Kako su Mađari kolonizovali Vranje

Postoji legenda kako je Atila imao tri sina, i da je najviše voleo svog najmlađeg. Prilikom dečakovog rođenja, prorok je došao na Atilin dvor i rekao mu kako će ga naslediti upravo taj najmlađi sin. Atila je bio zadovoljan - njegova ljubav spram miljenika činila se i od bogova opravdana.

Međutim, a kako to već biva, posle Atiline smrti, oba starija sina ratovala su međusobno zbog nasleđa, i, kako kažu, nisu se naročito proslavila. Obojica su ubrzo poginula. 
Najmlađi, kojeg je Bič Božiji i namerio za naslednika, jedini je preostao.

Nažalost, on nije bio ni mnogo mudar ni vešt ratnik, i Atilino se carstvo skroz raspalo. Tu, po legendi, najmlađi sin odlazi u anonimnost. Prosto mu se gubi svaki trag, i ne zna se ni koliko je živeo ni kako je ni kada umro.

Jedan narod danas, koji je u Evropu pristigao s Arpadom, uvek me je čudio svojim besramnim pozivanjem na poreklo od Biča Božijeg (jer, u tome ima malo ili čak i nimalo  istorijske istine) - sve dok nisam čula legendu. Jer, vidite, Mađari tvrde da je Arpad bio direktni naslednik Atilinog najmlađeg, onome kojem je proreknuto da će naslediti oca, i da je svojim dolaskom u Panoniju i osvajanjem iste, potvrdio istinistost legende.

I poreklo Mađara od Atile.

Otkako sam upoznata s legendom, i ja sam se počela slagati da su Mađari potomci Biča Božijeg. 

To je narod kojem i sama dobrim svojim delom pripadam, i nisam ga fan. Čudno je za neki narod - pogotovo ako od njega vučeš poreklo - reći kako mu nisi fan, ali imam i više nego dobre razloge. Dok sam živela u Somboru, svaki Mađar kojeg sam srela bio je ne ko naslednik, već Atila lično. Drugim rečima, svi su bili nesnosni.

Arogancija nije raritet na Balkanu i ne radi se samo o tome. Ili se u ovom slučaju radi, jer se nisam danas sastala sa zidovima da razgovaramo o aroganciji bilo kojeg, već konkretno pripadnika mađarske nacije. Ne ulazeći u detalje oko mojeg privatnog života i svih onih verbalnih okršaja koje sam s Mađarima imala, pitaću samo: a kako vi gledate na narod koji u 21.veku krene da kolonizuje suprotni kraj države u kojoj je (samo) manjina?

:)

Ima li veće arogancije i bezobrazluka?

Imam običaj reči geni su ti čudo, i Atilini naslednici pre desetak dana pokazali su se u najboljem duhu svoje genetike. Elem, uspeli su da osvoje vlast u jednom selu i opštini u Vranju, time postavši nezaobilazni deo nove vranjanske vlasti.

Što je samo početak!

Infiltracija je dobar način da započneš okupaciju jednog prostora, i čini se da Mađari znaju sve o tome. Naravno, odavno sam u pre-zategnutim odnosima sa svojom mađarskom rodbinom, tako da ne raspolažem konkretnim informacijama, ali obzirom da su geni, jelte, čudo, moja mi sopstvena mađarska krv govori kako je cela stvar išla.

Nabitnije je blo svladati jezik, jer kako ćeš se vraga infiltrirati ako ne znaš jezik domaćina? Na sreću, učenje vranjanskog dijalekta Mađarima ide mnogo bolje nego čak i Srbima. Ni oni ne razlikuju srpske padeže i rodove, i sve naopako akcentuju. Znači, narod ih je tamo razumeo. Doduše, ne toliko da bi sasvim shvatio (ili umeo da pročita) celu tu mađarsku ujdurmu, ali sasvim dovoljno da nasedne.  Stvar je u tome što su se Mađari dosad uvek osećali kako su im Srbi  nasilu uzeli Vojvodinu, a sad su rešili da se svete, i da pri tom vrate milo za drago. Više se ne zadovoljavaju samo Vojvodinom - sad oće celu Srbiju. Kao osvetu. Za Arpada, izvinjavam se - Atilu.

Osvojivši mesta u vranjskoj opštini, ono 4 i po Mađara tamo definitivno će postati deo vlasti. (I tih 4 i po Mađara je još ranije ubačeno, ne budite smešni). Kako su Srbi navikli da nikad ne preispituju vlast, osim da je psuju po prevrnutim gajbama ispred prodavnice, uz pivo, sve uredbe i zakone koje (ubačena) mađarska vlast pokuša da proturi, Srbi će pojesti ko ker s maslom, jer to Srbi i inače rade. Tako da nikom neće ništa biti sumnjivo. Ni kad sutra oko Vranja bude podignut zid, ni kad se svima za Izvod iz državljanstva bude tražila potvrda da imaju neznamkoliki procenat mađarske krvi (test koji ja, lično, prolazim), ni kad uz to još budu morali pokazati poznavanje mađarskog jezika (test koji nisam prošla) - u trenutku kad se nad Vranjem zavijori mađarska zastava niko je neće ni primetiti.

Mada, Srbi ionako ništa ne primećuju, ili čak i kad primete, odu na yt da kukaju. Jer nemaju kuku i motiku u šupi. A i ako slučajno imaju, odavno su zaboravili šta se time može raditi osim kupiti seno i okapati kukuruz.

Ne da više ima nešto puno sena i kukuruza. Ili Srba. Mlađih od 70 godina. Samo kažem.

Ili šta znam. Možda nisam u pravu. Možda, samo možda su ovi izbori bili još samo jedno zamlaćivanje, i sprdačina, i glasovi se kupovali i preporadavali ko na pijaci. Možda su - ponavljam, možda - tamo neki platili po par iljada nekim malo garavijim Srbima da glasaju za njih, ali nisu stigli u isto vreme naučiti ih i  čitati, i ljudi se zeznuli. Pa sad imate Mađare u vlasti u Vranju. 

Možda, samo možda bi u nekoj iole normalnoj državi već samo to bio dovoljan razlog da se kompletni izbori ponište i možda, samo možda to ovde nije bitno jer su Srbi odavno prodali veru za večeru.

Pa dobro, ko radi taj i greši. Neće se ono pivo pred prodavnicom popiti ni komentari po yt ispisati sami. U Srbiji se uvek teško večera zarađivala, al nekako nikad teže, gorče i sramotnije nego danas.

Štaznam. 

Prestati i zašto (ne)

Da, naslov sam ukrala od Kesića.

Neću govoriti o zidovima koji me slušaju ovde na blogu, govoriću o forumu. Obzirom da pišem o stvarima koje me ljute, često ispadnem ljuta i beskompromisna. Ali to nije tačno. Ja nisam od oni pervertita koji uživaju u konfliktima, zapravo, stvarno se grozim konflikata ma koje vrste. Ali razumem zašto ljudi nekad mogu pomisliti da to nije tačno, i da mi je jedina namera da vređam i svađam se.

Današnja dešavanja na smrt su me izmorila, tako da sam otišla na yt i pustila Thief 4 walkthrough koji nisam igrala jer ne pripada Thief univerzumu i bla bla nije ni bitno. Poenta je da me je to opustilo - postiglo je cilj - odmakla sam se od toksične atmosfere i svadljivih ljudi i na par sati bila mirna. 

Ono što se pitam, jeste da li je to upravo ono što treba da radimo? Mislim, ne da sad svi sednemo da gledamo Let's play neku glupu igricu po netu, već da se izolujemo od otrova.

Na mene otrov loše utiče, u smislu da se od njega razbesnim, a bes mi je ko pogonsko gorivo. Jako sam loša osoba kad sam besna. Mislim, onda stvarno počinjem da vređam, da potpuno prestanem da se sećam koliko se gadim svađa, da koristim psovke itd. Međutim, to je sve jako kratkog daha,  i kad se okonča - a okonča se takoreći u trenu - sve što odmah potom osećam je ogroman umor. I želja da se izmaknem i ogradim.

S druge strane, jedno je, verujem, bit besan u ličnim otrovnim odnosima, a drugo kad se razbesniš zbog otrovnog društva. Imamo li uopšte moralno pravo da NE budemo besni na društvo danas? Verujem da je moralno diskutabilnije ako ostanemo flegmatični i reagujemo u smislu e baš me zabole. To, baš me zabole, je stoglava aždaja koja ponekad pojede cele narode.

Onda, šta? 

Ja sam asocijalna i introvert i ljudi me smaraju čak  i kad su najfiniji mogući. Zato toliko mnogo visim na netu, jer na mreži ljude možeš iskopčati iz života onako kako u rl prosto ne možeš. I moja slaba tolerancija spram toksičnih ljudi verovatno je produkt moje introvertnosti - jednim delom. Ali mislim da niko nema baš naročito visok prag na odvratne osobe. Ogavne osobe je jako lako prepoznati, i retko ko greši u tome - osim ako je i sam ogavan na isti način, u smislu vrana vrani oči ne vadi. Ljudi su me često pogrešno tumačili ko hladnu i svadljivu osobu, ali niko me nikad pri prvom kontaktu nije ocenio ogavnom. Kasnije bi shvatali da nisam ni hladna ni svadljiva, ali to je neka druga priča.


Elem, šta raditi s poganim ljudima? Psiholozi bi rekli: izbegavati, i ja se slažem da je to za mentalno zdravlje najbolje. Međutim, šta ako je pogana osoba autoritet? Šta ako je ne možeš prosto ukloniti iz svog života, blokirati je? I, što bi to uopšte radili, ako je njen uticaj poguban ne samo za vas lično, već i za sve ostale koji eventualno s njom dođu u kontakt?

Jako ne volim ljude bez osnovnog kućnog vaspitanja, arogantne, bezobrazne, podsmešljive, kojima je jedini cilj da čoveka izvrgnu ruglu. Takvi nikad ne žele da vode civilizovan razgovor i saslušaju tuđe argumente. Oni su, prosto, oštećeni, defektni, oni to ne umeju. Ali kako nije u pitanju invalid s dečijom paralizom u kolicima, niti neko ko se rodio mentalno deficitaran, nisam sklona da im njihov defekt otpišem. Iskreno, da ja nešto izjavim za dnevnik: sve bi ja to govnjivom motkom, pa pet dana u kupatilu na lebu i vodi. Možda bi se onda naučili pristojnosti i uzeli u pamet.

Ali, to me automatski svrstava među iste te toksične. Ili ne? 

Kako god. Ovo je bio rant izazvan ogavnim ljudima danas, i mada sam se od njih odmorila, sama me ideja o njima smorila ponovo. Ne znam kako vi na to gledate. Ne znam da li mislite da otrovne osobe treba pustiti da rade šta hoće i s ljudima se ponašaju kako žele, ili imate neke druge ideje. 

Samo da još jednom napomenem, jer je važno:  NIJE ih se moguće pristojnim i civilizovanim razgovorom naučiti da s vama postupaju isto.

I, najgora od te vrste je ona kojoj je dat ma koji, makar i najbeznačajniji, autoritet. Zamislite samo TO. 

Ako hoćete, naravno.

Misliti i cveće brati

A šta znam.

