamena i pogledajte "Sweden - Dying To Be Multicultural", naprimer. By Pelle Neroth. To je samo prva kap u moru koje mi pada na pamet. Nakon toga mi dođite pa još jednom recite kako ne cmizdre. Fuj.



Jednom sam pričala sa Šveđaninom baš oko kulture i tradicije, i on mi je potvrdio stav koji imam. Bio je (jeste) skroz ok lik, ali apatičnost i totalna nezainteresovanost za načine na koje mu (im) se rođeno društvo, rođeni narod pred nosom menja i propada, još mi je jednom dodatno potvrdilo da je zaista sramota dozvoliti im pravo da se na ikakvu kulturu ikad više pozivaju.  


Bilo bi smešno da nije žalosno kad pomislite da im je upravo ta kultura, ta tradicija, sopstvena prošlost i sve što su tokom nje radili, omogućilo da danas izgledaju kao nacija dvorskih budala. Neko bi rekao da se radi o paradoxu, ali ja ne mislim tako. Jer, kad bih mislila da je Švedska neki izuzetak u današnjem svetu, onda bih morala priznati da je pravilo ispravno, a ja to ne verujem. Ono što verujem, zapravo, jeste da je Švedska vrhunski egzemplar i najbolji manifest pravila. Švedska je objedinitelj svega što pravilo predstavlja. Švedska je pravilo, ne izuzetak.


Ne vidim šta bi vas moglo bolje ubediti koliko je pravilo pogrešno.



Svaka civilizacija najposle propadne. Ono što prethodi propasti uvek se kroz istoriju odvijalo maltene po knjizi. Prvo bi se dostiglo najviše moguće, isrcpli svi potencijali, uzdiglo do maximuma. Onda bi se došlo do praga preko kojeg više ne ide. Društvo bi dostiglo najviše koliko je uopšte moguće. Zavladali bi (bukvalno ili figurativno) celim poznatim svetom. Nakrcali bi sva moguća blaga. Eliminisali najveći broj bolesti i nedaća koje bi im njihov stepen razvoja omogućavao.  Građani bi počeli da žive najbolje koliko mogu, a neki i više od toga. Kako bi već pokorili svet (bukvalno ili figurativno), kako bi se enormno obogatili, kako bi razvili najviše koliko im je u moći socijalnu svest, nauku i tenologiju - više ne bi imali nikakvih prirodnih neprijatelja i sigurnost bi iz povlastice prerasla u pravilo koje se samo po sebi podrazumeva.


Šta radi jedna civilizacija kad sigurnost i prosperitet postanu pravilo koje se samo po sebi podrazumeva? Šta radi jedna civilizacija kad sebe uspe da zaštiti od najvećeg broja nedaća na planeti? Šta radi kad dosegne prag preko kojeg se dalje ne može (zaboravite kolonije na Marsu tokom ove civilizacije)? Kako je propao Rim?




Vidite to oko sebe na svakom koraku, nemojte da vam ja sad objašnjavam. I, ako moram da vam objašnjavam, nemate pojma o čemu pričam, i najpametnije da odmah napustite ovo mesto. Nikada se nećemo razumeti.



Nekad su imperatori radili orgije i iživljavali sve svoje kaprice misleći da će živeti večno jer su se izjednačili s bogovima. (Zvuči poznato? I treba. To je poenta istorije.) Kako više nisu imali ni mogućnosti ni volje da se bilo čime zaista potrebitim bave, počinjali su se baviti jedinim što im je još preostalo a to je dokolica i izvođenje besnih glista. Uostalom, što i ne bi? Kad živiš udobno, kad ti je svaki luxuz na dohvat ruke, kad si eliminisao svaku brigu o goloj egzistenciji - a što se pa ne bi bavio glupostima? 