Možda su svi ti SJW, feminazi i extremni leftičari u pravu.  Volela bih samo da napomenem da nikad nisam napisala: liberali. Liberali su nešto drugo, pristojan svet, s mnogo dobrih ideja i ispravnom ideologijom. Ali danas kao da retko ko razume razliku, ponajmanje oni radikalni i s leva i s desna. Mnoge sam komentare, postove, rasprave, svađe i vređanja po netu čitala, i stvarno izgleda da liberali najgore prolaze u toj priči - niko ne shvata ni ko su oni, ni za šta se zalažu. Za desničare nisu dovoljno desno, za leftiste nisu dovoljno levo. 

Ne, ispraviću se. Prvi i osnovni problem i levice i desnice, jeste taj što oni ne razumeju sami sebe. Ubeđeni su, i jedni i drugi, da se zalažu za skroz legitimne ideje, nemajući pojma da u stvari propagiraji krajnji radikalizam i extremizam.  Nisi extremni desničar ako želiš da tvoja zemlja ne postane lopta za dobacivanje međ bogatima, da ima sopstvenu proizvodnju, da raspolaže suverenitetom koji će joj omogućiti da vlada sama sobom i u svom interesu. Extremni si desničar ako bi sutra da pobiješ sve Rvate i Muslimane. Nisi extremni leftista ako se zalažeš za mirnu koegzistenciju ljudi različite boje kože i sexualnog opredeljenja. Extreman si ako smatraš da je komunizam neka sjajna stvar. Ja, rođena u SFRJ, zemlji koja nikad nije bila komunistička u smislu ostalih komunističkih zemalja, nemam šta mnogo da tupim o tome, ali postoje (još uvek, pre nego ih obrišu, cenzurišu, preprave i zabrane) knjige istorije i dokumentarci koji jasno govore kako je taj komunizam u stvari izgledao. Znam da mnogi veruju kako su bili pod opresijom i u SFRJ, ali ti i takovi nikad nisu živeli pod Staljinom ili u Severnoj Koreji. Zato, ne serite.

Mada i dalje za sebe tvrdim da sam tradicionalna, mnogi, ako ne i svi liberali koje sam slušala govoriti, rekli bi mi da sam, zapravo, liberal. I ja skoro da ne bi imala argumenata da im se usprotivim. Već sam pre nekako pisala šta za mene znači "tradicionalno", i onaj ko je pročitao (onaj zid koji je pročitao, mislim) znaće da je tu malo, ako išta, pravog tradicionalizma bilo. Osim možda mojeg zastupanja smrtne kazne. Hm.  

Nikad nisam imala ljubavi spram desnice, kao prvo zato što je - barem ona desnica s kojom sam upoznata - čvrsto skopčana s religijom, a ja sam nevernik. Bilo koja ideologija koja propagira Crkvu za mene je nemoguća za poštovati. Nemam ništa protiv vernika, da se razumemo, osim u slučaju ako mi dolaze na kućna vrata i pokušavaju me spasti ognja božjeg, i osim u slučaju kad su čvrsto skopčani sa šovinizmom koji bi da pobije sve druge vere i nacije- ali, to je posao Crkve. U principu, nemam problem s vernicima, imam s Crkvom. Ali i o tome sam već pisala.

Nemam problem s levicom kad propagira ravnopravnost i poštovanje i slobodu govora. I ne-mržnju ma koga samo zato što je druge boje kože ili vere. Imam problem kad ista izmišlja nepostojeće probleme i propagira ideje koje su pogubne po društvo u celini, i, prvenstveno, mržnju spram muškaraca, ali to je posao extremnih leftičara, i o tome sam već pisala takođe.

Mnogo tih extremnih, zapravo svi, reći će mi da to nije tačno, ali neke njihove druge reči i postupci ih odaju. Za razliku od mnogih danas koji bojaju kosu u zeleno, šišaju se na ježa, nose očale i tetoviraju se sve do brade; ja SAM pročitala određene feminističke knjige, i čitala sam feminističke knjige i dok su ti i takovi još puzali okolo i nisu znali ni gde su šuplji. Razlika između nekadašnjih, ono što ja zovem "feminista prvog talasa" i ovih danas, ne znam već ni kojeg talasa, je kao nebo i zemlja. Poslušajte samo šta Ann Widdecombe, pionirka feminističkog pokreta, ima za reći o današnjim feministima:

I to je samo delić onoga što ona, Germaine Greer i druge feministkinje koje su zaista imale razlog da se bore i protiv čega da se bore, misle o ovim Starbaks-feministkinjama danas.


Niko ne može reći da E.Yong nije bila jedna od glasnogovornika feminizma, ali je toj temi pristupala racionalno, argumentovano i pisala je proklete knjige - nije se zadovoljavala posprdnim komentarima po društvenim mrežama ni mrčenjem fensi tvitova. Zato mi je, dok sam odrastala, bila filozof prvog reda, najmudrija osoba koju je moj 13-ogodišnji mozak umeo da prepozna. Naravno, danas više ne mislim da je izmislila toplu vodu, ali i dalje joj ni jedna trenutna Starbaks-feministkinja nije ni cipele da obriše. 

Bilo da pripadate desnici, odnosno levici, jednim uvek morate raspolagati, a to su pravovaljani argumenti, spremnost da se sasluša druga strana, da se diskutuje i dozvoljavanje mogućnosti da se na kraju ispostavi da u nečemu niste bili u pravu. Ne kažem u svemu, barem u nečemu. Ako obe strane jedna na drugu urlaju, ako prekidaju onog drugoga ne dozvoljavajući mu da dođe do reči, ako su se na "raspravi" našli samo i jedino da bi slepo, ko mulci, ponavljali svoje sveto trojstvo nemajući nikakvu nameru da obrate pažnju na bilo šta što druga strana iznese, kamoli da to do kraja saslušaju, uzmu u obzir, kamoli pokušaju da razumeju - onda niste ni desnica ni levica, onda ste samo extrem.

Kad god je čovek extreman u vezi ma čega, obično ima neke sasma lične razloge za to. Žestoko mrzeti bilo koga ili šta, nema veze s ideologijom koju tvrdite da zastupate - ima veze s vama lično. Zato su najbešnji srpski desničari oni iz propale RSK, naprimer, i zato su najbešnje feministkinje one koje, šta znam? Imaju neki skroz ličan razlog da zagovaraju apsolutnu žensku prevlast i nepodnošenje muškaraca? I nemojte mi reći kako nemaju. Kako to ne govore, niti tako postupaju. Pa na svakom protestu imate transparente: "smrt belom muškom patrijarhalizmu", "muškarci moraju da prepuste svoje privilegije ženama" itd. O njihovim postupcma neću ni da govorim. Pa jel nemate milion klipova po yt neki poremećenih, mentalno nestabilnih kako su napadale muškarce - slučajne prolaznike na ulici - koji su se nakašljali, da su ih sexualno ugrozili? Kašljem? Pa jel nemate onu čuvenu bolivijsku glumicu koja je optužila muškarca u restoranu da ju je "silovao" pogledom? Itd, itd. 

Lična frustracija, much?

Današnji feminizam, ma kojeg talasa bio (a ko to više uopšte i broji) jeste, klot  i prosto, mržnja spram muškaraca. Kad se razgrne svaka borba za diversity, za pet miliona rodova i gendera, u srži je mržnja spram muškaraca. I upravo je to ono što me nervira, i s čim se nikako ne mogu niti hoću složiti. Meni je žao što ste sve imale neka lična grozna iskustva s muškarcima, koje danas projektujete u svoju "ideologiju", ali imale su i druge žene pa nisu započele pokret kukom i motikom da se svi muškarci na svetu linčuju. Osim toga, na svetu itekako ima dobrih muškaraca. Nisam vam ja kriva što vi niste bili u stanju naći takvog. Odjebite.

I tako se opet vraćamo na liberalizam, ili bar umerenost. Umerenost, ne radikalizam, je ono što bi bilo zdravo videti u društvu. Extrem nikom ništa dobro nije doneo. Postoje situacije kad čovek mora extremno postupiti, ali nadam se da niko neće sad izjednačavati smrtnu kaznu za pedofila koji je silovao, mučio i pojeo dete (i to ne nužno tim redom) s extremnim feministkinjama. To nije  isto. Zabraniti Nacionalsocijalističku stranku onomad u Nemačkoj ili (kao što je trebalo) Socijalističku, Radikalnu itd u Srbiji posle 2000-e nije isto što i ludačko optuživanje muškarca na ulici koji se jebeno zakašljao. Jel me pratite?  I, da li bi čiste duše i srca to mogli nazvati - extremom? Smrtnu kaznu za pedofila kanibala? Zabranu Nazi stranke?

Ako bi, onda stvarno imate mnogo veći problem nego su ovi koje ja navodim, i molim vas potražite pomoć odmah. Ako vam uopšte ima pomoći.

Elem, da se vratimo fabuli radnje, a to je da bi umerenost u ideologiji i političkim ubeđenjima i uopšte stavovima koje čovek zastupa, trebao biti jedini način u zdravom društvu. Extremizam dovodi do bunta, do svađa, do sukoba, do pobuna, do ratova. Ali, kako se današnje društvo kreće - odnosno, onako kako je od korporacija uslovljen ko Pavlovljev ker da se kreće - možda rat i jeste ono što je krajnji cilj. Korporacijama. Jer nemojte biti blesavi, mislite da bilo koja svetska vlada ima ma kakvu kontrolu nad multinacionalnim korporacijama? I bejaše. 


A šta znam. Možda sam ja, usprkos mnogim gorkim prognozama koje sam imala a koje su danas život koji živimo, samo još jedan teoretičar zavere, glupača koja se udala umesto da gradi karijeru i koja ne mrzi muškarce samo zato što je nesvesna opresije koju oni nad njom vrše. Možda sam ja žrtva belog muškog patrijarhalizma a da to i ne primećujem. Možda sam zaluđenik i ovca, slepi poslušnik belih muškaraca koji su (mahom) ispisivali iskrivljene i lažne knjige istorije i biologije. Možda sam kreten koji ne razume zašto je potrebno pola rečnika proglasiti sexističkim, rasisitičkim i ičkim, i zabraniti bilo koje i kakvo preispitivanje bilo kojeg i čijeg ličnog stava.

Možda sam u osnovi svog bića jednorog ili zmaj, samo se još nisam osvestila dovoljno da to shvatim i prihvatim, i upravo otud depresija s kojom se borim.  

Uostalom, misliti i cveće brati, da. Bejaše. 

Zaobići

Ovde po pravilu pričam o onome što mi zapadne za oko i iznervira me, što, kao prvo, i jeste bila svrha bloga kad sam ga započinjala. Ima mnogo stvari koje volim i koje su mi drage, ali, kao što rekoh - i po cenu da ostavim utisak nekog ko je konstantno ogorčen - stvari koje volim nisu bile srha ovde.

Zašto to pominjem? Zato što bi neko ko bi skroz slučajno zabasao, sigurno stekao utisak kako u životu nemam pametnija posla ni većih briga nego se baviti trivijalnostima (naravno, stoga jer sam konstantno ogorčena i ništa lepo u svom životu nemam).  Postoje tri odgovora na to.  

Prvo, da, ovde sam ogorčena jer pišem o stvarima koje me ljute. To ne znači da ništa lepo u životu nemam. To samo znači da ovde pišem o stvarima koje me ljute. Period.
Drugo, stvari koje ovde pišem krešendo su teme koju razvijam već preko deset godina, a to je krajnji pad civilizacije koju poznajemo - i koji sam, mislim kraj, predvidela još tamo 2000-ih. 
I kao treće, zar stvarno mislite da u ovom trenutku u vremenu čovek ima prečih stvari o kojima bi javno govorio?

Desetinu puta dosad tokom svih ovih godina nisam znala bi li bila ponosna na sebe ili užasnuta jer su se stvari koje sam govorila pokazale kao istinite. Kad je 2000-e pao Sloba, i kad su svi bili euforični, ja sam govorila da to nije urađeno kako treba, da to nije bila nikakva blesava "revolucija", da je najbolji način trebao biti "rumunski scenario", da su se neke stranke trebale zabraniti ko u Nemačkoj onomad i da se praktično ništa nije ni promenilo ni postiglo. Ljudi su me gledali ko da sam luda, govorili mi da sam paranoična, da bulaznim koješta.

Sigurna sam da sad više niko ne misli da sam bulaznila.

Kad sam govorila da EU nije nikakvo carstvo božje ili nirvana kojoj trebamo težiti, kako ista ima milion problema, kako je to samo bio način da Nemačka ispuni svoj nikad dosanjani san o vladavini Evropom u kojoj će - s njom na čelu prvenstveno, a onda i ostatkom Zapada - postojati dve strane: bogata elita koja iskorištava "nižerodne" s Istoka - kad sam tvrdila da ulazak u EU nije pametan potez jer EU nije ni osmišljena da pomogne siromašnom Istoku da se obogati,  već samo da ga iskoristi otvarajuči tvornice s robovskom radnom snagom i uništavajući domaću proizvodnju uvaljujući nam svoje đubre - takođe, KAD sam govorila da će se EU raspasti sama od sebe - svi su me gledali ko da nosim onu poslovičnu kapu od folije na glavi i baljezgam o invaziji vanzemaljaca.

Pitam se koliko vas danas nosi istu kapu skupa sa mnom. Britanci sigurno:) 
Ali sprovedite ankete po celom istoku Evrope, i pogledajte koliko glava s folijama ima danas. Moje baljezganje u nekim je državama danas zvanična politika. 
Malo li je od neke anonimne što je posmatrala stvari pre 20 godina?

Kad sam govorila da je i Rim pao tako što je postao "pre-progresivan" za svoje dobro, kad se, umesto u razum, bačio u preteran komfor, orgije, iživljavanje najgnusnijih i najbesmislenijih kaprica, time postavši lak plen za nove, dotad još nenačete snage germanskih i inih pagana koji su bili daleko nazadniji, mnogo tradicionalniji, mnogo siromašniji ali zato i mnogo bešnji i spremniji da ginu - recite mi, kako vam izgleda ovaj Rim danas?

Širom Zapadne civilizacije (novog Rima) vode se besmislene rasprave oko 4589 vrsta rodova i sexualnih preferencija, oko izmišljene opresije žena prvog sveta koje sede u Starbaksu i preko telefona vrednosti 1500 dolara putem Tvitera "ruše patrijarhalizam i dominaciju belog muškarca" - žene koje nikad tokom istorije nisu živele bolje ni komfornije niti imale toliku moć kao danas - ljudi su postali toliko opsednuti "oslobođenom sexualnošću" (oslobođenom od čega?) da je maloletnicima dozvoljeno da vrše operacije promene pola bez pristanka roditelja, bez prethodne terapije, ma čak i bez pitanja - dovoljno je samo da kažu da to žele - devojčice se ohrabruju da nose majice s natpisima poput Daddy's Little Bitch a osmogodišnji dečaci da se oblače kao drag queens i plešu po striptiz klbovima - u "umetnost" je uveden nov pravac, performans, slikanje menstrualnom krvlju - na univerzitetima se profesori otpuštaju ako predaju osnove biologije ali postoje predavanja kao što je Lezbejski ples.... 

Bilo kakvo pozivanje na istorijske fakte proglašeno je "sexističkim" i "nazadnim" i "viševekovnom opresijom belaca (belog muškarca pogotovo)", širom Amerike i Londona ruše se spomenici, prepravljaju nazivi ulica, kompletna se istorija briše i ponovo (pogrešno) ispisuje, sve tradicionalne vrednosti izgubile su na značaju, žene koje žele da se udaju se gledaju s prezirom i smatra ih se otpadnicima od društva - isto kao i muškarce koji nisu feminizirani, koji ne potiskuju svoj testosteron lekovima, koji pokazuju bilo koji vid borbenosti - dok se s druge strane veliča samohrano roditeljstvo (ako već uopšte kakve dece mora bit), krajnje sexualne slobode (pa čak i nastranosti - već sam gore pomenula sexualizaciju dece), komercijalizam (najbitinije je imati nov telefon, slušalice, brz internet i brendiranu odeću)...

S druge strane, dok se Zapad tako veselo bavi svojim besmislicama i gluparijama, u isto vreme pristižu neke nove, nenačete snage, mnogo siromašnije, navikle na mnogo manje komfora, mnogo borbenije...

Pisala sam o tome nekih pet godina PRE migrantske krize, i PRE nego je iko počeo rušiti spomenike i zabranjivati biologiju i istorijske fakte. Pisala sam o tome PRE nego su deca počela nastupati po striptiz klubovima.

Ako iko još uvek želi onu kapu od folije, mogu mu časkom napravit jednu. Ali mislim da su mnogi već odavno shvatili da car, zapravo, nikad folijsku kapu nije ni imao, već uvek bio go ko od majke rođen.

Doduše, baš ko u bajci, samo su se najluđu usuđivali javno ukazati na njegovu golotinju. Ja sam bila jedna od tih ludih "teoretičara zavere", mada me danas mnogi ne mogu pogledat u oči jer su me teoretičarem zavere onomad nazivali. 

Mrzi me da dalje navodim sve one stvari koje su mi upale u oči puno pre nego trenutno, upravo sada, mnogi ljudi širom Zapada govore isto, iako ih je bilo još sijaset. Lako je nešto nazvati teorijom zavere kad zagovornika iste ima par stotina. Teško je nešto zvati teorijem zavere kad isto govori milion ljudi. Nisam sigurna da danas ima toliko UFO pristalica, koliko ima pripadnika OVE teorije zavere. Ponavljam, u nekim zemljama ova "teorija zavere" je trenutno državna politika. Čini se da onima koji se sprdaju lagano ponestaje argumenata.

Ali ne lezi vraže, jer su ti, koji nemaju nikakve argumente, najglasniji i najbezobrazniji.

U principu nije bitno - ako dođe do Ragnaroka, svi ćemo mreti ionako, i mi, teoretičari, i vi, glasni i bezobrazni. Ja godinama pominjem Ragnarok, mada je to metafora, ne mislim da će bogovi bukvalno saći na zemlju da se pobiju međusobno s divovima ili kako već prokleta stvar ide. Ne mislim čak nužno ni da će planeta da propadne.

Ali svet na koji smo navikli, civilizacija koju poznajemo, definitivno hoće. I to je normalan tok istorije - svaki Rim najposle propadne.

Nemam iluzija, pa se neko s pravom može zapitati što sam onda toliko besna (ili ogorčena). Moram li imati razlog? Šta sad, treba da gledam sve te majmunade koje se dešavaju i da valjda ostanem flegmatična? Izvinjavam se, ne mogu. Znati kako je nešto debilno i pogubno, ne znači da sad trebamo sedeti nasmešeni i bezbrižni. Niti mislim da je to čoveku s iole mozga, i iole sposobnosti (i volje) da pogleda van svojih ličnih, skučenih, dogmatskih vidika, začaranog mehura u kojem obitava - uopšte moguće. 

Danas ako zapitaš sve te podsmešljive i otrovne, a šta je to ćime se ti u životu okupiraš? Odgovor će biti: uticajan sam na društvenim mrežama, borim se za jednakost i ženska prava pišući po društvenim mrežama, meditiram pokušavajući da probudim svoju unutrašnju boginju i delim iskustva o tome na društvenim mrežama, prelistavam društvene mreže da vidim koja je nova fensi feministička knjiga izašla i kad se sledeći protest protiv patrijarhalizma održava. Usput, sve su društvene mreže na kojima sam aktivan/a upoznate da pohađam Gender Studies na koledžu, i da nameravam diplomirati u Lezbejskom plesu. Takođe, jesi li uopšte čula za onaj neverovatan korak u oslobađanju žene pod teškom belo-muškom opresijom, izražen u performansu u kojem su svi lica obojili menstrualnom krvlju?
Pa naravno da nisi. Tebe uopšte ne zanimaju bitne stvari u životu, ti si svoju slobodu prodala postavši rob muškarcu u braku, ne gradeći karijeru i baveći se tim zaostalim, totalno besmislenim budalaštinama kao što je prepravljanje video igrica. Usput, igraš igrice. I čitaš knjige fantastike. Ma šta uopšte imam da se pravdam jednoj tako ogorčenoj osobi kojoj su najbitniji njeni glupavi infantilni hobiji.

Sad me izvini, moram kod frizera, da obnovim ovu zelenu boju kose, već mi se vidi porast. Usput, čujem da je izašao novi fon, ovaj mi je star već dva meseca, sramota me kad uđem u Starbaks.

I, da, muškarci su fuj.
 

?


Da, zaista bi bilo smešno, da nije do zla boga žalosno. I ne, Orvel nije bio pisac fikcije, zapravo je bio prorok. Zabrana upotrebe pola reči u rečniku, prepravljanje istorije, uništenje vrednosti i uspostavljanje novih,  gradovi krcati kamerama, internet kojem, čim se na njega priključite, dajete dozvolu da zna vaše ime, godine, lokaciju, preferencije - i da vas, shodno tome, strpa u ovu ili onu kategoriju, izmišljanje nepostojećih borbi unutar društva oko izmišljenih i nepostojećih fenomena kao što su novi rodovi i polovi, "ozakonjen" rasizam, izam itd, "ženska opresija u 21. veku na Zapadu" - novi virusi koji nas teraju da se zatvorimo u kuće, da ne komuniciramo međusobno - osim putem interneta, gde nam se ionako svaka reč prati - uspostavljanje paranoje usled koje se plašimo jedni drugih i potkazujemo jedni druge vlastima (Partiji?) ako vidimo da se neko ne pridržava pravila (?) - namerno i svesno uništenje kompletne srži društva, njegovih temelja, istorije i moralnih kodexa, ukidanje svih sloboda, slobode govora, slobode kretanja, elementarne empatije spram drugog ljudskog bića, prihvatanje autoriteta bez preispitivanja istoga, slepo, ko telad i ovce...

I onda ja trebam da se objašnjavam s nekim zelenim mulcima koji još ne znaju pravilno obrisat dupe ali zato seru na usta, da im objašnjavam i pravdam se zašto sam ogorčena i da li sam to uopšte - ili možda samo svojim ogorčenjem pokušavam objasniti ono što ionako objašnavam još i pre nego su se oni rodili - hvala, ne.