Što ne bi počinjao izmišljati srednje rodove? Ili nepostojeće? Što ne bi uveo ludačke zakone po kojima svaki mentalni bolesnik ima pravo iživljavati svoje nastrane fantazije? Što se ljudska bića ne bi počela u državne knjige upisivati kao jednorozi i zmajevi? Što ne bi dozvolio ljudima da se venčavaju jastucima s likom omiljenog anime karaktera? Ili kerom? (Ne brinite, to se zaista desilo pre nekako, dok ste vi čučali pod svojim kamenom. I još uvek se dešava. Leprikoni nijedni.) Što ne bi počeli odgajati svoju decu u totalnoj ignoranciji kojem polu pripadaju? To što sutra neće znati dal' ih sexualno više privlači žensko, muško, jastuk, ker ili rođeni otac-majka, pa šta? To što će doživeti nervni slom jer im se nikad nije usadio pojam ličnog identiteta pa neće znati di im je dupe a di glava, kamoli ko su, šta su i šta u životu da očekuju, pa šta? To što će ko zna koliko njih sutra da si puca u čelo ne mogavši više podnositi postojanje u totalnoj konfuziji i haosu, pa šta?




To je nebitno. Jedino što je bitno, to je pravo da sutra svako počne sebe nazivati zmajem ili se oženi jastukom, ako tako želi, bez da ga se pošalje u ludnicu ili ga se, nedajbože, javno ismeje/uvredi - što je, svakako, gore. Mislim, uvreda. Gora od ludnice. Gora od bilo čega. Uvreda je najveće zlo na svetu danas. Nemojte samo da mi se neku tu uvredi!



Iskreno, zabole me za Švedsku. Ne mogu osećati ništa za zemlju koja sopstveni pad nataliteta rešava tako što uvozi ljude s druge strane planete. Po zvaničnom priznanju. Ne mogu osećati ništa za narod koji je do te mere lišen samopoštovanja, dostojanstva (i zdravog razuma) da veruje kako je importovanje totalno nesrodne kulture u sopstvenu državu nebitno jer oni sami- bože moj - ionako nikakvu kuturu i nemaju. Pa šta onda ima veze. Šta ima veze što će sutra cela Švedska da klanja u džamijama. Izbeglice bar imaju kulturu. Vi je, po sopstvenom priznanju, nemate. Ma koga više zanimate uopšte?



Da nije žalosno, mogli bi uzet kokice, sest i lepo se smijat gledajući cirkus. Tamo je neki nesretnik pre hiljadu godina išao na nestabilnom čamcu preko pola sveta da bi obezbedio potomstvo da mu ne poumire na surovom severu na kojem ni trava ne raste kako treba, kamoli šta drugo. Tamo su neki morali, u znoju lica svoga i u još težoj muci i gladi, izmišljati ingeniozne načine za preživljavanje, pa se još protegnuti i preko toga, izdići se iz divljaštva, začeti države, osigurati granice, opismeniti se, iznedriti velike državnike, mislioce, pisce i slikare, jebenog Nobela. Tamo su neki morali napregnuti um preko svake tada postojeće granice ne bi li postavili religiju u zapećak zajedno sa sagama gde joj je i mesto, omogućivši time zdravije razmišljanje, svest o realnom svetu i napredak. 



Kao prvo i osnovno, tamo je neki nepismeni i bradati, obučen u kožu i krzna, imao dovoljno hrabrosti da se nastani na retko surovom delu kontinenta, da pobedi prirodu, da se otisne u nezamislivo smele poduhvate, da preživi i izrodi potomstvo koje će ga nastaviti. 



Da ga danas podignete iz groba, pa kad bi pogledao kako mu ti isti potomci ne znaju ni jel su muško il žensko (kamoli šta drugo) i kako mu je zemlja kojoj je položio temelje dobrovoljno predata u ruke totalnim strancima, bez ikakvog otpora, ijedne prosute kapi krvi - nisam baš sigurna da ne se ne bi opet dohvatio sekire. 



Ali koga to boli uvo. Ionako su divljaci, bez roda i kolena, bez ikakvog identiteta i kulture. 


Kome danas više treba Švedska? 


Što se mene tiče, najbolje da što pre propadne. Bar više neće cmizdriti. 


Skål!

Offensive

Otkako sam izašla iz gimnazije, nisam imala želju da gradim karijeru.