Zapravo, ono zbog čega sam najviše ogorčena jeste postojanje vas, koji ne umete civilizovano i kulturno pričati, i verujete da ste izvojevali ko zna kakvu pobedu iznevši primitivnu primedbu od tri reči u komentaru usled koje će vas po leđima tapšati samo ignoranti, frustrirani okoti ko što se i sami. 

Ne podnosim trigere, ali mislim da bi jedan triger svako od vas trebao nositi na čelu: Upozorenje! OVA osoba se juče rodila, nema pojma o realnom svetu, ne izlazi iz kruga svojih woke drugara, ne ume razložno izlagati argumente jer iste i nema, ne razume ironiju ni metafore, ima previsoko i ničim utemeljeno mišljenje o sebi, na drugačije mišljenje je sposobna samo da reži, nipodaštava i sprda se, zla je, toksična i duboko frustrirana ličnim razočaranjima na kojima je izgradila ideologiju kojoj veruje da se klanja iz čisto ideoloških razloga. Mada to nije razlog.

Obzirom da je pokušaj diskusije nemoguć usled manjkavosti navedenog, isti je besplodan, stoga molimo zaobići.

Pa. Zaobilazim.

O kvotama i prakljačama

U prošlom sam postu napravila (naoko) grešku. Da zidovi kojima govorim imaju uši, sad bi me prozvali, u smislu kako sam ranije pisala da se propaganda jednostavno ne lepi na mene. U jednom od prethodnih svojih obraćanju zidovima, s druge strane, napisala sam da su me tzv. gejmeri po yt i njihovi obožavatelji naveli da se na pet minuta preispitam - što bi značilo da sam samu sebe pljunula u lice, ipak potpavši pod uticaj propagande. Zar ne?

Ne.

Tzv. gejmeri i njihova obnevidela publika naveli su me da se preispitam u smislu: svakom treba pružiti šansu. Jedna od najlakših stvari na svetu je imati svoje mišljenje. Što bi rekli Američani, mišljenja ko i šupak(a). Ako se držite svog mišljenja, praktično ste neprobojna tvrđava i možete umreti sretni - ali to nije baš pametna stvar. U životu sam naučila da tuđ pogled može postati drukčiji u vašim očima ako čoveku date šansu da isti objasni. Neretko se desi da, saslušašvši argument kojem se protivite, shvatite kako ste, u stvari, bili u krivu. Ljudi po difoltu neće da budu u krivu, ali ne govorim o tome sada.

Saslušavši tzv. gejmere i ine, dala sam šansu njihovom uglu gledanja, i to je sve što sam mislila pod: preispitivanje. Koji je toga bio rezultat, objasnila sam kasnije.

Zašto započinjem ovim ničim izazvanim objašnjenjem (zli bi rekli pravdanjem)? Zato što sam opet došla ovde da se družim sa svojim zidovima  (Metalika moj dobar drug) pronašavši, opet i još jednom stvar koja me nervira. I, ako se potrudim da pružim šansu tom drukčijem mišljenju kojem se protivim, ko zna, možda se sutra ujutro probudim kao extremni levičar i feminazi?

Da se ne šalimo više.

Rekla sam: nervira (me), jer to nije nešto što me nervira od juče, niti me je nervirati prestalo. To je nešto čega sam već dugo svesna  - tačnije, s čim već duže imam problem - što me nervira konstantno, i čemu ne vidim ni rešenja ni kraja. Osim u slučaju da pružim više šanse onima koji misle drugačije, ali nažalost, kad slušam njih, onda se tek iznerviram. 

Tako da mislim da ona blagorodna ideja spočetka o posmatranju stvari iz tuđeg ugla ovde prosto ne pali, pardonirajte.

Radi se, najjednostavnije rečeno, o prakljačom uterivanom raznovrsnošću (diversity) koje mediji, Hollywood i ostala bratija rade već izvestan broj godina.

Ovo su sad već opasne teme. Poodavno je moguće pljuvati Ameriku javno i smejati se Švedskoj, ali ima par stvari koje su danas sveti gral u koji ni pod kojim uslovima ne smete dirati svojim prljavim rukama. Jedna od njih je i anti-diversity. Ako se usudite i reč progovoriti o tome bilo gde duž neta, automatski se izlažete opasnosti da vas proglase za rasistu. Na moju sreću (i njihovu) nesreću, mene ta reč ni najmanje ne dotiče, zato što ne nosim nikakvu "belu krivicu" na ramenima,  ni ja ni moji preci. Rasista je najveća uvreda jedino Američanima koji ne samo da su koliko juče bili robovlasnici, već stvarno rasisti i jesu - i upravo ih zato ta reč toliko vređa. I upravo zato su izmislili pojam "bele krivice". Što se mene lično tiče, bilo bi me baš briga šta rade tamo preko bare, ali problem je što su - ne bi li im bilo lakše nositi teret, šta li - ista osećanja naturili i ostatku belog sveta. Pa danas ja, u zemlji Srbiji, koja nikad nije imala crne robove, porodičnog stabla u kojem nikad nije bilo nijednog robovlasnika, iz naroda koji nikad nije išao da ubija plemena po Amerikama i Africi - trebam da delim istu pasiju, valjda? 

Ma kako da ne.

Počelo je od toga kad sam prvi put, a sad već davno, pročitala kako ljudi po netu zovu Gospodara prstenova rasističkim. To je naročito važna tema u mom životu, i svakako da sam obratila pažnju. Na sreću, galama nikad nije uzela pravog maha, jer u vreme kad su filmovi snimani (knjige ionako više niko i ne čita), glasnogovornici diversity još uvek su bili deca u razvoju. Danas je to već zaboravljena tema, jer se svaki dan pojavljuju nove i alarmantnije. Na sreću. Nemam pojma koliko bih se nervirala da moram stalno sušati neke budale kako lupetaju o Gospodaru, kad se nerviram i dok lupetaju o Marvelu - koji me apsolutno ne zanima. 

Ja sam od onih nerdova koji zastupaju stav "knjiga uvek bolja od filma" ali ne radi se o tome. Mislim, ne buvalno. Knjiga i film su različiti mediji i mora im se različito pristupati, inače bi sve knjige imale do 100 strana, ili bi svaki film trajao najmanje 15 sati. Osim toga, na filmu nije uvek moguće prikazati ono što u knjizi jeste. Prepravke originalnog materijala tako da se on uklopi u novi, drugačiji format, nije ono što me (uvek) muči. Sam Gospodar je pravi primer. Iz knjiga je izbačeno mali milion stvari i ubačeno tuce u knjigama nepostojećih, pa ne smatram da je krajnji produkt nešto strašan zbog toga. Molim, budimo racionalni.

Međutim, nikako racionalni ne možemo biti ako ćemo raditi drastične promene koje nemaju logično opravdanje (u smislu prilagođavanja materijala itd) već im je jedini cilj onom prakljačom uterivanje diversity-ja. Silom, u grlo, sviđalo vam se ili ne, imalo smisla ili ne, bilo glupavo ili ne. Vas tu niko ništa ne pita. Postoje kvote, ljudi! Mislim da je BAFTA javno rekla kako se nagrade moraju davati po ključu - ne po kvaliteti, već po ključu, tako da svi etnosi budu podjedanko zastupljeni. Radi se o toliko neverovatno blesavoj stvari da svakom iole normalnom može zvučati ko teorija zavere, ali ljudi su otvoreno izašli u javnost s tim. Na stranu zdrav razum i svrha postojanja nagrada. Moramo ispunjavati kvote!

Jebote.

Upravo o tome pričam. Danas više ne možete napraviti knjigu ili film ako u istima nema određen broj crnih, žutih, ljubičastih i inih ljudi, bisexualaca, homosexualaca i ostalih alaca itd. Mislim, možete, ali onda se spremite na lavinu pljuvačine i prozivki. I, kako stvari stoje, možete još samo od svoji ličnih para. Nijedan studio ili izdavač više vam to neće odobriti.

Zabole me ona stvar da li su u filmu ljudi crni ili beli. Baš me briga kakvog su sexualnog opredeljenja. Uopšte se ne radi o tome. Radi se o prepravljanju već postojećih likova. I da me bog(ovi) ubiju, to nikako ne mogu da shvatim. 

Vrlo se slabo razumem u superheroje, naprimer, ili Witcher-a, ali sinoć sam nekoliko sati provela čitajući ljude koji objašnjavaju u kojoj su meri likovi u istima prepravljeni, ne bi li se uklopili u agendu.  Da je bila samo njihova priča, pa i da ih ne uzmem za ozbiljno, ali onda su pokazali odlomke iz knjiga/stripova/igrica, koji likove prikazuju na konkretan način (u ovom slučaju, kao bele. S druge strane, ima li koji drugi slučaj? Hm?) Masa tih originalnih belih, strejt likova, najednom su u novom izdanju postali crni, žuti i zeleni, homosexualci, trudni itd itd. To nije dovelo samo do estetskih promena, već do kanonskih promena u ponašanju i ličnosti samih likova - što je mnogo veći problem od puke estetike. Hoću reći, trudna Wonder Woman, naprimer, svakako ne može ni misliti ni ponašati se onako kako stoji u kanonu i kako su poštovaoci navikli. Homosexualni Superman neće se zaljubiti u Lois, i šta ćemo onda s celom pričom o njih dvoje koja je neodvojivi deo kanona o Superman-u? 

Ali to nikog nije briga jer se kvote moraju ispuniti.

Odgovor koji u jedno 95 odsto slučajeva dobijaju oni što se na to bune, stvar je koja me je spočetka specijalno nervirala, a to je: "To je fiktivni svet, ko da je bitno kakve je boje kože ili na kog se loži neko u izmišljenom svetu?"
Sve dok nisam shvatila zašto je to odgovor u 95 odsto slučajeva (negde i svih 100). Zato što prakljača drugi odgovor i nema. Mislim, ima ga, ali ga ne sme reći. Ne sme reći da su u pitanju jebene kvote.

Pa se onda drže tog čuvenog to-je-samo-fikcija-kakve-ima-veze-rasisti-nijedni-diversity-je-super-wau.

Preostalih 5 odsto odgovora, da ne grešim dušu, već napamet to znam, jeste: "A što se ne bunite kad su egipatske bogove i faraone onomad igrali belci? I, šta sa svim onim godinama kad su belci igrali sve druge nacionalnosti i boje kože??"

Tu se uvek setim onog prastarog vica kad Rus nije imao šta pametno odgovoriti o demokratiji Amerikancu, pa mu rekao: da, a šta vi radite Crncima? Kad nemaš odgovor, napad je jedino što ti preostaje, ma koliko van kontexta (i pameti) bio.

I, uostalom, jesmo se sastali ovde da bi se svetili belcima za gadosti koje su tokom istorije činili? 

Nemojte odgovarati, to je bilo retoričko. Pa naravno da jesmo.

To je cela poenta.

Tu nema svrhe objašnavati ono što gore već jesam, da postoje zagriženi fanovi određenih književnih, filmskih ili likova iz stripova, koji svoje ljubimce vole baš zato što su takvi kakvi jesu, i koje žestoko pogađa kad se neka feminazi oštrokonđa (koja, btw, nije ni upoznata sa stvarima u koje se petlja) napravi pametna pa sve izmeni samo da bi se slagalo s njenom poremećenom verzijom stvarnosti. Samo da bi se ispunile kvote. Ljudi su vrlo osetljivi u vezi stvari koje vole, bez obzira radi li se o njihovoj ženi, keru ili superheroju. Oni koji ne kontaju ljubav spram izmaštanog, fiktivnog lika i univerzuma, nema šta da se petljaju u iste, period. Superheroji su popularni i Hollywood zgrće silne pare na njima baš zato što postoje ljudi koji umeju voleti fikciju. 

Ono što me naročito nervira u celoj toj stvari, upravo je besprimerno okrutni, hladni i cinični način na koji se postupa s tim ljudima, u jednoj civilizaciji koja se diči time da se svi trebaju tretirati jednako, i svačiji fetiši poštovati. Batman je nekom fetiš. Kako imate obraza dirati u njega, istovremeno se pozivajući da niko ne sme dirati ničije? Jel zato što to radi samo u jednom smeru? Niko ne sme dirati vaše? Ali ako VI za nešto ne marite, onda vas baš zabole kita i pljunućete bilo kog. 

Sram vas bilo, licemeri. Celo je današnje društvo toliko prokleto licemerno, da mi je bukvalno fizički muka kad samo bacim pogled na tu kaljugu gadosti.

Ponavljam, superheroji su mi zadnja rupa na svirali, ali njihov fandom razumem, jer sam i ja fan. Možda ne volimo iste stvari, ali možemo razumeti jedni druge, kako smo nekakvi jebeni fanovi nečega. Podržavam svaki fandom, čak i kad mene predmet njihove ljubavi ne zanima, zato što ih razumem, znam kako izgleda biti deo nekog fandoma i voleti izmaštane likove i univerzume. 

I mrzeti da vam bilo ko tu sad nešto menja.

Međutim. 

Recimo, zbogradi radnje, da se neću dalje baviti fikcijom (možda i iz sebičnih razloga, jer moj lični fandom nikad nije bio izložen grozotama koje danas doživljavaju ovi ostali - mada sam načula da Netflix hoće da pravi neki prokleti prikvel Gospodara - ne, neću ni da mislim o tome!.. To je pogrešno na toliko načina da mi od same ideje nije dobro!..)
Elem. 

Ono što me, u stvari, u celoj priči najviše nervira, jesu istorijski filmovi. Ili knjige koje su radnjom smeštene u isključivo evropski istorijski milje. Ono što se na tom polju prakljačom u glavu uteruje ljudima, to je bog(ovima) za plakati. Pogotovo - a što mi nije ni na um palo, iskrena da budem, pre nego sam pročitala neki komentar kako se Evropljanima takve gadosti teško prodaju, jer Evropljani uglavnom znaju svoju istoriju (i istoriju kontinenta) - ali Američani se istoriji uče iz holivudskih filmova, i oni će sve te budalaštine verovatno uzeti ko autentične. Ne bi me to bilo briga da upravo Američani nisu vladari univerzuma trenutno, i pitaj boga kakve sve ideje mogu da im padnu na pamet usled sopstvene ignorancije. Pa pogledajte samo šta im je totalni nacionalni idiotizam doneo do danas - i nekim drugima, skupa s njima. Strašno.

Iznositi argument kako je jedan deo crnaca, Indijaca, severnih Afrikanaca itd, učestvovao u Drugom svetskom u Evropi; nije nikakvo opravdanje da mi neko tu sad sutra predstavlja Churchill-a ko crnca, naprimer. (Još niko nije, doduše, ali ne radi se o tome). Argument kako su Vikinzi ili bilo koji i kakvi evropski osvajači, kući sa pohoda dovodili crnce itd, nije opravdanje da se snimi film o crnom kralju Arturu, ili crnim članovima Vesele družine Robina Hood-a. Jeste, znam da je sve to tačno, znam da je bilo pripadnika i ostalih rasa osim bele u Evropi tokom istorije, ali to su bili incidenti - to nikad nije bilo masovno, i niko, osim belaca, nikad tokom istorije nije igrao nikakvu ključnu ulogu tokom ratova i ostalih sranja po Evropi. 

Da, francuski i španski dvorovi su imali crne paževe, i Puškinov je tamo neki deda bio crnac - i, šta? To je maltene sve. Nije bilo crnih engleskih kraljeva, nije bilo crne francuske aristokratije, nije bilo crnih vitezova Okruglog stola, u Veseloj su družini svi bili belci, Leif Erikson NIJE bio crnac. Tokom Drugog svetskog u Evropi su ogromnom većinom ratovali belci, sve ondašnje ratne vođe i vojskovođe bile su bele, i uopšte, tokom celokupne evropske istorije najveći deo Evropljanja za veka nije uživo sreo crnca.  

Dođe mi da se zadržim na tome, mada me đavo čačka i da, nazovite me kako hoćete, ali neću da mi neko radi rimejk Ponosa i predrasuda i pravi Mr.Darcy-ja crncem. Ni bisexualcem. Znam da je u pitanju fikcija, ali prosto neću to da vidim. Oliver Twist nije bio ni crn ni žensko ni debeo. 

Odjebite više s vašim kvotama!

Ako vam nije dovoljno što vam svaki film u kojem uradite svoja leftistička, "osvešćena" sranja, slavno propadne u bioskopima, ako ste toliko zaluđeni da vas čak više ni pare ne zanimaju (mada mi je to neverovatno zamislit za Američane, i verujem da, ako se nastavi, može ići samo do određene tačke - jer, Amerika vlada svetom ali Amerikom vladaju pare, i pare su jedini idol kojem se, na kraju, klanjaju i čije mišljenje uzimaju u obzir), elem, ako vam čak ni sveopšti prezir, gnev i novčani gubici nisu dovoljni da se prestanete proseravati s tim politički korektnim debilizmima, imam samo jedno da vam kažem.

Ne držite vi u rukama sve prakljače. Može biti da će neke raditi i po vašim leđima. Uzmite se u pamet, ako vam je išta ostalo u toj pustoši.

Psycho

Čudne vas stvari dovedu da se zapitate oko sopstvenog rasuđivanja. Svesna sam da ću otvoriti nekoliko tema, i ne dati odgovor ni na jednu.

Zadnjih par dana, tražila sam (i našla) "Let's play Psychonauts". Imam nekoliko igara koje su mi drage, i među kojima je Thief 3 Deadly Shadows ubedljivo najomiljenija, između ostalog, tu su i Psychonaut-i. Skroz šašava igrica, kao da ju je osmislio Tim Burton na nekom jačem LSD-u nego inače rabi (da ne bude zabune, Tim mi je jedan od omiljenih režisera). To je verovatno razlog zašto volim i igricu. Međutim, nismo se sastali ovde (zidovi i ja) da govovorimo o Timu Burtonu, ili igricama. Ne zapravo.

Naime, obzirom da mi je laptop u onoj stvari, i hitno mi treba novi, nisam više u mogućnosti na njemu da igram svoje omiljene igrice. I tako već duže vreme. Pre nekako me je uhvatila nostalgija, pa sam otišla na yt prosto da bih se prisetila kako su mi najdraži nivoi izgledali, da bih ponovo prošla to iskustvo, makar i iz tuđeg ugla.

Na stranu to što najveći broj klipova nisam mogla odgledat do kraja, jer bih posle pet minuta (negde i pola sata, jer sam dala šansu) shvatila da se čovek/žena (?) koji je igrao igricu (i postavio se na yt)  ili nikad pre nije sreo s navedenom igrom, ili je igra tako da mi se kosa na glavi diže. Ja nisam nikakav veliki gejmer, stvar je prosto u tome što sam te igrice odigrala jedno 40 puta, i postala majstor u njima. Kad vidim da ljudi trče ko mali majmuni okolo po nivoima i ubijaju sve redom, žureći da što pre završe igru u, recimo, Thief-u, bukvalno mi je fizički muka. Thief je stealth game, što znači da je najgora i najgluplja stvar koju tokom nje možete uraditi, to da trčite okolo ko bez glave, ne obraćate pažnju na interakciju likova, na cut scenes, na natpise po ulicama i raznoraznim institucijama po kojima se zadesite, na deliće informacija koje su vam razasute svugde duž igre - pa se onda nađete u situaciji da na sedmom nivou shvatite kako niste uradili nešto što je bilo očigledno na drugom, i da se morate vraćat unazad - pri tom proklinjući glupavu igru, a ne sebe koji niste radili ono što igra zahteva. 

Uh. Bolje ne bih više o tome.

Jer i nije u tome stvar. Stvar je u (mislim) trećem nivou Psychonaut-a u kojem srećete jednu veselu, nazovimo je: profesorka, koja vam daje uputstva kako da prođete njen nivo. E sad, namerno sam rekla "vesela", jer je to utisak koji sam ja imala kad god sam igru igrala: jedna pozitivna, nasmejana, ljubazna, šašava žena koja je uredila svoj život po žurkama iz 70-ih.  Ništa manje, i ništa više od toga.

Nažalost, Psychonaut-i su igra izašla negde 2005, verujem, i mnoštvo (ako ne i sve) stvari se uopšte ne uklapa u 2020.


Kad sam prvi put tokom zadnjih dana na netu počela primećivati kako ljudi (oni koji igraju, i oni koji komentarišu) prikazuju (profesorkino) ponašanje kao neprimereno, prvo sam se našla u čudu, onda počela da se nerviram, i nakon toga svim silama da se branim kako ne bih upala u extremno liberalističke agende koje vladaju svetom danas.

Ma šta o tom fenomenu mislili, znajte da ćete imati muke kad god se pokušate uhvatiti s njim u koštac.


U čemu je problem? U preispitivanju. Kad god bih naletela na naredni komentar o "diskutabilnom" (u stvari, otvoreno izraženim komentarima o "pedofilskom") ponašanju gore navedene profesorke, vremenom sam se počela pitati da li je moja percepcija bila pogrešna.  Da li sam ja, mada sam igricu igrala u odrasloj dobi, bila skroz imuna na strahote koje su se u njoj pokazale? Jer, tako su ih levičari u komentarima opisivali, kao "strahote iz na sreću završenog doba".

Je li, zaista?

Ko je u pravu, u stvari, i ima li ispravnog pogleda uopšte?

Komentare o dotičnoj profesorki iz igre u Let's play od pre godinu dve na yt, kako rekoh, prvo sam dočekala ko nerazumevanje, onda ko gnev (gnev na sveopšti imbecilizam društva danas - ups, i ova reč, mislim imbecilizam, više nije politički korektna, al me baš zabole neka stvar) i najzad ko sumnju.

Da li je tu bilo nečega što u ono vreme, kad sam ja igrala igricu, nisam ni primećivala ni shvatala? 

Je li moguće da sa svojih dvadeset i nešto, nisam  ni primetila ni shvatila koliko je igrica neprimerena (diskutabilna, pedofilska, štagod)?

Zar je stvarno moguće da su ljudi koji su igricu pravili bili do te mere perverzni, mizogonisti itd, i namerno gurali neke svoje pedofilske agende u igru - ili pak prosto toliko glupavi da ne razumeju šta rade? 
Glupavi ko i ja?