Tokom adolescencije, a verovatno i od ranije, otprilike sam pretpostavljala kako ću/bih htela da živim (jednom kad porastem), i, u principu, te su ideje bile budalaština obzirom da su se bazirale na pogrešnoj premisi: totalno pogrešnom odabiru buduće profesije. Kako se me učili, ako se nešto temelji na pogrešnoj premisi, zakljčci nikako ne mogu biti tačni. Moja premisa - uslov koji se morao ispuniti pre nego uopšte dođem u situaciju da ostvarim maltene sve drugo u životu - bio je odabir određenog zanimanja, a po pitanju kojega sam bila u potpunoj zabludi. Imala sam o njemu ignorantske i idealističke ideje proizašle iz mašte i neutemeljene na bilo kakvim činjenicama. Moralo je proći još dosta godina da bih to zaista shvatila.

Jednom kad jesam, kompletan se moj plan urušio, mada me još određeno vreme to nije mnogo sekiralo: naime, tokom istog procesa shvatila sam šta zapravo želim u životu da radim i od čega da živim. Neko sam se vreme trudila (zavaravala?) isto i postići. Tako da nisam naročito brinula, smatrajući da sam, prosto, uvidela grešku, pa se, shodno tome, preorjentisala na drugo.

Već sam jednom napomenula (ovde), kao što u rl govorim stalno, da ne verujem u New Age budalaštine (o kojima više neki drugi put). Ja ne verujem u "potrebno-je-samo-da-želiš" i "moć volje". Iliti - naopako! - "misli pozitivno". Onaj ko neprestano ima samo pozitivne misli, u životu nije iskusio ništa negativno, što znači ili da je a) još uvek maloletna budala (najčešći slučaj), ili b) oduvek je živeo ekstra povlaštenim i zaštićenim životom, ali! O tome neki drugi put. 

"Misliti pozitivno" u mojem slučaju stremljenja profesiji koju (i dan danas) smatram  jedinom kojom bih se ikada mogla, htela, uživala baviti - nije funkcionisalo u ratnim godinama nacionalističke euforije, embarga, totalne sirotinje i degradacije društva (koje traje i dan danas, mada modifikovano). Ja sam mislila pozitivno. Ja sam imala nade i volje. Ja sam činila pokušaje i trudila se. Nisam sedela na dupetu i čekala da mi stvari prosto padnu s neba. Međutim, okolnosti su - kao što uvek i jesu - bile prejak argument. 

New Age leprikoni i jednorozi reći će mi da, prosto, nisam mislila pozitivno nit se trudila dovljno jako, ali ne pada mi na pamet da uzimam u obzir kretenska mišljenja jednoroga po pitanju ma čega. Jednim sam delom objasnila zašto u prethodnom parafu. Kako mali Perica zamišlja stvarni svet je problem (odnosno, biće problem) malog Perice kad jednog dana izađe u stvarni život i kad ga (i ako) realnost tresne posred čela. Zasad tu temu neću razvijati dalje.

Kada mi je postalo jasno da su stvari van moje moći kontrole, i da se nikad neću najest leba od tog zanata, morala sam postati pragmatična i uzeti u obzir realnost. To je rezultiralo totalnom indeferentnočću po pitanju fakta čime bih se uopšte u životu bavila, jer ako nisam mogla da radim ono što sam stvarno htela, svaki drugi posao bio je (i ostao) samo sredstvo da se zaradi za režije. Nikad ni u jednom kojim sam se bavila nije bilo snova i ambicija niti sam o istome imala ma kakva osećanja drukčija od ravnodušnosti. Nije me zanimalo napredovanje, karijera, sticanje boljih pozicija. Jedino što sam tražila to je da posao bude uredno i redovno plaćen, i da mi izaziva što manje glavobolje. Kad bi glavobolja postajala prevelika (što se po pravilu dešavalo) ja sam odlazila. I nisam se kajala, jer to, zapravo, i nisu bili poslovi koje sam htela, nit koji su me ič zanimali. Kako da žališ spram nečeg po pitanju čeg si potpuno ravnodušan, i što ti pride još donosi nepotreban stres? Gluposti. 