Ili je stvar u sledećem: sve može bit predstavljeno ko perverzija, ako stvari posmatrate iz perverznog uma.



Kad sam ja igrala igricu, feminazi pokret još nije bio u punoj snazi, a u zemlji Srbiji takoreći nije ni postojao. Srbija je i inače mnooooogo manje politički korektna zemlja nego bi Zapad voleo da vidi, kamoli u 2005-oj.  Ono što hoću reći, jeste da u to vreme a igrajući igru, nikakve perverzne ni nakazne motive u igri nisam primetila. Ama baš nikakve. Ponašanje više puta pomenute profesorke iz igre bilo mi je potpuno normalno i nisam na njega trošila ni sekundu dubljeg razmišljanja.

Danas ispada da sam bila glupava i slepa. Jer nisam primećivala, mada je - mnogim ljudima danas - (čini se) očigledno. 

Ne umem dovoljno vešto objasniti, osim ako bih ovde postavila klip iz igre, i pouzdala se da će svi da ga odgledaju. Jer sama priča već vuče na sumnjivo - mada mi to uopšte nije namera. Ono što bih volela, bilo bi da ljudi sami vide igru (ili bar taj nivo u igri) pa da donesu svoje odluke. Jer ne umem dovoljno dobro objasniti koliko sam bila zapanjena prvi put kad sam čula da neko igru, odnosno nivo, tumači na taj način. Način koji meni, onda, nije bio ni na kraj pameti. 


I što sam na nekih pet minuta bila došla u situaciju da se preispitavam. U smislu jesam li bila toliko glupava da ne vidim itd.


U principu, ovo je ista stvar ko i s trigerima, a o kojima sam već pisala. Ako vidite na početku nekog filma, knjige, videa itd upozorenje o trigerima, počećete tražiti samo njih, i na njih reagovati. Znam da to nije zvanična nauka, ali maltene sam stoprocentno ubeđena u to. Ljudi paranoični u vezi svega što trenutno nije fensi i in (krajnje leftistička agenda?) biće trigovani u svakom slučaju, jer oni prosto svugde vide trigere, stvari koje nisu politički korektne, koje ih lično vređaju itd. Ljudi koji nisu u tom spektru, a izloženi propagandi trigera, nesvesno će početi obraćati pažnju na njih. Ja sam veoma daleko od ekstremnih feminazista, ali čak sam i ja bila potpala pod tu čin par puta. U smislu da sam, čitajući neku knjigu ili gledajući film, počela obraćati pažnju na sve što se u današnjem svetu smatra politički nekorektnim, opasnim i zabranjenim.

Napomena za sve ekstremne feminazi/levo orijentisane: pljunite mi pod prozor, jer je to sve što ste postigli - postala sam svesna šta vas vređa - ne mene. Tako da u praksi niste postigli ništa. 

Jeste, dobili ste svojih pet minuta mog preispitivanja. Postigli ste da na pet minuta posumnjam u sopstvenu glavu na ramenima, i na tome vam svaka čast. Ali, onda sam se setila agende.

Čak i ako su neki pećinski ljudi (muškarci?) u 2005-oj imali mužjačko-patrijarhalne agende po kojima su pravili svoje knjige, filmove, igrice - šta je s vama danas? Ako je u 2005-oj perverzija bila da imaginarna profesorka u imaginarnoj igrici iskaže ljudskost - pa čak i ako je u tome preterala - šta i koliko imamo reći za danas o perverzijama? Nije li podjednako politički nekorektno poturati deci u igrice likove koji su multisexualni i sve ostalo multi, s ciljem da se postigne određena agenda? Ok, reći ćemo, zbogradi radnje, kako su kreatori igara iz 2005-e imali svoje agende. Ali, i vi imate agendu danas, i ja se izvinjavam, ali mnoge od njih su takođe opasne - ako ni zbog čeg drugog, onda poturajući deci - prvima izloženim zarazom igrica - svoje sopstvene agende.  


Smejala se sova senici.


Ovo su igre priljavije nego ih možete naći na netu u slobodnoj prodaji i namerene širokim narodnim masama. Jer se igraju  vašim umom. Današnja je politički korektna agenda sveopšte prisutna, i vi, ma koliko mislili da ste otporni, u nekom ćete momentu potpasti pod nju, bar na kratko. U nekom ćete trenutku početi da se pitate, čekaj, dal sam ja stvarno tolika budala da nisam uviđao to?

Po mojem mišljenju, niste. Po mojem mišljenju, trigeri i politička korektnost su upravo ono što normalnog čoveka tera da počne da se preispituje i dovodi u pitanje sopstvenu ljudskost, karakter i sexualnost. Mada ne pre nego mu se (trigerima i glasovima po medijima i netu) uprlo prstom. U smislu, vidi ovo! Moraš da obratiš pažnju na ovo! Ovo ima dublje značenje! Ovo je artefakt iz pećinskih patrijarhalnih belih muških vremena, i na to moraš obratiti specijalnu pažnju! Jer ako to ne uradiš, onda si socijalni otpadnik: rasista, mizogonista, silovatelj, privilegovano govno, beli gonič robova, batinaš žena i sitne dečice, promovitelj ženske nedostojnosti, muške superiornosti, pedofil koji potura svoje fantazije u dečje igrice - jednom rečju, umri.


Posle nekoliko napola odgledanih Let's play klipova (napola, zato što, kao što sam navela u početku, ima i drugih razloga što sam ih mrzela) mogu reći jedino: ne.



Niste uspeli.


I, sledeći put, uposlite neke normalne ljude (žene), neke koje će umeti igrati jebene igrice, ne cičati bespotrebno, ne blebetati o političkoj korektnosti tokom dijaloga u igri (i posle se čuditi i bečiti kako ne mogu igru da pređu - jer su tokom blebetanja propustile najbitnije informacije da igru završe, a ovde se zovu "gejmerima" (i, što je najžalosnije, imaju na stotine hiljada pratilaca po yt - žena i muških uvlakača kojima je svaki drugi komentar u smislu kako im se dive, kako su kraljice, kako super rade tu glupavu mušku stvar, igrice) - i uopšte šta je s tim ženskim neobraćanjem pažnje na date informacije, i kuku lele posle kad problem nisu u stanju da reše???


Provela sam nekih pola sata s guskom koja je u stealth igrici trčala i jurila oko ko ko retardirana, propuštajući svaku iole bitnu informaciju usled tolike žurbe i usled konstantnog brbljanja kako "ovaj ovde lik izgleda ko tipični mizogonista" (ne da JESTE, jer se nije zadržala dovoljno da na lik obrati pažnju, već JESTE po njenoj slobodnoj proceni na osnovu izgleda, valjda?),  treskala po glavi i probadala bodežom svakog na kog naiđe (i imala "muda" da se tokom iste igre žali na nepotrebno nasilje - jebote!!! ja sam istu igru prošla bez kapi krvi i ŽENSKO sam!!!)  -  gledajući je kako se batrga i nema pojma šta treba da radi, ponajmanje kako - i onda sam rekla: dosta.


Pa sam otišla na neku drugu likušu. Pa doživela isto. 


Pa sam prešla na neku treću (u tom momentu me je već počelo zanimati postoji li tu neko pravilo, ili sam nasumice natrčala na dvoje najnesposobnijih i najglupljih gejmera na netu). 


Najboljeg ženskog gejmera kojeg sam videla u igricama koje me zanimaju, videla sam iz klipova starih nekih deset godina. Možda bi se trebali zapitat oko toga.


I oko ostalih stvari. 


Ali u ovom trenutku u vremenu, jedino što vas molim jeste ne da odustajete od vaše  "prosvećenosti" i političke korektnosti - molim vas samo, ako ikako može, da budete tiše tokom Let's play-a. Cičanje koje mi vadi iz živih polu mrtve zvučnike nije nešto što želim da čujem, što iko iole razuman želi da čuje - ko ni propovedi o političkoj korektnosti. To je sve što tražim.


Tokom jebene igrice.  Psycho(naut-i), zaista.  

I vi i ja skupa s vama koja sam vas gledala.

Veštačka inteligencija?

Pre nekako sam (opet) naletela na izjavu koja je izjednačavala inteligenciju i pamet.

Niko se tu neće naći iznenađen, jer masa ljudi uopšte ne vidi da u te dve stvari ima ikakve razlike. Ljudi po difoltu izjednačavaju inteligenciju, intelektualne sposobnosti, i pamet, zdrav razum. Ja ne.

Može zvučati paradoxalno, ali jedna od najglupljih osoba koju sam u životu srela, bio je vanredno inteligentan momak. Bio je dečko koji nas je ostavljao bez daha intelektualnim vratolomijama za koje je bio sposoban, i u isto je vreme bio momak u smislu: ne puštaj ga, molim te, na ulicu - zgaziće ga nešto.

Da odmah objasnim da momak nije "patio" ni od čega što se inače u tu priču ubraja: nije bio emocionalno slep ili naivan na način na koji su to autistični ljudi. Nije bio deficitiran po pitanju socijalnih veština. Imao je krug prijatelja, bio je opšteomiljen u razredu, podjednako je lako (ili teško) sticao nove prijatelje kao i svi mi ostali smrtnici. Bio je u toku sa muzikom, odećom i filmovima u trendu itd.

Moja (tada) najblja drugarica i ja, često smo govorile kako mu ne gine da se žestoko opeče kad odraste i kad ga se dočepa neka gold digger-ka. Imao je sve preduslove za sjajnu karijeru (ubrzo posle završenog prvog razreda gimnazije dobio je stipendiju da nastavi školovanje u USA) i bio specijalno nadaren u poljima koja inače garantuju dobre poslove i velike pare: nauka, računari itd. Lako smo mogle da ga zamislimo kako dopada kandži kakve gadure koja će ga maximalno iskoristiti, napraviti budalom i pri tom od njegovih para plaćati Rolexe tamo nekim "učiteljima skijanja/golfa/tenisa", odnosno žigolima. 

Postoje muškarci koje takve žene prepoznaju za ono što jesu posle mesec dana. Postoje muškarci koje ih prepoznaju na prvi pogled. Bilo nam je jasno da će i našem školskom jednom - ukoliko se u takvoj situaciji nađe, a što smo verovale da je neizbežno - jednom doći iz dupeta u glavu (ponavljam, momak nije bio ni autističan nit patio od bilo kojeg drugog deficita koji bi ga učinili pogodnim za celoživotno iskorištavanje), ali i da će to biti tamo negde posle deset godina.  Isto nam je tako bilo jasno da će u životu posuditi mnoge pare koje mu nikad neće biti vraćene i smatrati za prijatne i iskrene ljude koji će mu se istovremeno smejati iza leđa.

Kako se nije činilo (još jednom) da postoje ikakvi fiziološki uzroci za bilo šta od toga, ostalo je  pitanje koji postoje.

Danas mislim da se radilo o zaštićenosti u kojoj je odrastao. Roditelji su mu bili visoki intelektualci, univerzitetski profesori, kretali su se samo među ljudima sličnim sebi i živeli u nekoj vrsti socijalne distance, poput kakve vrste aristokratije onomad, koja uživa u svim prednostima svojeg obrazovanja, lepih umetnosti, dobrih knjiga i dobrih razgovora s ljudima nalik sebi - dok u isto vreme nema ni pojma kako živi neki tamo običan paor.

Naš školski je bio kao sretno prase, u smislu da je odrastao u okruženju koje ga prosto nije pripremilo za postojanje životnih gadosti: nekulture, ignorancije i kvarnih ljudi. To nije značilo da je on bio umno nesposoban da pojmi da takve stvari egzistiraju: to je samo značilo da ih nikad nije uživo sreo niti umeo s njima da se nosi. 

Ako ništa, bar dok se prvi put žestoko ne opeče.

Naravno da postoji razlika između inteligencije i (životne) pameti. I vi sami ste sigurno bar jednom sreli izuzetno inteligentne ljude koji su u privatnom životu (ili životu uopšte) bili kao telad, dobri i naivni. Možda su u glavi mogli da vade deseto korenje iz čega hoćete, ali ih je na ulici bio u stanju preveslati svaki slatkorečivi gad. Sigurna sam da profesionalci imaju neke fensi nazive za te stvari, ne mislim da to zovu glupošću, ali svakako ne zovu ni pameću i svakako se slažu da inteligencija, intelektualne sposobnosti, ne moraju ili čak i nemaju veze s istima.

I dalje mislim da je kod mojeg školskog odgovor bio odrastanje u određenim okolnostima, ali ne tvrdim da je to univerzalni odgovor. Ima i  visoko inteligentnih a svim mastima premazanih ljudi takođe, ali ne pričam sad o njima. Koji su razlozi da inteligentna deca prolaze loše kad se puste u rl? Može li se to sprečiti i treba li uopšte. Sigurna sam da bi pametni a dobronamerni ljudi mogli promeniti svet, ali nisam sigurna da bi im svet  to dozvolio. Nisam sigurna da svet funkcioniše na taj način. 

Nekako ispada da se glupost i pokvarenjaštvo po difoltu izbore za vladarsku stolicu nad inteligentnijima i boljima, i pitam se govori li to više o gluposti i pokvarenjaštvu ili o društvu u celini. Možda su inteligentni ljudi incident a ne pravilo, i možda masa upravo voli da ju vode skotovi, jer ni sama nije mnogo pametna a ni moralna. U smislu svaki narod vlast kakvu zaslužuje i tako dalje.

Ili svaka masa društvene norme i vrednosti kakve zaslužuje. Što će reći da smo, kao vrsta, zapravo gomila ignoranata, pokvarenjaka i nepismenih budala. I kao takvi ćemo i proći.

Ne Tako Mali osvrt na (tradicionalne) vrednosti

I ovde i po drugim sam mestima otvoreno govorila da sam tradicionalna. Ono što nisam sigurna, jeste da li je iko zaista razumeo šta time mislim. (Sličan problem imam i kad kažem "normalno" odnosno "ludo", jer za mene te reči imaju drukčiji smisao nego se mainstream uzima.) 

Kad kažem da sam tradicionalna, to ne znači da sam oduševljeni član kakvog KUD-a. To ne znači da sam religiozna, da idem da protestiram u podršku obiteljskih vrednosti ili da mislim kako tetoviranje (ko i pedere) treba zabraniti. To ni u kojem smislu ne znači da smatram kako žena treba prati noge mužu kad se vrati s posla (i onda ih obrisati sopstvenom kosom, valjda?) ponajmanje da bi (ista) trebala ćutati ako je (isti) bije jer razvod nije bogougodan ko ni abortus ili kako već mulci o tome govore. Uopšte ne smatram da žena nema pravo na svoju ličnost (čak štaviše!) niti da svoje mišljenje nema pravo sasuti u lice kome i kako nalazi za podobno. Ne smatram da žena ne treba da radi jer joj je jedini posao kuhinja i štancanje sitne dečice. Jednom rečju, bukvalno sve ono što po difoltu pomislite kad čujete da neko kaže da je tradicionalan - ne, ja nisam to.

Kad se najdalje protegnem, mogla bih reći da sam agnostik, mada imam sva obeležja ateiste. Crkva je za mene korporacija čiji je jedini i krajnji cilj profit taman ko i Coca Coli. Ja tu ne vidim nikakvu razliku, osim u načinima. Moj je privatni život takav da se ni pod razno, čak i da se iz petnih žila potrudite, ne bi mogao nazvati tradicionalnim. Zapravo je takav da bi me svaki klasični tradicionalni mulac obesio pored onog pedera - u njegovim očima oboje smo podjednako grešni, nečasni, perverzni ili šta god. Iskreno verujem da svako ima pravo upražnjavati život kakav odabere, pod uslovom da usled toga niko ne trpi - ali mislim bukvalno da ne trpi. Povređena osećanja i povređena sujeta i slične gluposti se ne ubrajaju u tu priču. Da parafraziram Lepa sela, ekstremno sam netolerantna na ljude koji zabadaju nos u tuđe privatne stvari i usled njih sude i osuđuju. 

Itd, itd.

Onda, pitaćete, a šta je to koji moj što ti podrazumevaš pod tradicionalno??

I, zašto govoriš da to jesi?

Mislim da je ovo najjednostavniji odgovor: ja sam tradicionalna kad se stavim pored jedne tipične feministkinje treće ili koja sad već beše generacija. Tradicionalna sam u odnosu na ekstremne levičare.

Ja sam zagovornik smrtne kazne za proverene i dokazane teške zločince (serijske ubice, kanibale, pedofile itd). Apsolutno sam protiv toga da se deca sexualizuju i da im se dozvoljava da menjaju pol u petoj godini života. Štaviše, smatram da bi svi uključeni u takvo jedno (zlo)delo trebali biti procesuirani i pozatvarani. Verujem u biološke, naučno dokazane razlike između muškaraca i žena. Naprimer, verujem da su muškarci fizički jači i da im je mozak kalibrisan drukče od ženskog. Verujem da bi se te razlike trebale poštovati, ceniti i uzeti u obzir prilikom svake sociološke diskusije. Ne verujem da je pol društveni konstrukt, niti da je to opravdanje za postojanje tri miliona rodova, polova, itd. Ne smatram da bi ljudima trebalo biti zakonom dozvoljeno da se u matične knjige upisuju ko transformersi, jednorozi, zmajevi, klingonci itd. Po meni, ako čovek zaista, iskreno veruje da je pas ili mačka, isti ima mentalni problem koji treba tako i tretirati - ne mislim kako je "otkrio svoje pravo ja" i svakako mu se neću pridružiti u njegovoj deluziji da zapravo ima krila koja su, eto, slučajno nevidljiva. Oni koji takve stvari o sebi tvrde prosto da bi bili fensi, su budale i na njih neću trošiti daljih reči.

Smatram da je sexualno opredeljenje intimna čovekova stvar i da bi trebala ostati intimna. To ne znači da verujem kako se homosexualni parovi na ulici ne bi trebali držati za ruke niti da država, bog ili ma ko ima prava da im zabrani da žive zajedno. Ono što smatram, jeste da su parade u San Francisku, s golim ljudima, ljudima s brnjicom koje njihovi Domovi (i Domine) vode na povocu, pretile lezbejke golih sisa i dupeta i matori muškarci u pelenama i s cuclom - degutantni za videti na ulici, naročito ako u publici ima dece (a ima). 

Da ponovim, još jednom: apsolutno nemam ništa protiv ljudi (odraslih i mentalno zdravih i zrelih) koji lično upražnjavaju kakav god sexualni fetiš odaberu - pod uslovom da to isključuje decu i životinje, ali odrasli i mentalno zdravi ljudi to ionako neće raditi. Uvek mi je smešno (i često iritantno) kad se ljudi zgražaju jer je neko pripadnik BDSM zajednice, naprimer. Nije mi jasan mentalni proces koji te tera da osuđuješ ljude prosto zato što se lože na nešto što je tebi degutantno. Tvoja lična sablažnjenost i uvreda nisu validan argument. Ima stotine stvari koje ja u sexu nalazim degutantnim, pa mi ne pada na um da palim krstove pred tuđim kućama i pozivam na linč svih onih koji iste upražnjavaju. To što ljudi rade u svojim spavaćim sobama nije moja stvar. Isto kao što nije ničija stvar šta ja radim u svojoj spavaćoj sobi. To je prosto pitanje ličnog odgoja, ne gurati nos u stvari koje te se ne tiču. 

Neverovatno koliko je malo ljudi s osnovnim kućnim odgojem.

Međutim, a moram i to da ponovim, pitanje je i kućnog odgoja takve stvari zadržati u svoja četiri zida. Ne njima paradirati u javnosti. Ne, nije stvar u veri i moralu - stvar je u ružnoći i vulgarnosti. Ne želim da svedočim ničijem životu u jednoj toliko privatnoj meri. I svakako smatram da dete od pet godina nema potrebe da u vrtiću uči koje sve vrste sexualnih fetiša postoje. Ne vidim nikakvu logiku ni svrsishodnost učiti decu tako šta. Ljudi koji se lože na bol shvatiće da se lože na bol bez da ih se tome podučava u predškolskom uzrastu, ič se ne sekirajte. Da je drukče, onda ne bi viktorijanski London imao onoliko SM klubova - u jednoj eri čuvenoj po svom puritanizmu i apsolutnoj zabrani pominjanja, kamoli prikazivanja, makar i nagoveštaja bilo kakve sexualnosti u javnosti. Kako su Viktorijanci znali za SM, i da se lože na isti, kad ih niko nije učio tome u školi, hm? Po logici današnjih boraca za ljudska prava, pa, ne bi trebalo da su znali. Ali oni opet jesu. 

Sledeći extremno leftistički argument, molim.

Rekla bih: apsolutni nonsens, da ta stvar nije potencijalno još i opasna. Deca se zovu deca s razlogom, i ne, ne zato što je tamo neka tajna grupa belih patrijarhalnih muškaraca u pećini pod bakljama donela zakon o tome. Deca su deca jer su nezrela, jer nemaju moć da percipiraju svet pravilno i jer su izuzetno sugestibilna. Deca veruju u Deda Mraza samo zato što su im roditelji rekli da on postoji. Da li me razumete? Deca ne traže logičan i racionalan razlog i odgovor, i prihvatiće maltene sve što im kažete da je tačno i ispravno. 

Ne možete ići po vrtićima i govoriti deci da je SM (naprimer) opšteprihvaćen i uobičajen - bez obzira što jeste (ne opšteprivaćen, ali uobičajen), iz prostog razloga što se nekom petogodišnjaku može učiniti da je to nešto što svak odrastao radi i čini, i da se isto i od njega očekuje. I kad malo poraste, a i dalje verujući u tu mantru - i u isto vreme ne osećajući iskrenu želju da upražnjava to što su ga učili da je norma - pa, postoji verovatnoća da će postati vrlo zbunjen, da ne upotrebim kakvu težu reč. Ekstremisti bi mi sad rekli da onda ne treba decu učiti ni kako su jedino strejt odnosi norma - ali nećete me uhvatiti na tu priču. 