Nije, doduše, pošteno reći da je to bio jedini razlog što sam se najposle odlučila da ostanem kod kuće. Jedan dobar deo koji je činio tu odluku bili su (i jesu) moji zdravstveni problemi. Mnoge žene koje znam a koje imaju probleme kao i ja, bile su prisiljene napustiti posao koji su radile čak i kad su taj posao volele, i kajale se jer ga napuštaju. Međutim, to je tako. Nema potrebe da sad plačemo - što su, najposle, i neke od njih shvatile. Jer nisu imale nikakvog drugog izbora. 

Zašto uopšte pišem sve ovo? Zato što sam jutros nabasala na rečenicu neke proslavljene feministkinje koja je u svojoj knjizi napisala (citiram): "We think we know what the wife is up to and what the mother is up to but the single woman is mysterious. I like that mystery. So the term (single woman, pojašnjenje)  is a useful way to hold onto the idea of autonomy that can get so easily lost inside of marriage or motherhood". Kraj citata, Italic je moj, kao i pojašnjenje u zagradi. 

Izjava čuvene feministkinje - uprošćeno, da ne bih prepričavala po knjige - tiče se pogleda (s visoka) na svaku ženu kojoj je preči brak nego njena individualnost. 

Individualnost je ok stvar, i zaista nemam ništa protiv nje u principu. Ljudi su različiti, i silom ih terati u isti tor ne samo da je na duže staze kontraproduktivno, već se kosi i sa zdravim razumom.  Verujte osobi koja je pobegla iz tora. Plativši svaku cenu, i plaćajući još uvek.

Međutim, ono što je mene iznerviralo - u današnje vreme bar imam punu povlasticu da se osećam iznervirano u vezi i najvećih nonsensa, obzirom da je to jedan od temelja trenutnog "prosvećenog, liberalnog društva" - jeste zamena teza. U svojoj knjizi, velepoštovana feministkinja se bavila pojmom "single woman" (moderniji naziv za "spinster", usedelicu) iznevši stav da je ženi ispod časti da se spušta na tako niske grane kao što je brak (koji će, sledstveno, ugušiti svaki vid njene individualnosti, slobode, čega god), i da je termin "single woman" (spinster, usedelica)  uvredljiv, jer podrazumeva onu koja je svoju individualnost, slobodu, šta god, stavila iznad jedne tako ropske institucije - osmišljen da bi se ženski rod držao u poslušnosti. 
S druge strane, ista velepoštovana očigledno i blatantno ne uviđa da svojim stavom u isto vreme radi upravo ono što kritikuje: vređa svaku udanu žena koja se, po njenom mišljenju, automatski i po defaultu odrekla svoje individualnosti, slobode, etc, etc. 

Ma ajde?

Obilje sličnih zamena teza (uz neverovatnu količinu svih ostalih idiotluka današnjih tzv. feministkinja, a o čemu ću, takođe, neki drugi put), jeste jedna od stvari koja me od istih konstantno odbija. I ne samo odbija, štaviše, gadi mi se. 

Evo, ja sam uvređena jer tamo neka kobila koja urla po protestima i koledžima smatra da ima svako bogom dano pravo da me gleda s visoka zato što nemam profesiju i, naravno, ne gradim karijeru. Uvređena sam jer smatra da sam se time odrekla svojeg ja (i mozga, očigledno). Vređa me jer se danas misli kako je svaka žena koja - iz bilo kojeg razloga - odabere da ostane kod kuće  - prosto muževljeva poslušnica i ropkinja bez prava da se o ičemu individualno izjašnjava (kamoli šta individualno čini) i da je, prosto, prepuštena njemu na nemilost (tu nema milosti). Vređa me jer se moji nazori (koji jesu tradicionalni) smatraju nazadnim i nečim čime sramotim sopstveni pol koji se, eto, tako mnogo trudi da žene izvede iz vekovnog ropstva braka (odnosno muškaraca - jer kad feministi govore o braku, oni u stvari misle "muškarac"). Vređa me da me bilo ko gleda s visoka i uzima si pravo da me s prosto  metafizikog stajališta kritikuje zbog izbora koje sam učinila u svom životu - u današnje vreme kad se sloboda sopstvenog odlučivanja i pravljenja ličnih izbora postavlja na pijedestal i uzima kao najviši doseg ljuske vrste (odnosno žena - jer kad današnji feministi govore o ljudskoj vrsti, oni u stvari misle "žena").

Kako vas bre nije sramota?

I da se manemo sramote, uzmimo koje posledice po kompletnu ljudsku vrstu (ja kad  kažem ljudska vrsta, bukvalno mislim ljudska vrsta) može i hoće imati zbog takvog rezonovanja. Zašto bi individualnost bila od većeg značaja nego brak (jer je očito da velepoštovana smatra kako su te dve stvari dijametralno suprotne i nespojive jedna s drugom)? Ako bi svaka žena danas odlučila da prestane da rađa decu (jer su i deca očigledno potpuno nespojiva s individualnošću i slobodom kojima sve žene trebaju težiti, zapravo), kojoj će to nerođenoj deci vrli feministi držati svoje pridike o individualnosti i slobodi sutra?

Nonsense par excellence.

Ali bespotrebno je i besmisleno postavljati takva pitanja danas kad je osnovni imperativ društva razmišljanje u stilu "Posle mene potop" i kao glavne se vrednosti uzimaju jedino trenutne. Danas retko ko uopšte ima predstave, kamoli interesovanja, da razmišlja o posledicama svojih postupanja, jer se naglasak stavlja na momentalno zadovoljenje i iživljavanje ličnih kaprica. Budale misle da se tako gradi zdravo društvo. Ne razumeju da se tako popločava staza za propast istoga. I ne, u tome nema ničeg zdravog. Šta je zdravo u lovu na veštice? Jer ovo što upravo gledate, i što gledate zadnjih decenija već, nije ništa drugo no lov na veštice - onaj klasičan, iz priručnika. Lov na sve koji misle drugačije i ne slažu se s udomaćenim društvenim normama. Nije prvi put da se dešava, mada bi mogao biti zadnji. Nažalost ili na sreću. 

Povampireni lovci na veštice pod krinkom jedinog pravoverja - "savremenog i naprednog" - današnji tzv. feministi i ostala žgadija - u biti su isto što i Španska Inkvizicija. Njihov je osnovni cilj da pozovu na sramotu i krivicu jeretike, pre nego ih spale. Zbogradi zdravog društva u kojem su "tradicionalisti i nazadnjaci" kukolj. I opasnost.

Kao što rekoh, ima mnogo razloga zašto neka žena odluči da ostane kod kuće i ne gradi karijeru. Ima ih mnogo jer je svaka žena za sebe indivudualna. Neke se na to odluče jer im se ne dopada da izlaze u biznis ring koji je stresan, bešćutan, u biti amoralan i u kojem je na snazi samo jedan zakon, pravo jačega. Neke nemaju stomak za tako šta (kao ja, naprimer), a profesija kojom bi se eventualno htele baviti, van je njihovih mogućnosti (ma šta New Age jednorozi govorili). Neke žene imaju određene zdravstvene probleme (kao ja, naprimer). Neke - neverovatno! - u stvari žele da budu supruge i majke. Neke zapravo uživaju u tome.

Lovci na veštice misle da bi se sve one trebale stideti i osećati krivicu.

Pa, ako na nečemu mogu zahvaliti tzv. feministima i liberalima, jeste što su mi dali slobodu da se nađem uvređena nonsensima. Zato kažem, eto, uvređena sam. Vaše me mišljenje vređa. To što govorite, to je hate speech, jer poziva na istrebljenje svakoga ko se s vama ne slaže. Time što propovedate, vi povređujete moj odabir u životu, moje pravo da biram za sebe i postupam kako mislim da trebam. Imperativi koje namećete ženama (i društvu) povređuju moja jebena osećanja.

Kako vam se sad to dopada, ha? 

Leprikoni.