Ja ne verujem da se decu treba eksplicitno učiti bilo kojoj i kakvoj vrsti sexualnosti. Decu (i to ne petogodišnjake) treba naučiti osnovnoj anatomiji, da ne dožive fras kad dobiju prvu periodu i da razumeju osnove mehanike ljudskog parenja. I to je sve. Ostatak će im se kasti sam kad dozriju do njega. Ne sekirajte se: hoće.

O raznovrsnosti ljudskih sexualnih fetiša decu treba učiti isto kao i o raznolikosti ljudskih karaktera: u smislu da je to nešto širokog dijapazona i svačije lično, i da se može osuđivati jedino ako ugrožava druge (ljude i životinje). To je sve što bi deca o toj temi trebala da znaju. Ne da s 10 godina postaju drag queens i da plešu u klubovima za odrasle dok im pedofili ubacuju dolare u gaćice. Šta nije u radu s vama, jebote??

Sledeći extremno leftistički argument, molim.

U stvari ne, ne želim da čujem.

Elem, tradicionalna sam još i po tome što smatram da bi zdravo društvo trebalo da stremi postojanju u harmoniji. Harmonija ne može postojati ako je na snazi dogma da smo svi apsolutno isti (iz prostog razloga što nismo, neko voli da udara u drombulje, ja naprimer ne) i da svi raspolažemo apsolutno istim karakteristikama (što takođe nije tačno, svi su moji momci imali jednu stvar koju ja nisam). Mišljenja sam da bi zdravo društvo moglo biti jedino ako prepoznamo razlike među nama - ne da pokušavamo da ih eliminišemo - jer je to preduslov da iznađemo načine kako da svako svojom osobenošću bude u stanju da doprinese zajedničkom cilju. Koji je, mislim cilj, zdravo i napredno društvo. Ljudi nisu i nikad nisu ni bili one man show, ni hobotnice, i nisu u stanju ni fizički ni mentalno sve poslove koje zajednica zahteva obavljati sami. Zato smo jebena socijalna bića, a ne pauci. Poslove, obaveze, dužnosti itd bi valjalo rasporediti tako da svako radi ono u čemu je vešt i što mu dobro ide - ne da se ubijamo u nedostižnom i nemogućem cilju da svako od nas bude sposoban za sve i dobar u svemu. Jer to prosto tako ne ide. Inače bi na svetu bilo mnogo više Mozarta (i Hitlera, isto tako). 

Ako žena želi da ide u vojsku, to je njena stvar, ali ideju da je svaka žena sposobna za vojsku nema smisla propagirati. Jer to prosto nije tačno. Žene u vojsci (ikada) su uvek bile izuzetak, ne pravilo. I nije tačno da se ona maločas pomenuta grupa zakukuljičenih belih patrijarhalnih muškaraca sastaje redovno u pećini i donosi odluke da se žene u 21. veku ne smeju baviti naukom. Uvek je kroz istoriju bilo žena koje su se bavile naukom, a razlog što ih je bilo manje nego mušakaraca na tom polju nije toliko zbog opštemuškog neodobravanja koliko usled drukčih ženskih interesa. 

Sad će me feministkinje razapeti, pominjući mi sve od spaljivanja veštica do zabrane ženama  da idu na univerzitete (i glasaju). Smešno je što će me razapeti bez potrebe - iz dva razloga.

Prvi je taj što ja smatram da su žene tokom istorije bile osujećene u mnogo stvari, i da, stvarno mislim da su ih osujećivali muškarci (prvenstveno muškarci u Crkvi i uopšte religiozni muškarci). 

Drugi je razlog mnogo bitniji, a to je da sam napisala 21. vek.

Ja, prosto, ne verujem da u 21. veku postoje muške zavere koje drže žene podalje od bilo koje karijere koje bi one poželele. Ne verujem da postoji muška zavera u 21. veku koja ženu plaća manje od muškarca za isti posao, i istu količinu i vrednost obavljenog posla. Ne verujem da je danas ženama zabranjeno da idu na univerzitete i da se bave naukom ako to hoće (bar ne u većini država, što otvara jednu drugu temu kojoj ću se vratiti). Ako je broj žena na prirodnim naukama još uvek premali za feministički rezon, pa, vidite to sa ženama. 

I, kad smo već kod spaljivanja veštica, odakle vam pravo da na lomaču srama danas postavljate bilo koju ženu koja ne želi da gradi karijeru, već da bude supruga i majka? Zamena teza? Hipokrizija? A nemojte mi reći da to ne radite. Radite, i te kako. U jednom od prethodnih postova navodila sam direktne citate iz feminističkih knjiga koje bukvalno ukazuju da su te i takve žene od nižeg reda (kao ljudi, šta li?) od onih koje su "prezrele okove braka i bacile se na karijeru".
Sram vas bilo. Borci za ljudska prava? Svi zaslužuju poštovanje? I bejaše, fuj.


Najposle (a lepo su mi rekli, ako hoćeš da piskaraš, moraš pisati redovno i što kraće, ali jebiga, kod mene uvek nekako ispadne ok hvala i onda po mome), elem, tradicionalna sam jer smatram da postoji raspodela snage, sposobnosti, sklonosti, poslova itd, kao što uvek i jeste. I da je ta raspodela biološki dokaziva, logična i od apsolutne vrednosti. Verujem da bi - ako već mora postojati vojska - u nju trebali ići muškarci, ako ni zbog čeg drugog, onda zato što se ne moraju zajebavati s tamponima i stomačnim bolovima svaki mesec. Malo mi je smešno pretpostaviti da će bitka da se zaustavi dok sve prisutne žene ne trknu do toaleta da zamene uložak. Ko što mi je maltene nemoguće (obzirom da sam žensko) zamisliti ženu koja će tokom bitke ladno ostaviti da joj se sve sliva niz noge. Ako već imaš toliko visok testosteron, preusmeri se na nešto logičnije. Budi policajac. Čuvar u zatvoru. Nešto. 
Ostavi vojsku muškarcima, to je njihov posao.

Isto tako, ne treba da trpiš da te neka fanatična u svojim knjigama proziva ili ti vrišti u lice na ulici zato što nemaš nikakvu želju da popravljaš kola ili voziš kamion po Aljasci. Jel neko od vas uopšte video kako izgleda voziti kamion na Aljasci? Ostavite muškarcima da se zezaju time - ne zato što sam pogana i mrzim muškarce, već upravo obratno - zato što verujem da oni imaju bolje kalibrisan mozak za te stvari, da su fizički izdržljiviji i u globali drskiji, teže se uspaniče. Isto tako, ne terajte, molim vas, muškarce da se šminkaju (osim ako im to nije lična želja), da se isključivo oni bave bebama i kuvaju dok vi trčite po sastancima i vitlate karijeru, da vas prate u šopingu (mislim da je to jedna od najvećih kazni koju možete udeliti strejt muškarcu) jer to nije dokaz njegove ljubavi, to što ćete ga naterati da umire od dosade pet sati - muškarci umeju da dokažu da vole na mnogo bolje, produktivnije i korisnije načine. 

Molim vas, ne terajte muškarce da na silu plaču (osim, naravno, ako im se zaista ne plače) jer žene i muškarci plaču na drukče načine, i većina muškaraca zaista nije sklona da plače uz Titanik ko svako prosečno žensko. To što ga Titanik nije u stanju rasplakati ne znači da je "socijalno uslovljen i/ili ne dozvoljava sebi da pokaže emocije jer se plaši podsmeha kako nije dovoljno muško" - ne, većina ih ne plače prosto zato što im romantični filmovi ne izazivaju suze ko ženama.

Između ostalog, ja sam žensko i mrzim Titanik, i 99 odsto romatičnih filmova koje sam ikad gledala. Ako zaplačem uz njih, to je od muke.

Ne mislim, uopšte, kako muškarci nisu emotivna bića, niti mislim da su suze sramota za muško čeljade. Ono što mislim je vrlo prosto: molim vas ne pravite od toga moranje i ne učite muškarce kad i kako treba da pokažu emocije. Znaju to oni i sami. Ako mislite da ne znaju, onda niste sreli normalne muškarce, i žao mi vas je - ali vas to ne opravdava.

Ne terajte dečake da se igraju Barbikama umesto kamionima - i ne terajte devojčice obrnuto. Poslednji put, ostavite decu na miru. 

I, kako ovo već odavno zahteva drugi deo, ono što vas molim najlepše, to je da se okanete Amerike i Švedske, i da se pozabavite nekom tamo Saudijskom Arabijom i sličnim. Onim tamo mestima gde očevi ubijaju ćerke ako se usude da izađu iz podruma u kojem ih drže, vezane, i tamo gde pedere bacaju sa vrhova zgrada i odsecaju im glave na direktom tv prenosu. Jer su to ljudi koji imaju stvarne probleme.

Većina vas je, a da upotrebim vaš sopstveni rečnik, toliko privilegovana da ne vidi dalje od svojih "problema" prvog sveta. Ili, prevedeno na ljudski, toliko ste zaštićeni i dokoni da nemate pojma šta stvarno znači nedostatak ljudskih prava i rodna i sexualna nejednakost. 

I, što je najgore, čak i sloboda govora. Koju ste lično odavno zabranili. Dobrodošli u 1984. 

Sitne stvari koje blog znače iliti Uši Cara Trojana

Prednost pisanja bloga koji niko ne čita i na jeziku koji Veliki Brat ne razume (da, tu ubrajam i Stranku), jeste što raspolažete licencom otvorenog, politički nekorektnog i u mnogo čemu diskutabilnog a javnog govora. 

Vrlo je malo mesta i prilika danas na kojima vam je to moguće. Facebook će vas banovati, YT vam obrisati komentare... Ali ovo je ovde moja kutija (od) cipela na koju se popnem kad poželim i vičem šta mi volja. 

Nprimer, pre par meseci sam pisala o svojem iskustvu tokom rada u Hrvatskoj. Pa sam onda pisala o tome zašto smatram da su Američani najveće zlo trenutno na planeti. Pa onda kako sam i zašto izgubila poštovanje (totalno) spram Švedske. Pisala sam o extremnim leftistima. Itd, itd.

Naravno, ne tvrdim da sam kakav novi Če, nit mi je namera započinjati krstaške ratove. Još manje mislim da radim nešto specijalno vredno po ljudski rod u celini, niti da se izlažem bilo kakvim opasnostima. Ima  - da, još uvek, čak i danas - hrabrih ljudi koji će svoju kutiju (od) cipela izneti na glavni graski trg i s nje vikati najglasnije moguće, rizikujući karijeru, ugled, slobodu a negde čak i život.  To su ljudi koji zaslužuju poštovanje i podršku (ako imate  iole mozga), ne ja koja ovde pričam zidovima. Ja sam potpuno svesna da pričam zidovima. I to nije naravoučenije. Šta jeste?

Naravoučenije je ispričano odavno, u dve bajke. Jedna je Carevo novo odelo - što verujem da nema potrebe detaljnije elaborirati. 

Druga je još i bitnija za ono što pokušavam objasniti, a radi se o onom brici koji je iskopao rupu u planini i u nju izgovorio zabranjene reči. 

Naravoučenije je da postoje stvari koje čovek mora izgovoriti pa makar i u rupu u planini. Ili zidovima. Jer je teret prisilnog ćutanja naprosto - pretežak. 

Mislim, čak i ovca ponekad probleji.